НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
О ОЧУВАЊУ ДУХА РЕВНОСТИ ПО БОГУ
 
Неопходно је држати заповести Господње, и то без изузетка; међутим, у нама нема природне жеље, усрђа и ревности да то чинимо. У Светој Тајни покајања, благодарећи нашој скрушености у духу и завету да ћемо творити вољу Божију, Божија благодат зажиже огањ ревности у нама. Тај огањ је она сила која нам је нужна за држање заповести, и само је она способна да понесе то бреме. Ако је испуњавање заповести Божијих темељ спасења, онда је јасно да је дух ревности једина сила која нас узводи ка спасењу. Где је ревност, ту је и марљивост, старање, усрђе, готовост, бодро прихватање богоугодних дела. Где ње нема, ту је само застој и пад; нема духовног живота, дух се гаси и замире. У овом потоњем случају, чак и ако чинимо добра дела, она су таква само по форми, али не и по сили и духу. То је онај огањ који је дошао да на земљи запали Господ наш Исус Христос, огањ који се у срцу зажиже Духом Светим, који попут огњених језика силази у срца верних.
О духу ревности Господ казује: „Дођох да бацим огањ на земљу“ (Лк. 12, 49). Апостол заповеда: „Духа не гасите“, и о себи сведочи: „И трчим према циљу“ (Филипљ. 3,14). Свети Оци различито називају дух ревности: трагањем, решеношћу, усрђем, топлином духа, горењем и једноставно ревношћу.
Судећи по овако великој важности и огромном значају ревности, најважније дело Хришћанина-подвижника ваља да буде чување ревности и усрђа као силе из које извире богоугодни живот. А то значи прибегавање нарочитим поступцима и занимањима која доприносе остварењу тога циља. О чему је заправо реч? Ревност се мора чувати на исти начин на који се и појавила; а њена појава плод је унутарње промене у срцу под невидљивим дејством благодати Божије.
Унутарње, невидљиво усхођење нашег духа до степена ревности било је отпочето благодатним пробуђењем, а завршено је нашим одлучним заветовањем да ћемо неодступно пребивати у испуњењу воље Божије. У том усхођењу постојала је веома строга поступност. Човек-грешник, који је сав живео „извана“, те се стога и називао спољашњим, благодарећи посети Божанске благодати погружава се у себе, и ту, унутра, као да је пробуђен иза сна, опажа потпуно нови, раније њему непознат свет. То је први подстрек, након кога се, уз Божију помоћ, преко различитих помисли и чувстава, човек постепено ослобађа првог света, прелази у други и стаје пред свога Цара и Господа, заветујући се да ће вазда бити Његов слуга. Следствено томе, онај који жели да своју ревност чува неугаслом, ваља да:
а) пребива у себи,
б) гледа нови свет и
в) пребива у оним чувствима и помислима преко којих ће, као по степеницима, доћи до подиожја престола Господњег.
 
Ето шта треба да буде непрестано занимање, подвиг и делање Хришћанина-подвижника!

7 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *