ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
ЗАОДЕВАЊЕ У СИЛУ СА НЕБА ЗА ДЕЛО БОГОУГАЂАЊА У ПОКАЈАЊУ И ПРИЧЕШЋУ
 
А) Покајнику се изриче свеопроштај у Светој Тајни Покајања
 
Узласком до заветовања завршава се кретање к Богу грешника који се каје. Сада он има да учини само неколико корака до примања Господа свога који му излази у сретање. Блуднога сина срео је отац загрљајем и целивом, а затим га је оденуо, како следује, и приредио је за њега гозбу.
Бог Своје свеопраштање покајнику изриче у светој Тајни Покајања, а у Своју силу облачи га и нуди му Своју Вечеру – у светој Тајни Причешћа.
 
* * * * *
 
Пошто човек грешник стигне до заветовања Богу да ће од сада служити Њему Јединоме, потребно је да похита ка светој Тајни Покајања. Потреба за њоме тако је велика да све што је досада учињено без ове свете Тајне не само да ће остати недовршено, него и мора пропасти узалудно. Сву своју тежину, сав смисао и силу оно добија само у тој Светој Тајни. Зато што тамо где нема свете тајне Покајања, нема ни оних који живе истинским хришћанским животом.
а) Прво што ову Тајну чини неопходном јесте извесна непостојаност унутарњег делања уопште, извесна његова неодређеност и несталност. Наше мисли, док су још у глави, бивају у своме ходу колебљиве, по редоследу збркане, у кретању неутврђене, и то не само онда њихов предмет још није избистрен, него и онда када смога добро просудили. Али, пошто их изложимо на папиру, оне не само да ће се довести у ред, но ће се и коначно избистрити и утврдити. Управо тако и промена живота, самонамишљена у души, сама бива неодлучна и непостојана а форме животне, у то време унапред зацртане, несталне и неодређене. Трајну стаменост он добија у светој Тајни Покајања, када грешник у Цркви открива своју неисправност и утврђује свој завет да ће бити исправан. Растопљени восак разлива сс безоблично, али када га улију у калуп или утисну у њега печат, од њега нешто испада. И на нашег унутарњег човека треба тако ставити печат, да би он добио одређено обличје.То се на њему савршава у св. Тајни Покајања у њој се у човека упечаћује Божанствена благодат Духа Светога.
б) Духовни живот човек добија од Духа Божијега. Благодат Духа стапа се са нама и почиње да живи и делује у нама и тако настаје живот у Духу. На покајника је благодат деловала дотада споља: споља га је побудила, споља гледала на сва исправне покрете у његовој души и садејствовала им, али још није продрла унутра, није се у њега уселила. То она савршава у светој тајни Покајања (а код онога ко се први пут обратио Господу – у Крштењу). Као што човек кога мори жеђ, када добије свежу воду, осећа освежење и окрепљење, тако и онај ко изгара огњем покајања добија у светој Тајни Покајања силу која ублажава његове болове и уједно га укрепљује. Оно што посебно чини неопходном свету Тајну Покајања јесте, са једне стране, својство греха, а са друге, својство наше савести. Када чинимо грех, ми мислимо да не само ван нас него ни у нама не остају трагови греха. Међутим, он оставља дубоке трагове и у нама и изван нас – на свему што нас окружује, и посебно на Небу, на одлуке Божијег праведног суда. У тренутку вршења греха тамо се решава шта је постао онај који га врши: у Књизи Живота унесен је он у списак осуђених и постао свезан на Небу, божанствена благодат неће низићи на њега, док се тамо на Небу не избрише из списка осуђених, док не добије он разрешење. Но, Богу је било угодно да небеско разрешење – брисање на небу из списка осуђених, стави у зависност од разрешење свезаних на земљи.
Прими, дакле, свету Тајну Покајања да се удостојиш свестраног разрешење и отвориш улаз у себе Духу благодати. Савест, сада очишћена, пошто је повратила осетљивост и осећање за морално-духовни поредак неће нам дати мира, док се одсудно не уверимо у опроштај. Таква је она у уобичајеном поретку нашег живота, не даје нам ни на очи да изиђемо ономе кога смо ожалостили, док се не уверимо да нам је опростио. У односу према Богу она је још истанчанија. Мада се, у време када се човек уздиже до одсудног завета, на човека спушта неко уверење да он сада није противан Богу, та увереност не може бити нешто наше и трајно, и убрзо ће га поколебати сумња – “је ли то тако, да то није самообмана?”, а сумња ће унети немир у души, а од немира долази раслабљење. Живот притом неће имати постојане чврстине нити ће у њему бити реда. Човеку је, дакле, потребно да чује свеопроштај Божији да би, коначно се успокојивши увереношћу у милост Божију, затим деловао одлучније и постојаније у тој уверености. Пођи, исповеди се и добићеш од Бога објаву о опроштају.
За спасоносну исповест треба се долично припремити. Ко је прошао све до сада речено, спреман је за исповест. Приступи јој, пак, са вером пуном страхопоштовања.
а) Чврсто се уверивши у неопходност ове свете Тајне,односи се према њој не као према некој додатној радњи за произвођење промене у твоме животу или простом обичају, него са пуном вером да је за тебе као грешника то – једино могући пут спасења те да ћеш, ако га заобиђеш, пребивати међу осуђенима и следствено, изван свих милости Божијих. Са вером да, ако не уђеш уто лечилиште, неће вратити здравље духу своме те да ћеш остати какав си и био – болан и растројен, да нећеш видети Царство, ако не уђеш у њега кроз двери Покајања.
б) Таквим убеђењима роди у себи жељу за том светом Тајном. Приступај јој не као месту “заклања” но као источнику добара. Ко живо представи себи плод који се рађа у нама од исповести, он не може да јој не стреми. На исповест човек одлази сав у ранама, од главе до пете, свецело, а са ње се враћа здрав у свим деловима свога бића, жив, крепак, са осећањем заштићености од будућих зараза. На исповест човек иде под тешким бременом – сва силесија још непокајаних грехова лежи на њему, мори га и одузима сваки мир – а са ње се враћа растерећен, обрадован, у радосном расположењу духа због тога што је добио “исправу” свеопроштаја Божијег.
в) Спопашће те стид и страх – нека их! Ова света Тајна и треба да се жели зато што наводи на човека стид и страх, и што стида и страха буде више то ће спасоноснија бити. Желећи ову свету Тајну, жели и веће постиђење и већи трепет у себи. Зар онај косе лечи не зна за болност лечења? Зна, али се одлучује на лечење и, уједно, определ3ује за муке са њим скопчане, у нади да ће оздравити. Зар и ти, док си се мучио у чувствима покајања и отимао дасе приближиш Богу, ниси говорио: “Све сам спреман да поднесем,само ме помилуј и опрости.” Па ето, и десило се по твојој жељи! Нека те не смућују наилазећи стид и страх – они су ради твога добра скопчани са овом светом Тајном. Прегоревши у њима, више ћеш духовно очврснути. Ниси једном до сада горео на огњу покајања, погори још. Онда си горео пред Богом и савешћу, а сада погори пред сведоком, од Бога остављеним ради посведочења искрености тог осамљеног горења а, можда, и ради употпуњења његове непотпуности. Биће Суд Божији и на њему стид и страх очајни. Стид и страх на исповести искупиће тај тадашњи стид и страх.Ако нећеш ове при исповести, допашћеш оних пред Судом.
Притом свагда тако бива да сходно мери немира кроз који пролази онај ко се исповеда, преизобилују у њему и утехе после исповести. Ето где се Спаситељ уистину јавља као одморитељ уморних и обремењених! Онај ко се искрено покајао и исповедио опитно срцем познаје ту истину и не прима је више само вером.
г) Затим, присетивши се поново свих грехова које си починио и обновивши у себи већ сазрели завет да их више нећеш понављати, усправи у себи живу веру да стојиш пред Самим Господом, Који прима исповест твоју и испричај све, не утајивши ништа од онога што ти оптерећује савест. Ако си приступио са жељом да себе постидиш, нећеш се прикривати, него ћеш срамоту своје лакомости за гресима приказати што је могуће потпуније. То ће послужити насићењу твога скрушеног срца. Треба бити уверен да сваки утајени грех остаје у њему на утолико већу осуду што је са том својом раном грешник био близу Лекара Свеисцељујућег. Утајивши грех, он је прикрио рану, не пожаливши се да му он мучи и растројава душу.
У повести о блаженој Теодори каже се да њени зли оптужитељи нису у својим списковима налазили оне грехе које је Теодора исповедила. Ангели су јој потом објаснили да исповест брише грех на свим местима на којима он остаје забележен по извршењу. Ни у књизи савести ни у књизи живота ни код тих злобних упропаститеља не приписују се више човеку – када их исповест избрише. Избаци из себе без утајивања све што те оптерећује. Граница до које треба довести откривање својих грехова јесте тачка у којој је духовном оцу могуће да стекне о теби тачну представу, да би, представивши те себи таквим какав јеси, и разрешујући те, разрешио управо тебе а не неког другог, да када каже “опрости и разреши овога који се каје, од тих сагрешења која учини” – у теби не би остало ништа што није обухваћено тим речима. Добро чине они који, припремајући се за исповест први пут после дуготрајног пребивања у гресима, налазе прилику да претходно поразговарају са духовним оцем и испричају му сву историју свога живота у греху. Они неће заборавити или пропустити нешто у узбуђењу приликом исповести. На све начине треба се побринути за потпуно откривање својих грехова. Господ је дао власт разрешивања од грехова не безусловно, него под условом покајања и исповести. Ако се то не испуни, може се догодити да, онда када духовни отац буде изговарао “опраштам и разрешујем”, Господ каже “а Ја – осуђујем!”.
д) И ето, исповест је окончана. Духовни отац подиже епитрахиљ, покрива њиме главу покајникову и, држећи на њој руку, изговара разрешење од свих исповеђених грехова запечаћује га по глави крсним знаком. Шта се у томе часу збива у души познато је свакоме ко се искрено кајао. Бујице благодати се са главе разливају у срце и преиспуњавају га утехом. Ово не долази од људи нити од покајанога нити од разрешитеља: то је тајна Господа Исцелитеља и Одморитеља душа… Бива притом да понеко у срцу разговетно чује неку реч Божију ради укрепљења и надахнућа за будуће делање. То је као неко духовно оружје, које Христос Спаситељ уручује човеку, који данас ступа, међу оне који војују под Његовом заставом. Ко је удостојен да чује такву реч, нека ову потом чува као умирујућу и надахњујућу; умирујућу зато што је очигледно да је исповест прихваћена, када је Господу било угодно да такорећи ступи у разговор са покајником; надахњујућу зато што је се у часу искушења треба само присетити отуда ће се снага поцрпсти…. Чиме се надахњују војници у борби. Оном речју из слова војсковођиног, која је на њих најснажније деловала.
е) Тиме се све ово завршава… Остаје нам да припаднемо пред Богом у осећањима благодарности за Његове неизречене милости и да поцелујемо Крст и Јеванђеље у знак завета да ћемо непоколебљиво ходити путем на који нам се указује у Јеванђељу, самораспињући се, ходити у стопу за Христом Спаситељем, како је писано у Јеванђељу под лаким јармом Његовим, који смо сада узели на себе. Савршивши то, иди са миром и са намером да неизоставно делаш онако како си обећао, држећи на уму да ће од тога тренутка суд над тобом већ, долазити од речи твојих. Положио си завет, држи га! Запечатио си га светом Тајном! Утолико пре му веран буди да не спаднеш опет у ред оних који повређују благодат Божију.
ж) Духовни отац наложиће ти епитимију, прими је са радошћу. Ако је не би наложио, замоли га да то учини. То не само да ће ти бити поука за добри пут, на који ступаш него и одбрана и заштита од непријатељских дејстава на тебе са стране у новом поретку. Ево шта о томе пише свјатјејши Патријарх Цариградски у одговор лутеранцима:
“Отпуштање грехова код нас прате епитимије из многих важних разлога. Прво, зато да би се кроз добровољно помучење грешник овде ослободио од тешког и принудног кажњавања тамо у другом животу, јер Бог се ничим тако не умилостивљује као страдањем и тим више уколико је страдање добровољно. Зато и свети Григорије каже да Бог за сузе узвраћа човекољубљем. Друго, зато да би се у грешнику уништиле страсне плотске жеље, које рађају грех, јер знамо да се супротно супротним лечи. Треће, да би епитимија служила као путо или узда души и да јој не би дозвољавала да се поново лаћа порочних дела, од којих се она још само очишћује. Четврто, зато да бисмо се научили труду и трпљењу, јер је добродетељ (врлина) дело трудова. Пето, зато да видимо и знамо да ли је покајник до краја омрзнуо грех” (Хришћ. чтен. 1842, т. I, стр. 214)
Ко пролази читаву ову куру духовног лечења, онако како ваља, и, што је главно, без утајивања исповеда своје грехе, тај се враћа из дома Божијег онако како се из суднице враћају кривци, који су, уместо смртне пресуде, чули објаву помиловања и опроштаја њихових преступа – враћа се са најдубљим чувством благодарности Спаситељу душа наших, са чврстом решеношћу да Њему и испуњавању заповести Његових посвети сад преостали живот, са потпуном одвраћеношћу од свих пређашњих грехова и незадрживом жељом да се избришу сви трагови пређашњег рђавог живота. Онај ко добије разрешење чувствује у себи да није “празан”, да га је посетила нека особита сила. Божанствена благодат која је досада деловала само споља помажући човеку у победи над собом, сада је ушла у њега “са речима ” опраштам и разрешавам”, стопила се са његовим духом и испунила га огњеношћу и силином са којима он полази сада на дело и делање своје до вечери живота свога.