ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
УЗЛАЖЕЊЕ КА БОГУ
 
Узлажење ума ка Богу или тежња ка Њему остварује се у мери појачавања унутарњег делања. Оно у њему исклијава као семе и сазрева на њему као у плодној земљи. Чувајући зато то унутарње, да би брже побудио тежњу ка Богу, потребно је притом:
1) Умом се навићи па хођење пред Богом. Нека човек настоји непрестано да гледа Бога, као да му је са десне стране, и нека узлази до чувства да и њега гледа Бог. Навикавање на то представља – врата ка Богу, отворење Неба уму човековом.
2) Све чинити у славу Божију и ни у чему, било споља било унутра у себи, не имати у виду ништа осим те Славе: Она треба да буде мера подухвата наших и да ставља на њих свој печат.
3) Све делати након познања воље Божије, ходити према тој вољи и у свему Јој се повиновати и свецело Јој се душом покоравати (Леств. Сл 27. гл. 66). Деловање сходно вољи Божијој обухвата све што бива од човека а покорност њој све што бива са човеком. Што год да делаш, узнастој да увидиш да Бог хоће од тебе то дело. Што год да те сретне на путу твоме, прими као из руке Божије – и лице (особу), и ствар, и догађај, и радост и тугу – све прими са радошћу, свему се добровољно покори, са миром, са задовољством, без обзира на противљење.
Кроз та духовна делања ум ће све више прогледавати ка Богу и утврђиваће се у богозрењу – навићи ће се да пребива у зрењу (сагледању) Бога са Његовим бескрајним савршенствима. То зрење даје се већином током молитвеног стајања. Оно је почетак узлажења ка живом богозаједничењу.
Једновремено са богозрењем збива се и усавршава поклоњење Богу Духом, у страхопоштовању, при чему дух у болном вапијању Богу пада пред Њим у самопоништености (самоунижењу), као твар, ипак, не са болним чувством (осећањем) да је згађен и одбачен, но са свешћу да га Бог прима, милује и обдарује милоштама духовним. Након тога јављају се незадрживо повлачење у своју унутарњост и усхићивање ка Богу.
Стремљење ка Богу је – циљ. Но, оно постоји спочетка само у намери, само нешто жељено. Потребно је учинити га стварном, живом, природно тежњом, слатком, драговољном, незадрживом. Само таква тежња показује да смо у своме чину, да нас Бог прима, да идемо ка Њему. Када се гвожђе устреми ка магнету, то значи да га се дотакла магнетна сила. И у духовном погледу тако ствари стоје: тада се само и види да нас се Бог дотиче, када је то стремл3ење – живо, када се дух, пролазећи поред света, устремљује к Богу у усхићењу. Спочетка тога нема – ревнујући човек сав је окренут према себи, премда то бива ради Бога, али то погледање на Бога је само мислено. Господ човеку још не даје да га „окуси“. Јер је овај за то неспособан, будући нечист. Човек Богу служи такорећи без окушања. Потом, по мери очишћења и исправљења срца, почиње да осећа сладост у богоугодном живљењу и да са љубављу и вољом ходи у њему и оно постаје амбијент који човеку доноси наслађење. Душа почиње да се отрже од свега, бежећи као од студени, извија се ка Богу који је загрева Својом Топлином. Постављају се почеци ове тежње у духу који ревнује Божанственом благодаћу, благодарећи њеним низласцима (силасцима) и њеном руководству она сазрева у указаном поретку, којим се храни чак без знања самога човека који дела. Знаци тога рођења драговољно, тихо унутарње пребивање пред Богом без напетости, праћено чувством (осећањем) побожног трепета, страха, радости, итд.
Раније се дух сам сабијао у себе, а сада се тамо сам задржава и стоји, не излазећи напоље. За њега је радост да тамо пребива сам са Богом далеко од других, или не обраћајући пажњу ни на шта спољно. Он у себи обреће (налази) Царство Божије које је мир и радост у Духу Светоме. Такво погружавање унутар себе или погружавање у Бога назива се умним тиховањем (безмолвијем) или уздизањем ка Богу. Оно је брзопролазно, али га треба учинити сталним, зато што је у томе циљ. Бог је у нама, када је дух наш у Богу истински. Јер то је општење (заједничење) не мислено, него – живо, безгласно, од свега другога отуђено погружавање у Бога. Као што зрак сунчев собом повлачи капљицу росе, тако и Господ подиже дух који га се дотиче. „Узе ме дух“, каже Пророк. Многи Светитељи стално су бивали у том уздизању ка Богу, док друге дух обузима привремено али често. Тако се и зачиње и сазрева и усавршава таква тежња или “ узлажење“ к Богу, божанственом Благодаћу, код онога ко Бога тражи искрено, добросавесно и усрдно.
Суштински услов за то јесте очишћење срца за примање Бога који нас привлачи „чист срцем Бога ће узрети“. Зато сви досад указани подвизи, бављења и дела представљају неопходну и неизбежну припрему за то. Само све то треба пролазити на потребан начин и управо са умереношћу на то. Овде је главно чување срца. Чувалиште ревнујућег духа је унутра. Услов делотворности подвига, бављења и дела јесу да долазе изнутра, успеси борења су искључиво изнутарњи. Најбољи начин и пут да се та тежња ка Богу човеку створи јесте унутарњи. Следствено томе, унутарње делање је средишње исходиште духовног, уистину хришћанског живота. Зато се код светих Отаца оно и поставља као јединствени пут ка савршенству. „Будите трезвени и будни, бдите и молите се“, каже Господ. Трезвење или чување срца је главни подвиг. Код светих Отаца све је на то и управљено, све је у срцу, јер што је у њему, то је и на делу.
Одсудни корак, пак, ка узлажењу ка Богу, само предворје богозаједничења јесте потпуно предавање себе Богу, после кога већ Он делује, а не човек. У чему је свеколика сила или шта ми тражимо? Тражимо богозаједничењс, заједницу са Богом, тј. да се Бог усели у нас и почне да ходи (живи) у нама, да се такорећи обуче у наш дух и управља његовим разумом, вољом и чувством (осећањем), да и хтење и делање у нама буде Његово дело, да Он твори „све у свему“, а да ми постанемо такорећи оруђа Његова или од Њега за деловање оспособљени и у помислима, хтењима и чувствима (осећањима), и у речима, и у делима. То тражи Господ, Владика Свети, јер Он једини све у тварима кроз твари твори. То и треба да тражи дух, који је појмио себе.
Услов овог богоусељења у нас и зацарења Бога у нама или примања Божијег садејства јесте одречење од своје слободе. Слободна твар делује сама од себе, по својој савести и опредељењу. Али то не треба да буде тако у Царству Божијем, јер онај ко делује не треба да буде сам него у свему треба да дејствује Сам Бог. А тога неће бити, док слобода стоји сама – јер она тиме одриче и одбацује силу Божију. То упорство против Силе Божије прекратиће се тек када падне пред њим наша слобода и самоиницијативна и самовољна делатност, када у човеку буде изговорена одсудна молба: Господе, твори у мени оно што хоћеш, а ја сам слеп и слаб!…“.
Управо у овом моменту улази Сила Божија у дух човеков и почиње Своје сведејство. Дакле, услов за усељење Бога у нас јесте наша одлучна преданост Њему.
Предавање себе Богу најунутарњији је и најекривенији акт нашега духа. Магновен је као и све, али се не постиже магновено но сазрева постепено, дуго или краће време, сходно умењу и благоразумности Хришћанина-подвижника. Његов почетак полаже се у првом обраћењу, јер тада онај ко се каје, заветујући сс, неизоставно говори: „Избегаваћу зло и творити добро, само ме Ти, Господе, не остави Својом благодатном помоћи!“. С тим расположењем он и ступа на поприште подвижништва и ревносно се бори на њему, у ишчекивању примања Божије помоћи. Али, види се да овде претходи његово ревновање, док Божије дејство последује, тј. иде за њим. То је неопходно и по настројењу онога ко почиње и по науму Божијем. Онај ко почиње да ревнује хоће да се потруди ради Господа, да Му послужи и – труди се. Тако се у њему развија радосно уздање и такорећи смелост да гледа у Бога. Али, очито је да на томе не треба остати. Неопходно је да човек следи подстицај Божији, сузбијајући самовољу своје ревности. Следствено, човек не треба да остаје при првобитном своме настројењу, но, не слабећи у тој истој ревности, потребно је потчињавати се Богу. Ставити се под Његово тајанствено упливисање (деловање), учити се да следујемо Његовим саветима и подстицајима. На то је потајно циљао и Господ, када је рекао апостолу Петру: „Када си млад био, опасивао си се сам, а када остариш, други ће те опасивати како и нећеш!“. У почетку човек сам ревнује, а после говори: Господе, Ти Сам, путевима којима Ти знаш, устрој моје спасење! Ићи ћу као оковани за Тобом куда наредиш!“. То је одлучни чин нашег предавања Богу. Први пупољци подвижног делања тако су милолики и красни, а колико су то тек плодови!? Зато, они могу човека да привежу за себе занавек. Али, тога се треба чувати, зато што би то било исто што и обрађивати упорно јалову земљу – много песка и камења, а живота нема. Треба се постарати да се, отишавши даље, пређе у богопреданост саму. Истина, она на неки начин може сама да узраста у продужетку првог делања, али ипак треба пратити то растење и потпомагати га или, боље речено, прихватити то што се образује и расте. Управо и тада онај који дејствује јесте Бог. Јер без Њега ми смо – ништа. Али, човек говори: „Ја сам изабрао, ја сам то хтео, ја сам се трудио и Бог је помогао“. И хтење и избор и трудови, међутим, јесу добра дела и, следствено, дела Божија. Но, човеку се, пошто се постара и уложи напоре чини да је то његова снага. Зато и прелазак из ревности у богопреданост, који се збива у души, није ништа друго до откривање и јављање нашој свести дејстава Божијих у нама, односно у устрајавању нашега спасења и очишћења. Ревнујући човек се томе учи преко честих неуспеха упркос свим његовим напорима, и преко успеха, великих и неочекиваних, и без особитих напрезања, кроз грешке и падове који су особито поучни, као и преко одступања благодати. Свим тим човек се приводи мисли и вери да је он сам – ништа, а да су Бог и Његова свесилна благодат – све. То је последња тачка припрема у правцу богопреданости. Она се не може другачије достићи него када човек ушчувствује (осети) да је он сам – ништа. Са своје стране, човек може да приложи следеће: разматрање појединих дела и случајева – који су уређени тако да се узре сила Божија у њима; удубљивање са снажном вером у услове нашег оправдања, док се не завапи: „Путевима којима знаш, спаси нас!“. Сагледање безбројног мноштва непријатеља, непознатости пута, мрака пред собом, неизбројности недоумица, скривености одлука Божијих. Ове мислене припреме добијају особену снагу од припреме која се врши делима: раздавањем иметка, излагањем себе свеопштем поругању, (у јуродству), затворништвом, пустињаштвом. То су такви животни заокрети, после којих се човек више нема коме обраћати него Богу. Сви такви непосредно се бацају у руке Божије и на Њих бивају узимани. У том погледу од неоцењиве вредности је помоћ руковође, ако он, невидиво за онога ко бива руковођен, поставља овога у околности из којих га може ослободити само невидива помоћ Божија. Древни Оци говорили су да послушницима треба дати венце. Чувство (осећање) сопствене ништавности и богопреданости стварају се, изнад свега, непрестаним и особито необичним, од Бога нам слатим жалостима, крстовима о којима смо горе говорили.
Онај ко је себе Богу предао, односно онај ко је удостојен тога дара почиње да прима деловање Божије и да пребива у Богу. Слобода се не уништава, но опстаје, јер самопредавање није коначни, утврђени чин, но чин који се непрестано понавља. Човек пада на колена пред Богом, а Бог га узима и делује у њему, односно његовим снагама. У томе је истински, божанствени живот нашега духа. Ко се баца у руке Божије, прима од Бога и делује оним што прима. То је живо јединство, живот у Богу, утврђивање у Њему свим бићем – мишљу, срцем, вољом. Ово настаје након самопредавања. Али, као што самопреданост нараста постепено и управо као продужетак првог делања ни то богопримствовање и пребивање у Богу не могу а да се притом такође све више не оплемењују. И тако јесте: они се оплемењују сами. Ипак, потребно је да са наше стране буде нечега што би овоме животу садејствовало или поспешило његово сазревање. Поље богозаједничења, област у којој се оно васпоставља и савршава, јесте умна духовна молитва. Онај ко се моли пребива у Богу и, следствено, сасвим је спреман и оспособљен за то да и Бог почне у њему да пребива.
Али, ова молитва није исто што и обично молитвовање. То је особено делање духовно, не само руковођено, него делање које некако више сазрева без знања, како руковођенога тако и руковође. У њему је, може се рећи, последња граница до које важе правила подвижништва (в. код светог Симеона Новог Богослова). Јер, када почне и утврди се та умна молитва, Бог бива једно са духом нашим. А правила се тичу само њених заметака. Шта, пак, бива са њом по усавршењу, сакривено је и остаје (за нас са стране) невидиво као Мојсеј за облаком.

7 коментар(а)

  1. Gdje je deo „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrastae „? To je veoma važan deo za našu omladinu

    • Библиотекар

      Драги брате, које издање књиге имаш? Ми смо овде поставили шта је било у оригиналном издању.

      • Поштовани брате,
        Поднаслов „Савети и упозорења која се тичу младићког узраста “ колико видим није посебно издвојен у овом издању књиге коју је издала Светигора, већ се тај текст налази у оквиру поднаслова „Деловање на срце“. У издању коју је издао Образ Светачки/Очев Дом из 2013. године тај текст је посебно издвојен у оквиру првог поглавља књиге са наведеним поднасловом.
        Свако добро од Бога Вам желим.

        • Библиотекар

          Брате Угљеша, да ли би могао да сликаш или скенираш те странице из обе књиге које наводиш и пошаљеш на [email protected]? Хвала!

  2. Pomaze Bog!

    Cini mi se da ni jedna grafika na novom website-u nije dobro povezana na strani gde treba da se vidi.
    Na primer: Slika (grafika) na vrhu ove strane nije prikazana ( https://svetosavlje.org/put-ka-spasenju/SvetiTeofanZatvornik.jpg )

    Takodje, nema ni linkova za elektronske kopije knjiga koje su postojale ranije. Na primer, strana knjige ‘Starac Siluan’ ( https://svetosavlje.org/starac-siluan ) je na starom website-u imala link sa skeniranom knjigom u pdf formatu za download. Sada nema linka.

    Da li mozete to da popravite?

    P.S. Izbrisite ovu poruku nakon sto poravite, da ne bude konfuzije.

    Blagodarim unapred.

    • Библиотекар

      Брате, хвала за коментар. Књиге су са старог на нови сајт пребачене аутоматски и предстоји им коначно дотеривање што смо већ почели да радимо. Ово укључује и слике и додатне фајлове где буде потребе. Молимо вас за још мало стрпљења. Хвала!

  3. Stari sajt je imao linkove za download knjiga, sto je jedna veoma korisna i bitna opcija jer korisnicima ovog sajta omogucava citanje i kad nisu online ili nemaju pristup internetu.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *