ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
ПРЕБИВАЊЕ У СЕБИ
 
Када квочка, нашавши зрно, позове своје пилиће, сви они, ма где се налазили, похрле ка њој и своје кљуниће прибијају уз њен. Исто тако, када Божанска благодат делује на срце човеково, дух његов свом својом свешћу хрли онамо, а за њим и све снаге душевне и телесне. Из овога проистиче и основни закон везан за пребивање у себи: држи свест своју у срцу и онде окупљај, улажући потребан напор, све своје душевне и телесне снаге. Пребивати у себи уствари значи затворити свест у срце; сабирање душевних и телесних снага у срцу, које се са напором постиже, представља суштинско средство за постизање тога циља, односно подвижничко делање, подвиг. Уосталом, пребивање у себи и сабирање свих својих снага произилазе једно из другога и међусобно се подразумевају, што значи да без једног нема оног другог. Ко се затворио у клет срца, сабран је; а ко је сабран, пребива у срцу.
Око свести се у срцу ваља сабирати свим силама – и умом, и вољом, и чувством. Сабраност ума у срцу јесте пажња, сабраност воље – бодрост, а сабраност чувстава – трезвење. Пажња, бодрост и трезвљење су три унутарња делања којима се постиже самосабрање и кроз које пребивамо у себи. Ко све њих поседује, пребива у себи; ко их нема, или коме недостаје само једно, још је извана. За побројаним душевним делањима треба да следи и сабирање одговарајућих телесних органа: пажњи следи усмеравање очију у унутрашњост, бодрости – напрезање мишића читавог тела у правцу груди, трезвљењу – одбацивање љигавих, како их назива Никифор, раслабљујућих покрета који доспевају до срца из нижих делова тела, гушење насладе и спокојства плоти. Оваква телесна делања, неодвојива од душевних, веома су снажна, и она помажу оним душевним средствима без којих ни сама не би постојала.
Дакле, читаво пребивање у себи посредством самосабрања састоји се у следећем. Чим се пробудиш из сна, истога трена, чим постанеш свестан себе, спусти се у срце, у унутрашњост телесних груди; непосредно након тога сабирај, привлачи, са напором усмеравај онамо и све душевне и телесне снаге – свом умном пажњом, са управљањем очију онамо, са бодрошћу воље, напрезањем мишића и трезвљењем осећања, гушећи телесну насладу и спокојство, и тако чини све док се свест не успокоји тамо као на свом месту, у свом обиталишту, док се, дакле, она не веже и не залепи за то место као што се нека лепљива материја прилепи за зид. А затим непрестано пребивај тамо, све док управљаш својом свешћу често понављајући овај поступак самосабирања, како би то изнова постизао и како би се крепио, пошто сабраност у срцу свакога трена или слаби или се губи.
Ваља знати да описано пребивање у себи и сабраност нису истоветни погружавању у размишљање или дубоким мислима, премда у многоме подсећају на њих. Ово потоње, наиме, исходи само из ума, задржава се у глави, а све друге снаге оставља по страни, док оно прво пребива у срцу, изворишту свих наших кретњи, ниже и дубље од свега што имамо. Из овога је само по себи очигледно да је пребивање у себи, у свом правом облику, услов истинског владања собом, дакле, истинске слободе и разумности, а стога и истинског духовног живота. То се може упоредити са чињеницом да је у спољашњем свету град у рукама онога ко је заузео тврђаву. Због тога свако духовно делање и сваки подвиг треба да буде покретан са овог места, у противном, он није духован, није достојан подвижништва и мора да буде означен као такав. „Царство Божије унутра је, у вама“, говори Господ; а на духовно делање односе се речи Његове: „Уђи у клијет своју, и затвори врата за собом“. Ово је клет срца, по тумачењу свих Светих Отаца. Из овог разлога, духовни човек, онај који се спасава и подвизава, назива се унутарњим човеком.
Да је сабраност у себи најбоље средство за очување ревности види се из следећег: 1) Подвижник сабран у клети срца вазда пламти, јер све снаге своје сабира у једно, исто као што сунчеви зраци, када их саберемо у једну тачку, добијају велику снагу и у стању су да изазову пожар. И заиста, са сабрањем је увек повезана топлина: дух се овде, по речима Никифоровим, сам среће са собом, играјући од радости. 2) Ко је у себи сабран, снажан је попут војника позваних у пук или попут грана повезаних у свежањ. Такав човек опасао је бедра своја, има готовост и снагу делања, док је онај ко нема сабраности у себи увек слаб, тако да или пада, или не дела. 3) Сабраност значи да се може видети све у себи. Ко стоји у центру круга, види све у кругу, по свим радијусима, равномерно и истовремено, док онај ко је изван центра може да гледа само у правцу једног радијуса. Исто тако и онај ко је сабран у клети срца може да види и управи све покрете својих снага. Горљивост духа даје снагу и вид, чинећи истински дух ревности, који се из овога и састоји. Због овога ћемо казати: само пребивај у себи, и нећеш престати да ревнујеш.
Ето колико је значајно пребивање у клети срца! Ваља се, дакле, потрудити да се ово умеће стекне, јер се оно не даје одмах, већ тек након дугог времена и мукотрпног трагања, На прво место постављамо га стога што оно представља услов за целокупно духовно живљење. Његово усавршавање зависи од савршенства трију душевних и трију телесних делања која га сачињавају, а то су умна пажња са усмеравањем очију ка унутрашњости, бодрост воље са телесним напрезањем и трезвљење срца са одбацивањем плотске насладе и спокојства. У пуној светлости пребивање у себи пројављује се када се стекне чистота ума, односно његова слобода од помисли, чистота воље – њена слобода од жеља, чистота срца слобода од пристрашћа и страсти. Али и ире но што се ово постигне може се говорити о унутарњем пребивању, премда несавршеном, незрелом и са прекидима.
Из овога је само по себи очигледно која средства доводе до непрестаног пребивања у себи; боље рећи, постоји једно средство: одгони од себе све што би могло да поремети она три делања о којима смо говорили, у њиховом двојству, односно све што би могло да одвлачи према спољашњости душевне снаге са одговарајућим телесним функцијама: ум и чувства, вољу и мишиће, срце и плот. Чувства бивају одвраћана спољашњим утисцима, ум помислима, мишићи постају раслабљени због млитавости удова, плот због покоја, воља се одвлачи жељама, а срце трни због поробљености, односно привезаности за нешто. Стога нека ти ум пребива без помисли, чувства без одвраћања, воља без жеља, мишићи без разлабљивања, срце без заробљености, плот без угађања и покоја. Према томе, услов и ,истовремено, средство за пребивање у себи је: у души – борба са помислима, жељама и поробљеношћу срца, у телу – његово спутавање, а затим следи измена спољашњег поретка. Судећи по овоме, и сви каснији подвизи који ће бити усмерени на умртвљавање егоизма, представљају уједно и средства за пребивање у себи.
Ето због чега се у поукама Светих Отаца, у њиховом учењу о трезвљењу, односно чувању ума, унутарњи живот увек посматра у нераскидивој вези са подвижничком борбом. Па ипак, самосабрање није истоветно борби. То је посебно, исходишно духовно делање; у њему се сједињују сва духовна делања – и борба, и читање, и Богомислије, и молитва. Ма шта чинио подвижник, дужан је да пре свега уђе у клет срца и да одатле делује.