ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
ПРАВИЛА БОРБЕ ПРОТИВ СТРАСТИ, ИЛИ НАЧЕЛА САМОПРОТИВЉЕЊА
 
Држање описаног поретка јесте силно и многомоћно средство за истребљивање страсности, за наше очишћење и исправљење. Пребивајући у том поретку свесно и добровољно, човек уништава страсност, већ самим тим што је оставља на страни, не даје јој хране, и ставља јој јарам правила о којима смо говорили, а којима бивају обухваћене све снаге и целокупна делатност његова. Тако гушене страсти гасе се као свећа поклонљена каквом посудом. Међутим, не можемо се ограничавати само на позитивну делатност. Успостављају се правила као својеврсни мелеми за раслабљене и страсношћу прожете снаге човекове. Силом која је деловала у злу сада ваља деловати у добру. Због тога се не може избећи сусрет са злом у самом отпочињању и рађању делатности, у првим покретима снага. Ако већ нема заједнице између добра и зла, и ако се од нас захтева чисто добро, без и најмање примесе зла, онда у сваком делу морамо одагнати зло, како бисмо отпочели и како бисмо чинили чисто добро. Тако се, дакле, у непрекидној вези са непосредним позитивним делањем наших снага увек налази оно посредно, усмерено на изгоњење зла и страсности која се у њима јавља, другим речима, борба са страстима и похотама. Самоутврђивање у описаним подвизима и њихово усвајање постиже се кроз духовну борбу и ратовање, побеђивањем искушења и саблазни. Има ли кога да је постао постник без борбе са стомакоугађањем, или кога са простом детињом вером, а да није претходно победио својеумље и самопоуздање у познању ствари? А та духовна борба не односи се на појединачне, одвојено узете случајеве, већ се води током читаве позитивне делатности почев од њеног унутарњег исходишта до њеног свршетка у удаљавању од света. Свуда је, дакле, ратовање, тако да је описани поредак, као обновитељ наших снага и нашег јестаства, истовремено и поприште непрестане духовне борбе. Победи оно неприродно у својим снагама, и оне ће се обратити у нешто природно; одгони и одсеци зло од себе, па ћеш видети добро. Подвижништво јесте, заправо, непрестано побеђивање.
Темељ и услов свију унутарњих победа јесте прва победа над самим собом – сламање сопствене воље и предавање себе Богу, уз одлучно одбацивање свега греховног. Тако се рађа мржња, непријатељство и презир према страсности, што је духовна сила за борбу, која сама замењује читаву војску. Где ње нема, тамо је и без борбе победа већ у рукама непријатеља; насупрот томе, где је она, тамо је и победа, која често бива извојевана и без борбе. Из овога се види да је унутрашњост нашег бића не само исходишна тачка позитивне делатности, него и борбе, само са друге стране. Прелазећи на страну добра и заволевши га, наша свест и воља са мржњом наносе пораз сваком злу и страствености, и то баш оној која им је својствена. Управо у томе састоји се промена, прелом. Због тога је снага која се бори са страстима такође ум или дух у коме су свест и слободна воља, дух који се одржава и јача благодаћу. Као што смо већ видели, исцељујућа сила преко њега доспева до наших снага кроз подвиге. Преко њега такође разрушитељна сила (Божија) доспева до страсти у борби.
И обрнуто: појавивши се, страсти циљају право на ум или дух, односно на покоравање свести и слободне воље. Свест и слободна воља налазе се у најсветијем делу нашег бића, камо непријатељ преко страсти одапиње своје стреле из душевног и телесног, као из заседе. И док су свест и слободна воља целосни, док стоје на страни добра, победа је наша, без обзира на жестину напада.
Овим никако не тврдимо да смо у стању да победу извојујемо сами, већ само показујемо иолазиште. Тачка ослонца за борбу је наш обновљени дух, док је победна и разрушитељна сила за страсти, благодат Божија. Она у нама једно гради, а друго разара, али опет преко духа, односно преко свести и воље. Онај ко је у духовној борби са вапајем се предаје Богу, жалећи се на непријатеље и мрзећи их, а Бог их прогони и наноси им пораз у њему и кроз њега. „Не бојте се“, говори Господ, „ја сам побиједио свијет“ (Јн. 16, 33). „Све могу у Христу Који ми даје моћ“, исповеда Свети Апостол Павле (Филипљ. 4, 13), исто онако као што без Господа не можемо ништа чинити. Ко жели да извојује победу сам, својим снагама, несумњиво ће пасти или у ону страст са којом се бори, или у неку узгредну. Предавши се Богу, међутим, подвижник задобија победу, рекло би се, ни из чега. Овим, опет, не одбацујемо наше супротстављање страстима, већ само желимо да покажемо да успех, односно победа, ма колико то супротстављање било снажно, не може припадати нама, већ је увек од Бога. Због тога се на све могућне начине супротстављај и бори, али не заборављај да сву печал своју предајеш Богу Живоме, Који говори: „Са тобом са^м у све дане; не бој се“.
Како подвижник, знајући ово, треба да дела, односно који су начини погодни за покоравање страсти? Да бисмо на то питање одговорили, ваља размотрити и указати на све непријатеље нашега спасења, на то у којим се видовима они јављају и делају, а из тога ће се сам по себи показати и начин борбе са њима. Успех у борби у великој мери зависи од тога колико успешно сагледавамо њене размере и законитости.
Узрастање у добру не протиче мирно, јер су у нама још живе страсти, и оне се снажно поткрепљују овим видљивим, сујетним светом и мрачним силама које њиме господаре. Ово су покретачи свега онога што у нама устаје против добра.
До обраћења Богу човек је сав страстан. Након тога дух, испунивши се ревношћу, постаје чист, али душа и тело остају страсни. Када отпочне њихово очишћење и исцељење, душа и тело се противе и устају против духа који их прогони, борећи се за своје одржање. Ове „побуне“ највише се испољавају преко телесних и душевних снага и у стању су да нанесу пораз духу, у оној мери у којој њиме те силе овладају. Али има и побуда које су непосредно уперене против духа. То су стреле које непријатељ одапиње из заседе телесног и душевног на сужња који је побегао од њиховог тиранства. Из тог разлога, премда поседујемо исцељени или целосни део нашег бића, побуне греха и страсти испољавају се и осећају у читавом бићу.
1) У телу: њихово полазишно начело јесте угађање, односно спокојство плоти, са чиме је у непосредној вези разгоревање телесног живота и чулна наслада. А где тога има, тамо су и блудна похота, стомакоугађање, сластољубље, лењост, размаженост, лутање чувстава (осећања), брбљивост, немир, слободно понашање у свему, смејање, празнословље, сањивост, поспаност у погледу, жудња за пријатним и разнородна дела управљена на похотно угађање плоти.
2) У души: а) у уму – својеумље, уздање само у свој ум, противречење, побуна против Божије Премудрости, сумња, уображеност и гордост, љубопитљивост, лутање ума, немир помисли; б) у вољи – самовоља, непокорност, властољубље, суровост, жеља за моћи, самопоуздање, грамзивост, незахвалност,тежња за поседовањем, лихварство и подмитљивост; в) у срцу страсти које нарушавају спокојство и мир срца, као и различите пријатности и непријатности: гнев, завист, мржња, злоба, осветољубивост, осуђивање, омаловажавање других, славољубље, таштина, гордост, туга, чемер, скрби, униније, радости, весеља,страхови, надања, очекивања.
Покретач свих ових душевних и телесних страсти јесте самољубље или егоизам, који се, премда у почетку могу бити побеђени или одбачени, често изнова јављају, и, заогрнувши се неком страшћу, ступају у борбу са духом. Тај остатак егоизма са читавом војском страсти сачињава плотског човека који се сада распада, и управо је то „закон гријеха који је у удима“ (Римљ. 7, 23), о чему говори Апостол, а због чега се увек јавља нешто супротно од онога чему тежи дух. Свети Оци су, у настојању да не буде ослабљена пажња духовног борца-подвижника, све страсти покушали да сведу на њихове покретаче, како би подвижник лакше видео против чега треба да се бори. Са овим циљем око основног покретача, егоизма, Свети Оци смештају три следећа сластољубље, жељу за поседовањем и гордост, а затим још пет који воде порекло од њих. Ограничивши се на то, Свети Оци су описали њихово деловање и указали на начин борбе са њима. Ко сластољубље одгони самоизнуравањем, жел3у за поседовањем сиромаштвољубљем, гордост – смирењем, победио је егоизам, јер је њега лакше искорењивати у његовом породу, него уништити њега самог.
Све се то дешава у души и телу. Али и дух који је оживео, или, боље рећи, који оживљава, није безбедан од убоја и рана, који су утолико опаснији, уколико имамо у виду да се тичу основног покретача живота и да су неретко неприметни због своје истанчаности и дубине.
И овде, као и у души и телу, целокупном унутарњем духовном животу супротстављен је низ покрета и стања који га одгоне и на њега бацају сенку. Тако се често уместо сабраности и пребивања у себи јавља излазак из себе, искорачивање у осећања; уместо пажње, бодрости и трезвења као трију чинова пребивања у себи јавља се лутање ума, унутарња смутња, таштина, раслабљеност, жеља за лагодношћу, самоонравдавање, слободно понашање, дрскост, поробљеност, пристрашће и повређеност срца, а уместо познања духовног мира – заборављање на Бога, на смрт, суд и све духовно.
Пошто је у духу најважнија свест, која се темелл! на пребивању у себи, када она клоне, целокупна активност се смањује. Због тога се уместо страха Божијег и осећаја зависности од Њега јавља одсуство сваког страха, уместо изабирања духовног и привољевања њему – равнодушност, уместо удаљавања од свега самоуљуљкивање (зашто силити самог себе!), уместо покајничких чувстава – неосетљивост и окамењеност срца, уместо вере у Господа – самооправдавање, уместо ревности – хладноћа, млитавост, отупелост, и уместо преданости Богу – самопоуздање.
Само једно од ових чувстава способно је да, пошто нападне нашу свест или слободну вољу, потпуно загради или затрпа извор нашег духовног живота и да нас доведе у велику опасност. У таквој прилици туђа помоћ крајње је неопходна. Искушавајућих побуда понекад човек није свестан, пошто оне улазе у ред најтананијих помисли. Душевне и телесне страсти су очигледније и грубље, премда и међу њима има оних префињенијих, као што су телесно спокојство, својеумље, противречење. Те страсти су на речима видљиве, али у делима су често скривене.
Такво је мноштво греховних бура које су сваког трена у стању да угуше наш нови живот. Човек ходи по тлу свога бића као по живом песку, тако да сваког трена може да пропадне. Корачај са опрезом, да не запнеш за камен ногом својом.
Пребивајући у човековом бићу под јармом нових правила и новог поретка, уз живо делање духа, све ове рђаве побуде не би биле тако опасне, да није помоћи њихових родитеља – света и злих духова.
Свет је оваплоћење страсти; то су уобичајене страсти, својствене лицима, обичајима, делима. Долазећи у додир са светом на било који начин, човек не може да у себи не повреди неку рану, односно страст, што проистиче из сличности и блискости његовог настројења са светом. Зато свако ко живи у свету тежи страстима посредством страсти које њега самог испуњавају, поводећи се за разноврсним подстицајима и саблазнима.
Постоје извесне побуде које припадају самом свету, а не човеку. Такве су: преластни изглед света, његова тобожња успешност у свему, поражавајућа снага и моћ, што рађа осећај остављености и напуштености појединца у мноштву, а ту су и сваковрсне препреке, заједљивост, подругљивост, презир, непажња, мучење разним безаконим делима. Следе разни притисци, прогони, злоба, различита лишавања и недаће.
Демони, који су извор сваког зла, и који у војскама посвуда окружују људе, уче нас свакојаким гресима, делујући преко плоти, нарочито преко чувстава и преко оног елемента у коме се налази душа и у коме су и сами демони. Због тога се свака страст и свака греховна бура с правом везују за демоне као њихове узрочнике. Али постоји нешто у греховном кругу на шта само демони могу да наведу човека, нешто за шта наше јестаство, и поред све искварености, није способно: ту спадају хулне помисли сумње, неверовања, необичне одвратности, помрачивања, различитих преласти – и уопште страсна и гордошћу покретана искушења – неукротива блудна страст, упорна мржња која не престаје до смрти, и слично. Поред ових невидљивих демонских нападаја, постоје и они видљиви, које можемо опазити плотским путем: то су различита привиђења која могу да се оснаже чак до господарења нашим телом. Да бисмо могли да распознамо сва демонска лукавства корисно је прочитати житија Св. Нифонта, Спиридона и других Светих.
То је, дакле, све оно што устаје на новог човека споља и изнутра. Пажљивији подвижници тврде да не прође ни трен без нападаја ма које од ових страсних побуда, што је свакако неизбежно, јер видели смо како је унутарњи човек, који ревнује за добро, окружен са свих страна непријатељским војекама, погружен у сили вражијој као у мору. Уосталом, за успех у духовној борби, поред сагледавања мноштва наших непријатеља, неопходно је знати и у каквом облику се дешавају њихови нападаји.
Покушајмо сада да замислимо камо је управљена пажња човекова након обраћења: унутра, према другом свету, где пребива и дела другачији, унутарњи човек. Њему су духовни предмети у помислима и духовна дела у намерама; он је, дакле, далеко од оног страсног и греховног. Када се затим изгради у правилима поредак повољан за развој добра, видећемо да је човек сав у светлости, у области духовној и светој. Оно греховно и страсно одстрањено је из пажње и пребива под јармом правила; некада, ретко, деси се да то „искочи“, да би се затим поново удаљило, обузимајући или не обузимајући његову пажњу. Греховно и страсно тиме се само показује унутарњем оку, подсећа на себе, и то само са једном намером – да се њиме позабавимо, да о њему размишљамо. Због тога је главни начин пројављивања греховног и страсног у нама заправо помисао. Када непријатељ нашега спасења успе да нашу мисао заокупи рђавом помишљу, он је већ на добитку, а неретко може и да отпразнује победу, будући да за помишљу брзо може да уследи и одговарајућа жеља, а за жељом и решеност да се поступи на одређени начин, а то је већ грех и пад. На основу описаног Свети Оци који су се бавили пажљивим самопосматрањем уочавају следеће облике и степене страсних побуна и нашег предавања њима: подстрек мисли, помисао, наслађивање, жеља, страст, тежња (нагон), решеност, и најзад дело. У погледу свог јављања ти облици се понекад развијају постепено, један за другим, а некада се сваки од њих јавља засебно, као да је изван поретка; то не важи једино за решеност, која никада не представља непосредни чин, већ којој увек претходе размишљање и слободни избор: док решеност није постигнута, човек је још целомудрен и савест му је чиста. Зато се сви чинови који претходе решености означавају једном речју – просто: помисао, или, са атрибутима, обична, страсна, похотна итд. помисао. Наиме, помисао се у нама јавља или као обична помисао, односно представа греховног предмета, или као похота – жеља, или као страст, односно нагон, тежња. Све те помисли искушавају ум или дух, наводећи их на страсно и греховно; али то још увек није зло, и није грех све док се ум не сагласи са њима, све док он ступа у борбу са тим помислима сваки пут када се појаве, до њиховог изгоњења. Борба се води од појаве помисли, похоте, страсти, нагона, све до њиховог ишчезавања и нестанка чак и најмањег њиховог трага; ка том циљу управљена су сва правила духовне борбе. Додуше, свет делује извана, исто као и сатана; али њихова искушавајућа дејства долазе до наше свести управо у неком од побројаних облика, јер је читава њихова брига и целокупно њихово настојање усмерена на то да се поколеба наше унутарње стање и да се приволимо на њихове подстреке. На то су управљена сва њихова лукавства, тако да у том погледу за наш живот и нашу делатност није битно на који начин они делују на нас, чему прибегавају, већ шта желе да у нама изазову. На пример, у сваковрсним прогонима које човек трпи, циљ непријатеља није само страдање, већ помисао роптања на Бога, очајања или напуштања врлине. Због тога се као правило у духовној борби може одлучно поставити следеће: без обзира на то на који начин се подстиче оно греховно у нама и шта му је извор, сву своју снагу и сву пажњу обраћај управо на грех, са њим се ухвати у коштац и бори се до краја. Овај закон је од изузетне важности: он одржава човека у пребивању у унутрашњости свога бића, дакле, одржава га у снази и на известан начин у сигурности. Због тога су код Светих Отаца сва правила управљена на помисли, страсти, жеље, и примењују се саобразно њиховим својствима. О узроцима њиховим Свети Оци или не говоре, или им не придају нарочит значај и посматрају их без њиховог међусобног разграничавања. Наиме, и свет, и демони, и похоте могу да изазову, и на делу и изазивају, једну исту страст, али због различитих узрочника та страст не поприма различит карактер. Према томе, сва пажња подвижника ваља да буде усмерена на унутрашњост његовог бића – на помисли, жеље, страсти, нагоне, али највише на помисли, јер срце и воља немају такву покретљивост као мисао, а осим тога, страсти и жеље ретко се појављују саме по себи, већ се углавном рађају из помисли. Из овога проистиче правило: одсеци помисао, и одагнаћеш сваку страст.
После свега о чему смо говорили лако је предочити опште обрисе духовне борбе. Овакав оглед дали смо у Писмима о хришћанском животу у сасвим довољном обиму, па ћемо овде само преузети неке делове.
Међу правилима духовне борбе која представљају ратничко умеће сваког Хришћанина једна су намењена спречавању напада, друга што лакшем и успешнијем привођењу борбе крају, трећа учвршћавању плодова победе или што скоријем уништавању последица пораза; следствено томе, правила духовне борбе природно се деле на три групе:
 
а) правила којих се ваља придржавати пре борбе,
б) за време саме борбе и
в) после ње.
 
Пре борбе Христов војник треба да поступа тако да својим делањем или спречи нападе, или пружи себи могућност да их примећује већ у самом почетку, или да чак припреми терен за победу. Из тог разлога он је лре свега дужан да сузи област греховних подстицаја, да их сведе на једно место, јер ће му на тај начин бити лакше да примети свако смућење, али и да јасније сагледа у ком правцу треба да усмери своје снаге.
1) Спољашње контуре области греха у општим цртама изгледају овако: пошто се устали у срцу као центру живота, грех продире у душу и тело кроз све њихове функције, затим доспева у све човекове спољашње односе, да би најзад свој покров ставио на све што човека окружује. Сада, пак, и ако је удаљен из дубине срца, грех још увек обитава у његовом окружењу, још увек се потхрањује оним што му је раније представљало храну: разне особе, ствари, прилике лако могу да изазову исте мисли и осећања која је човек за њих везивао и раније, док је служио греху. Благоразумни војник дужан је да сада дрекине тај спољашњи д.оток хране непријатељу, те му ради тога ваља:
а) престројити целокупно своје спољашње понашање,свему од чега се оно састоји придати нови облик, нове мотиве,ново време и слично – све по духу новог живота;
б) своје време распоредити тако да ни један час не остане без одређеног занимања. Време слободно од неопходних пословане треба да буде испуњено било чим, већ упражњавањима која доприносе умртвљавању греха и крепљењу духа. Колико су у том погледу корисни извесни телесни подвизи, супротни наклоностима које у себи приметимо, може да свако испита на себи;
в) свезати своја чула, нарочито очи, слух и језик, којима се на најлакши начин грех спроводи из срца према споља и извана у срце;
г) дати духовни печат свему са чиме се по неопходности срећемо – стварима, лицима, околностима, испунити место свог сталног пребивања стварима које снажно делују на душу, тако да,живећи у спољном свету, човек пребива у својеврсном Божанском училишту. Уопште, све што нас окружује треба устројити тако да то, с једне стране, не изискује нашу нарочиту пажњу и данас лишава сваке бриге везане за себе, а с друге, да нам пружа сигурност од неочекиваних нападаја греха и да крели нови живот по духу који се у нама рађа. При таквом поретку ствари грех ће бити потпуно опкољен извана, те неће више моћи да добија храну и појачање.
2) Ако сада са унутарње стране човек све своје напоре усмери на то да очува себе онаквим какав јесте, онако како је изашао из прве победе, ако, другим речима, он стално буде разгоревао у себи она чувства и расположења која су се у њему тада јавила, грех ће тиме бити опкољен и изнутра, те ће тако остати занавек без ослонца и чврстине. Грех који је на овај начин лишен хране и ослонца, ако и не буде уништен одмах, мораће макар да све више и више слаби, све до крајње изнемоглости. После тога борба са грехом биће, очигледно, сведена на најмању меру, па ће се она у целости усмерити на борбу са помислима, које ће нарочито настојати да поруше новоуспостављени поредак, а ређе са страстима и наклоностима, у погледу којих преостаје само да се будно чувамо. Војник Христов треба да има уза се стално два будна стражара – трезвљење и благоразумност. Први стражар гледа унутра, а други напоље; први пази на побуде које излазе из самог срца, док други пресреће побуде које треба да се у срцу појаве под спољашњим утицајем. Закон за првога је овакав: пошто сећањем на Божије присуство из душе буде изгоњена свака помисао, стани крај двери срца и будно пази на све што у срце улази и из њега излази, и нарочито немој допуштати осећањима и жељама да те предухитре, јер одатле исходи свако зло. Закон за другога гласи: најпре сваки дан седи и унапред размотри све могуће сусрете и околности, као и сва могућна чувства и побуде, које се могу јавити тим поводом, и превентивно у себи сагради сигуран бедем, како се не би смутио и како не би пао у случају неочекиваног напада. А да би се успешније деловало приликом самог напада, корисно је да се унапред у мислима представи борба коју смо намерни водити, да се у мислима постављамо у овакве или онакве околности, са овим или оним осећањима и жељама, те да у мислима изналазимо различите начине на које ћемо се задржати у дужним границама, да посматрамо шта нам је било од нарочите помоћи у овом или оном случају. Овакво превентивно упражњавање обликује борбени дух, учи нас да без страха идемо у сусрет непријатељу и да га без великог труда побеђујемо, служећи се поступцима које смо усвојили на основу искуства. Осим тога, пре него што уђемо у битку, дужни смо да унапред спознамо када ваља деловати офанзивно, када дефанзивно, а када одбрамбено. Прибегавање одређеним начинима борбе зависи, с једне стране, од ступња нашег духовног узрастања, па је стога у почетку најбоље повлачити се, односно скривати се под покровом Господњим, не пружајући властити отпор. Касније, када искуствено упознамо непријатеља и проучимо његову стратегију, моћи ћемо да га одбацујемо, не губећи време; али не треба намерно пружати слободу страстима, нити се постављати у такве околности у којима ће страсти деловати са свом силином, како бисмо имали повода за борбу и победу. Постоје нарочити страсни пориви који се могу побеђивати искључиво на један од побројаних начина. Помисли се неизоставно морају прогонити, али то се не може увек учинити са наклоностима и страстима, нарочито телесним. И у првом и у другом случају битка се може изгубити само због незнања.
Најзад, никада не смемо полазити у бој без победне мисли, идеје водиље, својеврсног победоносног стега. Као што је раније та победна мисао одлучила исход борбе између добра и зла у корист првог, тако нас и сада, за време борбе са сваким појединачним греховним поривом душе, она лако чини победницима. Већ самом појавом те мисли треба да се разбеже све војске вражије, све порочне помисли и жеље. Она има ту моћ да одушевљава и вазноси човека, и зато је ваља што чешће доводити до свести и осећањима, утврдити занавек на мисленој тврђави то светило које одгони таму. Ништа није у стању да јаче разгорева ревност за искорењавање греха од те мисли. А ту ревност упоредићемо са брзим потоком живе воде, који свагда жубори а никада се не замути, и на коме се ни не примете кругови од бачених каменова искушења.
Са таквом предострожношћу и правилима крени, војниче Христов, у бој, надајући се победи. Али и током саме борбе мораћеш да делујеш по одређеним правилима, како твоја одбрана не би личила на хаотичне нападаје непријатеља. Често је већ сам поредак деловања, без других особитих напора, у стању да подвижника овенча успехом. Пошто приметиш да се приближава непријатељ – буђење помисли, страсти или наклоности, најпре без оклевања мораш да спознаш да су ти то непријатељи. Велика је, и свима својствена грешка сматрати све што се у нама јавља својим власништвом за које се ваља борити као за себе. Све што је греховно није од нас самих, и зато то морамо увек одвајати од свога бића, јер ћемо у противном издати сами себе. Свако ко жели да се бори са собом мора да у себи раздвоји своје биће и непријатеља који се у њему крије. Пошто тако одвојиш од себе самог известан порочан порив, и пошто појмиш да ти је он непријатељ, ту своју спознају пренеси и осећањима, тако да се и у срцу пробуди мржња према њему. То је најспасоносније средство за одгоњење греха. Свака греховна побуда одржава се у души захваљујући извесном осећају пријатности и насладе; из тог разлога, када се појави мржња према греху, он, будући лишен сваког ослонца, ишчезава сам по себи. Али то није увек лако и није увек могуће постићи: лако је гневом поразити помисли, теже је то учинити са жељама, а још теже са страстима, јер су страсти и саме пориви срца. Када то не помаже, и када непријатељ не одступа, односно не жели да се преда без борбе, твоје је да мужевно, али без преузношења и самопоуздања (уздања у себе самог) кренеш у бој. Страх доводи душу у стање смућености, у сувишну покретљивост и раслабљеност, те она, неутврђена у себи самој, лако може да падне. Уздање у себе и преузношење и сами представљају непријатеље са којима се треба борити: ко је допустио да се они јаве, већ је пао и при томе је припремио терен за нове падове, јер ова расположења човека доводе у стање неактивности и несмотрености. Када борба отпочне, пре свега брани срце: не допуштај поривима страсти да доспеју до чувства, сачекуј их крај самог улаза у душу и труди се да их ту поразиш. А да би у овоме успео, похитај да у души васпоставиш убеђења супротна од оних на којима се заснива смућујућа помисао. Таква противубеђења у мисленој борби представљају не само штит, него и стреле: она бране твоје срце, а непријатеља погађају право у његово срце. Од овог момента борба ће се састојати у томе да ће се грех стално ограђивати мислима и представама као одбрамбеним бедемима, док ће подвижник, са своје стране, те бедеме рушити супротним мислима и представама. Трајање борбе зависиће од бројних околности, које се не могу прецизно одредити. Само се не сме допуштати слабост, нити се ма и најмање, чак и у мислима, приклањати непријатељу, и победа ће несумњиво бити наша, јер греховни порив, као што смо уочили у претходном излагању, нема чврстог ослонца у нашем бићу, те стога, природно, мора брзо да престане. Ако и након оваквог, брижљиво припремљеног, одбрамбеног дејства непријатељ још увек пребива у души попут привиђења, не желећи да уступи место, то је очигледан знак да има подршку од некакве спољашње силе; због тога се и ти мораш обратити за спољашњу, земаљску или небеску помоћ, што значи да ти ваља отворити душу пред својим духовним оцем и у усрдној молитви призивати Господа, све Свете, и особито Ангела покровитеља твоје душе и тела. Преданост Богу никада не остаје постиђена. Ваља приметити још и чињеницу да борба са помислима, борба са страстима и борба са жељама нису истоветне, као и да се једна помисао разликује од друге, као што се, уосталом, разликује једна жеља од друге и једна страст од друге. Ради овога ваља прибегавати различитим поступцима, а они се унапред одређују или на основу размишљања, или према подвижничком искуству и поукама. Али не треба увек пружати отпор: понекад већ сам презир изгони непријатеља, док отпор само раздражује и умножава непријатеље. Непријатељ се мора гонити све док ни трага од њега не остане; у противном случају ће чак и једноставна помисао која се задржала у срцу, попут злог семена, доносити свој род тиме што ће неприметно душу приклањати себи. За време саме борбе није потребно предузимати мере које ће спречити да се она понови или настави у будућности. Правила која се овако унапред предвиде увек су исувише строга, те их је неопходно касније изменити; овакво искуство стога није поуздано, штетно је за духовну борбу и саблажњујуће за војника Христовог.
Најзад, битка је окончана. Благодари Господу за избављење од пораза, али немој се предавати прекомерној радости што си спасен, не допуштај себи да се опустиш, да ти ревност ослаби: непријатељ се често претвара, прави се да је побеђен, да би те, чим се предаш осећају сигурности, изненадним нападом лако поразио. Зато не увлачи мач у корице и не заборављај превентивна правила. Буди увек бодар и будан војник. После битке седни да на миру прорачунаш вредност плена; размотри читав ток борбе – њен почетак, наставак, поводе који су до ње довели, чиниоце који су је подгревали, као и оне који су довели до њеног краја. То ће бити својеврстан данак узет од побеђених, који ће изузетно олакшати будућу борбу са њима; тако се, уосталом, стиче духовна мудрост и подвижничко искуство. Никоме немој говорити о својој победи: то ће непријатеља разгневити, а тебе лишити снаге. Сујета, која се у том случају не може избећи, широм ће отворити капије тврђаве твоје душе, тако да ћеш после победе над једним непријатељем морати да се бориш са хордама нових. Ако, пак, претрпиш пораз, буди скрушен, али се не удаљуј од Бога и не инати се, већ хитај да смекшаш своје срце и да у њему изазовеш покајање. Немогуће је не падати, али је могућно и нужно устајати после пада. Онај ко журно трчи, спотакне ли се, журно и устаје и хита дал3е према циљу; тако и ти чини. Господ наш налик је на мајку која води чедо своје за руку и не напушта га, без обзира што се оно често спотиче и пада. Уместо пасивног унинија оснажи се на нове подвиге, пошто из свога садашњег пада извучеш поуку о смирењу и опрезности, како се не би запутио онамо где је клизаво и где је пад неизбежан. Ако се грех не изглади искреним покајањем, он ће те, оснаживши се у теби, неминовно повући доле, на дно мора греха. Грех ће овладати тобом, тако да ћеш опет морати да отпочнеш ратовање од прве борбе; али само Бог зна да ли ће ти то бити могуће. Можда ћеш, када се сада предаш греху, прећи линију са које је могуће обратити се Богу; можда касније нећеш наћи ни једну истину способну да те рани у срце; чак ти можда ни благодат неће бити подарена. У том случају већ ћеш овде бити уврштен међу оне који су осуђени на вечите муке.
У вези са правилима духовне борбе ваља приметити да су сва она у суштини примена свеоружја хришћанског на посебне случајеве, те да се из тог разлога не могу у целини описати. Вођење унутарње борбе уму је недоступно и скривено; поводи за њу изузетно су разноврсни, а и они који војују веома се разликују међу собом: оно што је једноме саблазан, другоме ништа не значи, и оно што једнога погађа, другога оставља равнодушним. Због тога је потпуно немогуће установити правило духовне борбе које би свакога задовољавало. Најбоље ће правила духовне борбе сваки подвижник одредити за себе. Искуство свему учи, само ако имамо ревносну жељу да побеђујемо саме себе. Први подвижници нису стицали знање из књига, па ипак представљају узоре врлих победилаца. Осим тога, на правила се не треба одвећ ослањати, јер су она само оквирног карактера. Суштина духовне борбе спознаје се само из искуства, када је подвижник започне на делу. Његови руководитељи у борби треба да буду само властита благоразумност и преданост Богу. Унутарњи ток хришћанског живљења код сваког појединца упоредићемо са древним подземним лавиринтима, скривеним и изукрштаним. Улазећи у њих, човек добија неколико најопштијих савета: на овом месту уради то и то, на другом нешто друго, овде ћеш уочити такав и такав знак, тамо ћеш запазити нешто друго, да би затим био остављен сам у мраку, понекад само са слабашним фењером. Од присуства духа, благоразумности, опреза и од невидљивог духовног руководства зависиће како ће човек из тог лавиринта изаћи. Слично је и са унутарњим хришћанским животом. Ту свако корача сам, макар претходно добио низ правила. Подвижнику су свагдашњи, благонадежни и неизоставни духовни руководитељи у борби са самим собом само срдачна чувства (осећања) која је у себи изградио и, нарочито, благодат Божија; ни на шта друго он не може рачунати.
Овако изгледа ток духовне борбе са сваком страшћу, жељом и помишљу. Пошто су страсти, жеље и помисли у бити истоветне, нема потребе да појединачно разматрамо борбу са сваком од њих. Овде ћемо дати само неколико напомена.
1) Постоје танане и најтананије, али и грубе и најгрубље помисли. Ове потоње свако је у стању да и сам запази, док су прве неприметне за време док пребивају у срцу, него се разоткривају тек касније, из наших дела, при чему су видљивије другима него нама самима. Ето разлога да се не поуздамо у своје спокојство, доброту и чистоту, већ да их непрестано подвргавамо сумњи, да пажљиво мотримо на сва своја дела и уочавамо које их помисли прате, да бисмо на основу тога судили шта је првобитно било у нама. Најбоље је имати другу особу којој ћемо се поверавати; око човека који нас добро познаје лако ће уочити шта се крије у нама, макар ми тога не били свесни. Када је реч о најтананијим помислима, оне не морају бити само духовне, него могу да извиру и из тела и душе. Њихова карактеристична одлика јесте неприметност, дубока скривеност, тако да човек мисли да поступа чисто, без икаквих примеса страсти, док је у бити они пак подстакнут страстима. Узрок томе је још увек неутврђена чистота срца, или, боље рећи, чињеница да још нисмо одвојили оно што је својствено нашој природи од онога што јој је наметнуто. Када се то, пак, учини, ове танане и најтананије помисли поимаћемо као грубе и најгрубље, јер ће нам искуство изоштрити пажњу, а срдачна чувства (осећања) навићи ће се да разликују добро од зла.
2) Постоје помисли, жеље и страсти које нас силовито нападају на махове, изазивајући краткотрајно смућење, али и оне сталне, које трају данима, месецима и годинама. Ове прве су лакше, али ни према њима се не сме односити са презиром, него их треба пажљиво посматрати и уочавати којим се редом јављају. Непријатељ се држи правила да не отпочне напад изненада од страсти, него од помисли, и да ту помисао често понавља. Помисао коју са мржњом одгонимо први пут може се други или трећи пут снисходљиво прихватити; затим се рађа жеља и страст, а одатле је само један корак до њеног прихватања и спровођења у дело. Дуготрајне помисли тешке су и убиствене; управо се те помисли обично називају искушавајућим помислима. У вези са њима ваља знати да оне нису од наше природе, премда су јој сродне, већ су увек од непријатеља. Господ их допушта са особитом намером, ради нашег очишћења, да би искушао и утврдио нашу верност, веру, постојаност и наше умеће да у себи изградимо унутарњег човека. Зато смо дужни да их благодушно подносимо, па макар оне сувише озлеђивале наше ново, благодаћу испуњено срце, као што бива са хулом, очајањем, неверовањем. Најважније је ни у једном трену не пристајати на такве^помисли, не држати их за своје и чувати срце слободним од њих, одвајајући их од свога бића и од своје слободне воље мислено и са вером.
3) Помисли са којима нам се ваља борити нису увек рђаве; неретко су наизглед и добре, а често су неутралне. На рђаве се односи једно правило – одагнати их истог трена, док о другима ваља расуђивати и испитивати их. Овде спада и од свих хваљено умеће разликовања помисли, односно одлучивања које ћемо одбацити, а које прихватити. За ово не можемо дати неко одређено правило: нека свако учи на свом властитом искуству, јер људи нису исти, и нешто што је добро за другога не мора бити примерено и нама. Најбоље је поступати овако: када прихватиш одређени поредак, држи се њега, а све што се јавља као ново, ма колико се чинило благовидним (наизглед добрим), одагнај од себе. Ако нека помисао не предочава ништа рђаво ни по себи, нити по својим последицама, опет је боље не сагласити се одмах са њом, већ извесно време трпети, али не бити брзоплет. Неки су и по пет година чекали, испитујући помисао. Основни је закон не веруј своме разуму и срцу, и сваку помисао поверавај своме духовнику. Кршење овог правила увек је представљало и данас представља узрок великих падова и прелашћивања.
4) Рђава помисао искушава, док благовидна (наизглед добра) прелашћује. Онога ко се заноси рђавим помислима сматрамо за палог, говоримо да је сагрешио, док је човек под влашћу благовидних помисли прелашћен. А да ли је могуће представити све преласти са њиховим одликама и својствима? Њихово основно својство је да човек са сигурношћу и убеђењем држи себе за другачијег него што заправо јесте, рецимо, сматра се призваним да уразумљује друге, способним за необично живљење, и слично. Њихов извор јесте једна фина, танана мисао: ја нешто значим, ја сам неко и нешто, и то не макар ко. Ништаван човек замишља да је неко и нешто. Ту скривену гордост користи непријатељ његовог спасења и хвата га у замку. Поред тога, и свака танана рђава помисао коју не примећујемо држи нас у преласти, када мислимо да смо вођени добрим и благочастивим помислима. Због тога можемо да тврдимо да ни минут не живимо без преласти; живот нам протиче у илузијама, оне нас поробљавају час у једном, час у другом облику. Разлог томе је чињеница да се зло још увек крије у нашем бићу, да није из њега испарило, док је добро на површини: пред очима нам је стога нешто попут магле од испарења.
5) Што се тиче сваке помисли понаособ, препоручљиво је да се унапред сакупљају подаци о њима, да се има представа о њиховој природи, пореклу, последицама и начинима на које се одгоне. То је својеврсно складиште оружја, веома корисно за случај борбе: када помисао не успемо да изгонимо мржњом, када она почне да доноси свој плод, саблажњујући нас и уверавајући нас у своју исправност, потребно је супротстављати јој се нечим што је побија; а да бисмо то могли да учинимо, морамо да имамо“складиште“ таквих средстава. Зато су Свети Оци одабрали осам најважнијих страсти и описали их, предочивши образац којим се може користити сваки подвижник. А тих осам страсти нису једини објекти духовне борбе, већ само најглавнији. Стога код других налазимо описе других страсти и правила која се на њих односе. Најбогатија таква збирка јесте дело Светог Јована Лествичника.
6) Постоје телесне, душевне и духовне помисли. Свакоме је очигледно да се све побројане врсте помисли могу јављати и истовремено, и у свако доба; али, природно, најпре се откривају телесне, а затим оне душевне и духовне. Овој законитости ваља саображавати и духовну борбу, и у складу са тим мењати своје позиције. Поменуту чињеницу ваља имати на уму ради тога да се, рецимо, онај ко је победио тело не би предао небризи и немарности због осећаја сигурности, јер може да буде побеђен преко душевних помисли, као што онај ко је задобио смирење у души може да претрпи пораз у духу. Једном речју, духовна борба траје до последњег даха, премда у њој има затишја, па и оних дуготрајнијих.
7) Авва Доротеј казује: „Постоје људи вођени страстима, људи који се са њима боре и људи који их побеђују“. Први греше, други отпочињу подвиг самоочишћења, док су трећи близу бестрашћа. Што одлучније неко устане против страсти, не предајући им се ни у помислима, а камоли у жељама и насладама,или, уколико се то деси, чупа их из срца из корена, доспевајући устање испуњености супротним (чувствима) осећањима, то ће пре постићи чистоту. Што је ко мекши и снисходљивији према себи,то ће борба дуже трајати, водиће се неуједначено и са прекидима. Карактер борбе ће, тако, зависити од жаљења самог себе, од неразграничавања свога бића и страсти: жалећи себе, човек уљуљкује непријатеља и сам војује против себе.
8) Последица духовне борбе јесте чистота ума од помисли, срца од страсти и воље од склоности. Када се достигне та чистота, човек доспева у стање бестрашћа. Унутрашњост његовог бића тада постаје попут чистог зрцала на чијој се површини огледају духовни предмети.
9) Мислена борба са помислима, похотама и страстима,и поред све неопходности, неизбежности и победоносне снаге, не треба да буде једино средство за очишћење наше нечистоте, које би замењивало и због кога би могла бити одбачена сва остала средства. Напоредо, и у непрекидној вези са њом мора се водити и делатна борба са страстима, односно њихово искорењавање,потискивање и побеђивање путем њима супротних дела. Узрок овоме је чињеница да је страсност прожимала наше снаге управо стога што је наше делање било страсно. Свако страсно дело остављало је у нама честицу страсности, и укупност таквих дела довела је до тога да наше снаге упију страст, као што сунђер упија воду, или одело ружне мирисе. Обрнуто, ради искорењивања страсности ваља прибегавати делима супротним од оних првих, како би на тај начин свако дело које предузмемо, остављајући трага у нама, изгонило одговарајућу честицу страсности, и како би мноштво таквих дела која се чине често и без прекида уништило читаву страст. Ако се употребљава правилно, ово средство је тако снажно да они који му прибегавају већ после неколико таквих покушаја почињу да осећају слабљење страсти, лакоћу и слободу и некакву светлост у души. Мислена борба изгони страст из свести, али она и даље, премда скривена, остаје жива и делатна. Међутим, делатна борба, односно чињење дела супротних страстима, удара змију право у главу. Па ипак, из овога не следи закључак да се приликом делања може прекидати мислена борба. Она неизоставно мора да прати делање, у противном ће оно остати без плода, и чак ће погодовати распаљивању страсности, уместо да доведе до њеног слабљења, јер приликом делатног супротстављања једној страсти може да нас узнемири нека друга: рецимо, да се приликом пошћења јави сујета. Ако се та чињеница остави без пажње, и поред свих напора, неће бити никаквог плода од нашег делања. Мислена борба вођена заједно са делатном, наносећи пораз страсти и извана и изнутра, доводи до победе исто онако као што бива поражен непријатељ када га окружимо и на њега јуришамо и спреда и отпозади.
10) Приликом делатног самоисправљања мора се поштовати известан ред и поредак, успостављен тако да води рачуна о својствима страсности уопште, о сопственом карактеру и о чињењу добра, о коме смо говорили у оквиру разматрања позитивне делатности. У првом случају мора се циљати на најглавније страсти – тежњу ка задовољствима, страст за поседовањем и високоумље, па се стога ваља упражњавати у самоизнуравању и строгости према себи, у раздавању имовине и презиру према стварима, потчињавању и покоравању вољи других људи, односно необраћању пажње на себе (о овоме в. код Св. Варсануфија). Код Светих који су се подухватили делатног самоочишћења увек се уочавају оваква дела у првом плану. У другом плану налазила су се дела усмерена против њихове главне страсти. Наиме, та главна страст уочава се приликом обраћења, при познању своје греховности и при покајању. Заветујући се да више нећемо робовати греху, на уму понајвише имамо ту своју основну страст. Зато и касније та страст мора да представља најнепосреднији објекат супротстављања греху који у нама живи. Она наткриљује све страсти, држи их око себе и представља за све њих тачку ослонца. Друге страсти није ни могућно открити другачије до након слабљења и превазилажења те основне страсти, и оне се искорењавају заједно са њом. Против те страсти потребно је наоружати се свим силама од првог момента, утолико пре што се према њој у нама јавља велика мржња, која нам даје снагу супротстављања. Покоравању осталих страсти не можемо приступити пре него што покоримо ту најглавнију страст. Поредак делатне духовне борбе јасан је сам по себи. Наиме, најпре долазе дела усмерена против преовладавајуће страсти, затим против осталих живих и делатних страсти, да бисмо, победивши и једне и друге, приступили уништавању остатака непријатељских војски, како по свом нахођењу, тако још више према унутарњем указивању. Делујемо увек против оне страсти која у датом моменту оживи и испољи се. Такве страсти су мете нашег борбеног дејства, а оно се мора спроводити према одређеном реду и закону. Поред тога што се морамо придржавати већ описаног поретка, у самом нашем противдејству морамо се држати равномерности и уједначености, тако да не буде наглих прелаза са једнога на друго, као да смо расејани. У том случају неће бити истинског плода – посејаћемо само гордост. Што одлучније и снажније делујемо, ближи смо крају борбе и спокоју. У делању које предузимамо ваља трпети до краја, све док не сазри плод, јер конац дело краси. Ваља будно пазити на све на шта подвижнику указује искуство. Дакле, делатна борба изгледа, како нам се чини, овако: непосредно након обраћења приступа се делатној борби са страстима; из ње или са њом рађа се и унутарња борба; затим се оне узајамно снаже и тако обе напредују: јача ли унутарња, јачаће и спољашња борба, и обрнуто; најзад, када се и једна и друга довољно оснаже, човеку долазе помисли о подвизима и делима усмереним на одлучно искорењавање страсти, њихово сасецање у корену. Велике подвиге и дела не треба ни на себе преузимати, ни другима саветовати. Ваља делати полагано, постепено узрастајући и крепећи се, како би нам наша духовна упражњавања била по мери и снази. У противном ће наше делање бити налик на нову закрпу на старој хаљини. Жудња за подвигом треба да се појави изнутра, као што болеснику унутарњи глас и интуиција указује на најбоље лековито средство.
11) Мислена и делатна борба са страстима снажна је и сама по себи; али она се одвија несравњено брже и плодоносније уколико је поверимо нечијем духовном руководству. Сам нећеш увек приметити непријатеља у мисленој борби, нећеш увек имати довољно умећа да му се супротстављаш и да чуваш у себи ревност и одлучну готовост на борбу, и што је најважније, нећеш имати одређени план, унапред састављени нацрт према коме ћеш водити борбу. Потпуно је немогуће да човек сам састави за себе такав план. Неопходно је да неко други са стране сагледа и нашу садашњост, и нашу будућност. Зато се поверавање духовнику сматра најбољим и најодлучнијим средством за самоисправљање. Духовник ће у односу према нама и у нама примењивати исто ово средство – делатно-мислену борбу, али ће то чинити по свом нахођењу, свом плану, увиђајући циљ, путеве и странпутице те борбе. Сходно томе, ако жудиш и чезнеш за очишћењем, испроси у Господа и стекни руководитеља – духовног оца, па, нашавши га, њему повери све што знаш о себи и све што у себи видиш. Затим му предај читаво своје биће, и споља и изнутра; предај му га као необрађени материјал, да би он од њега градио дом Господњи новога човека. Пошто овако поступиш, одбаци свако старање за себе и безбрижно се склони под очеву руку. Нека те води онамо и онако како жели, нека те приморава да чиниш оно што он хоће, где хоће и када хоће. Наше је да му подаримо беспоговорно послушање, откривање своје савести без размишљања, са вером, добром вољом и без прећуткивања, односно исповедање својих помисли, жеља, страсти, дела, речи – свега онога што чинимо и што се са нама збива. На тај начин пружићемо духовном оцу могућност да сагледа где се налазимо, у каквом стању је наше унутарње настројење, и тако му дати повод да нас саветује и да нам одређује послушања (књига Св. Варсануфија у целости је посвећена овоме). Откривање помисли и покоравање духовном оцу потпуно искорењавају страсти и побеђују демоне. Сваки пут када разоткријемо своје помисли, а затим извршимо оно што нам се тим поводом препоручи, чинимо нешто налик на чишћење ране и стављање новог облога са мелемом. То је лек који брзо делује. Онај ко се отвори пред духовником избацује из себе сву нечистоту, да би кроз послушање примио оно што је чисто – лековиту храну, окрепљујући сок, као кад неко после повраћања прими укусну храну. А што је најважније, на овај начин сасеца се сам корен страсти, а то је егоизам, љубав према своме ја. Онај ко се бори без духовног руководства ипак је сам, тако да, делујући против егоизма, на известан начин га истовремено и потхрањује. Уз духовника наше ја потпуно се губи пред његовом вољом још од првог момента, а тиме све страсти губе свој ослонац, тако да се пројављују и делују без реда, хаотично; па и тада се благодарећи отварању пред духовником све њихове замке избегавају и остају без плода. Једном речју, ово је многомоћни начин одупирања страстима, њиховог искорењавања и узлажења у чистоту. О томе сведочи искуство Светих – а таквих је примера неизбројиво мноштво. Овде би ваљало приметити још и чињеницу да, што пре, одмах по обраћењу, нађемо и изаберемо духовника, то боље. Тада је ревност жива и спремна на све, тако да је мудар руководитељ много шта у стању да са њом учини, нарочито док се још не изгради самовоља, а са њом и инаћење, неповерење, противречење, склоност ка противљењу духовнику. Онај ко од тога болује, пошто изабере духовног оца, мора да најпре буде исцељен, да би био примљен као добри и послушни син, способан да прима поуке. Велика је невоља када душа навикне да све чини по свом нахођењу и хтењу.
12) Најзад, коначно пречишћење свег нашег бића, његово чишћење као у огњу, извршиће Сам Господ. А то ће се дешавати споља – невољама, а изнутра – сузама. Не може се рећи да се невоље јављају тек на крају, да их раније човек не доживљава. Не, све то отпочиње одмах, још од самог почетка, и прати нас у виду најразличитијих непријатности и скрушености срца; што човек више духовно узраста, то ће се ово јаче испољавати. Али раније је Господ допуштао сузе и невоље повремено, дарујући нам на наше добро уобичајени ток спољашњих дела и унутарњег живота. Међутим, што смо ближе крају, Господ ће их намерно изазивати, дариваће нам сузе, наводити на нас невол5е, или све заједно, или једну за другом, и то час једно, час друго, или једноме једно, а другоме друго. Невоље су огањ, а сузе вода. То је, дакле, крштавање водом и огњем. Свети Исак Сирин ово представља као узлажење на крст, односно као коначно разапињање спољашњег човека. Тај тренутак највећег искушења, по његовим речима, налик је на онај који је доживео Аврам док је приносио сина на жртву: у уму је тама, у срцу тескоба и патња, одгоре очекујемо гнев Божији, одоле – да нас прогута ад; човек види како пропада, како виси над амбисом. Из тог стања једни излазе као победници, други падају и изнова полазе да се успињу на ту високу гору. Они који прођу ову степеницу, као узнети на небо, више не земни, већ небесни, бивају подигнути Божанским Духом и ношени Њиме попут точкова у виђењу Пророка Језекиља. У њима Сам Господ делује, а њихово стање људској је мисли недоступно. Оно се спознаје само из искуства, и због тога они који су га се удостојили о њему не говоре, јер то не користи, а може се десити и да не буде без штете.
Тако бива на крају. До тога времена, заједно са другим начинима и средствима очишћења, морају се осећати непрестане невоље и непријатности, које Бог шаље човеку, и имати дух скрушености, који Он дарује, као најснажнија средства очишћења. По својој снази ово је равно духовном руководитељу, тако да га, у случају недостатка, може и заменити, што се заиста и дешава код људи испуњених вером и смирењем. Наиме, у таквом случају Сам Господ представља духовног руководитеља, а Он је, без сумње, премудрији од ма ког човека. Свети Исак Сирин подробно описује поступност са којом Господ све више и више наводи на човека очишћујуће скорби и разгорева у њему дух скрушености. Од нас се захтева само вера у Његов благи Промисао и спремно, радосно, благодарно прихватање свега што нам Он шаље. Недостатак ових чувстава (осећања) одузима очишћујућу снагу невољама, спречавајући да она продре до срца и најдубљих делова нашег бића. Ово се тиче односа према невољама. У погледу скрушености потребно је стећи пажљиво познање својих греха, свог растројства, путем самопосматрања и сагледавања онога што пребива у нама, а затим и често исповедање, са искреним кајањем и тугом. Без спољашњих невоља човек се тешко може изборити против гордости и високог мишљења о себи, као што је тешко без суза скрушености избавити се од унутарњег егоизма и фарисејског самооправдавања. (Свети Исаак Сирин током читавог свог излагања хвали спољашње невоље, сузе и скрушеност.) Онога ко није искусио невоље Апостол упоређује са незаконитим дететом. Пошто оне нису у нашој власти, него у руци Божијој, бојећи се да их иштемо у Господа због неповерења у своје снаге и сумње да ли ћемо бити у стању да их поднесемо, никако не смемо да останемо немарни барем према постизању скрушености срца. Ово је већим делом у нашим рукама, и нема никакве препреке да се за то молимо. Из тог разлога, на све могуће начине, свим силама се труди да се што чешће скрушаваш пред Богом у покајању, падајући пред Њим на колена и молећи се да будеш помилован. Видећи толики твој труд, Господ ће ти подарити непрестану скрушеност и, ако ти је то на потребу, преизобилне сузе, којима ће се лице твоје душе најзад потпуно омити и очистити. Миран и спокојан живот не треба да у нама изазове самопоуздање и хвалисавост, него бојазан да нас Господ није оставио као непотребног слугу, па према томе, и снажно ревновање за постизање скрушености срца, која је увек благопријатна жртва пред Богом. Могло би се чак поручити: ако немаш спољашњих невоља, гаји у себи унутарњу тугу, јер те на ово призива Бог. И обрнуто: ономе ко трпи спољашње невоље Сам Господ шаље утеху – тренутке радосног усхићења у којима се неминовно невоље заборављају, ране залечују, а туга нестаје. Суза при томе може и да буде, и да не буде: најважније је туговати пред Богом због своје нечистоте.
Ово су, дакле, начини на које се у нама искорењују страсти – било нашим властитим мислено-делатним трудовима, било захваљујући нашим духовним руководитељима, било благодарећи Самом Господу. Већ смо говорили да без унутарње мислене борбе ни спољашња борба не може да буде успешна; то исто може се казати и за борбу под духовним руководством, као и за богопромисаоно очишћење. Према томе, унутарња борба мора бити непрекидна и постојана. Она сама није тако снажна, али када ње нема, сва друга средства остају бесплодна и некорисна. И делатници, и страдалници, и печалници, и послушници пропадали су и пропадају због недостатка унутарње борбе, односно чувања свога ума. Ако се сада сетимо и онога што смо раније говорили о унутарњем позитивном делању, а то је да је у њему циљ и снага спољашњег позитивног делања, откриће нам се у свој снази својој значај унутарњег делања, те ће свакоме бити јасно да оно представља полазиште, основу и циљ читавог подвижништва. Свеукупно наше делање можемо сажето изразити у следећој формули: сабравши се у унутрашњост свога бића, оживи у себи духовну свест и готовост за борбу, и у том настројењу обављај одређено ти спољашње делање под руководством духовног оца, или препуштајући се Промислу Божијем; али при томе са будном и напрегнутом пажњом уочавај и прати све што се у теби јавља. Чим се роди страсни порив, одгони га и наноси му ударце и мисленим, и делатним путем, не заборављајући да у себи разгореваш дух скрушености и туговања због својих греха.
На ово ваља да буде управљена целокупна подвижникова пажња, како, подвизавајући се, он не би расипао своје снаге, и како би бедра помисли његових вазда била опасана. Живљење са таквим унутарњим пребивањем и чувањем ума представља трезвено живљење, а наука о овоме јесте наука трезвења. Сада је јасно због чега су сви подвижници највећом подвижничком врлином сматрали трезвење, и онога ко је нема држали за бесплодног. Зато оно заслужује да буде посебно истакнуто. О трезвењу смо већ говорили, али то је био тек почетак. До сада смо га разматрали са циљем да покажемо да се самопротивљењу и самопринуђавању мора приступати једино изнутра, или, боље рећи, да се тако може живети само ако се утврдимо у себи. А сада ћемо ову тачку одабрати за усхођење нагоре, јер је тамо циљ, а све остало је тек средство. Другим речима, потребно је приказати суштинску тежњу духа подвижниковог према Богу, услове за што скорије приближавање Богу и стање онога ко се Господу приближио, или, боље рећи, онога ко је за то способан, јер је и само приближавање дар Божији.

7 коментар(а)

  1. Gdje je deo „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrastae „? To je veoma važan deo za našu omladinu

    • Библиотекар

      Драги брате, које издање књиге имаш? Ми смо овде поставили шта је било у оригиналном издању.

      • Поштовани брате,
        Поднаслов „Савети и упозорења која се тичу младићког узраста “ колико видим није посебно издвојен у овом издању књиге коју је издала Светигора, већ се тај текст налази у оквиру поднаслова „Деловање на срце“. У издању коју је издао Образ Светачки/Очев Дом из 2013. године тај текст је посебно издвојен у оквиру првог поглавља књиге са наведеним поднасловом.
        Свако добро од Бога Вам желим.

        • Библиотекар

          Брате Угљеша, да ли би могао да сликаш или скенираш те странице из обе књиге које наводиш и пошаљеш на [email protected]? Хвала!

  2. Pomaze Bog!

    Cini mi se da ni jedna grafika na novom website-u nije dobro povezana na strani gde treba da se vidi.
    Na primer: Slika (grafika) na vrhu ove strane nije prikazana ( https://svetosavlje.org/put-ka-spasenju/SvetiTeofanZatvornik.jpg )

    Takodje, nema ni linkova za elektronske kopije knjiga koje su postojale ranije. Na primer, strana knjige ‘Starac Siluan’ ( https://svetosavlje.org/starac-siluan ) je na starom website-u imala link sa skeniranom knjigom u pdf formatu za download. Sada nema linka.

    Da li mozete to da popravite?

    P.S. Izbrisite ovu poruku nakon sto poravite, da ne bude konfuzije.

    Blagodarim unapred.

    • Библиотекар

      Брате, хвала за коментар. Књиге су са старог на нови сајт пребачене аутоматски и предстоји им коначно дотеривање што смо већ почели да радимо. Ово укључује и слике и додатне фајлове где буде потребе. Молимо вас за још мало стрпљења. Хвала!

  3. Stari sajt je imao linkove za download knjiga, sto je jedna veoma korisna i bitna opcija jer korisnicima ovog sajta omogucava citanje i kad nisu online ili nemaju pristup internetu.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *