НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
САМОУГАЂАЊЕ
 
На дух човеков најтешње належу узе свестраног самоугађања, које је својствено нашем биолошко-душевном бићу. Те су узе тачка међусобног повезивања и других уза, које долазе од света и ђавола. Зато је веома важно али и веома тешко раскинути окове самоугађања. Јер, будући да необраћени живи искључиво биолошко-душевним животом, узе се са те стране растежу и многоструко и разнолико сплићу онолико колико далеко сеже живот као биолошко-душевна стварност. Да бисмо разумели како се раскидају ти окови духа, треба узети у обзир да оно чему приања овај живот, чиме се храни и у чему се претежно изражава, представља за њега чврст ослонац на коме се утврђује и на коме стоји без страха од пораза, на пораз чак ни не помишљајући нити га очекујући. Када се човек, на пример, пристрасти уметности, биолошком живљењу или учености, и за то стане сав да живи, он у томе налази ослонац и пребива свим снагама, мислима и надама. Будући да одатле затим проистиче сав самоугодљиви живот који сапиње дух, овај ослонац самоугађања, природно, постаје темељ чврстине и јачине уза које оно намиче на дух, и такорећи тачка за коју се узе причвршћују. Зато, напротив, да би се човеков дух ослободио окова самоугодништва, пробуђујући божанствена благодат обично и руши ослонце самоугодљивог егоизма. Пољуљавши их из темеља, благодат заправо разлабављује узе и омогућава измученом и изможденом духу да подигне главу.
Многи су ослонци нашег самоугодништва. Своје упориште оно налази и у самом нашем бићу, тј. у телу и души човековој, и у стварима којима се храни наш спољашњи живот, и уопште у свеколиком поретку наше свакидашњице. Такво је плотоугодништво у разним видовима – сластољубље, Склоност ка раскоши, похотљивост, ленствовање, страст за забавама, житејеко многобрижје, частољубље, властољубље, видива пословна успешност, имућност, лагодан начин живота, вредност друштвених веза, световност спољашњих односа са људима, пристрашће према уметности и разним вештинама, страст за подухватима сваке врсте. Све то у својим најразличнијим видовима саздаје чврст ослонац нашем егоизму, који уверен у своју безбедност и постојаност, спокојно на њему почива и, обилно се хранећи, нараста из дана у дан код једнога претежно на овом пољу, код другога на оном. Спасавајућа Божија благодат, пак, да би грешника пробудила из уснулости, своју силу управља на разорење упоришта на коме се утврдио и на коме почива својим егоизмом. Ево шта у тим случајевима благодат чини: Онога ко је спутан угађањем телу, баца у болести и, раслабљујући му тело, даје његовом духу слободу и снагу да дође к себи и отрезни се. Онога ко је заслепљен својом лепотом и снагом, лишава лепоте и одржава у стању изнемоглости. Онога ко се уљуљкује влашћу и моћи, подвргава ропству и унижењу. Ономе ко много полаже на богатство, она то богатство одузима. Онај, пак, ко високо мудрује, бива осрамоћен као неко ко мало зна. Човеку који се ослања на постојаност веза, те се везе кидају. Онај ко се узда у то да ће успостављено стање ствари око њега бити вечито, доживљава да смрт људи или губитак неопходних ствари то стање напросто разоре. Како би се, уосталом, они које у узама безбрижја држи спољашња срећа, и отрезнили ичим другим до жалостима и несрећама?! И није ли ради тога сав наш живот испуњен недаћама – да би садејствовао Божијој намери да нас држи у трезвености?!
Сва таква рушења ослонаца безбрижног самоугађања представљају животни обрт, који делује запањујуће и спасоносно зато што је свагда неочекиван. У том погледу, најделотворније је осећање животне опасности. То чувство својом силовитошћу раслабљује све узе и у самом корену сасеца егоизам, и човек више не зна где би… Такав учинак имају и тешке животне околности и осећање свеопште напуштености. Тако човек остаје најзад насамо са собом и од своје крајње ништавности сместа се усмерава или обраћа – Богу.

7 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *