ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
УЗЛАЖЕЊЕ ДО РЕШЕНОСТИ ДА СЕ ОСТАВИ ГРЕХ И ПОСВЕТИ БОГОУГАЂАЊУ
 
А) Узлажење до решености да се остави грех
 
Било да благодат човека сама од себе посети или да је узиште и задобије, стање у које она човека доводи, у своме првом деловању на њега, и у једном и у другом случају једнака је. Благодат доводи побуђенога у стање које представља средину између греха и добродетељи (врлине). Извлачи га из уза греховних, лишивши грех власти да опредељује његово делање, такорећи против воље, али га не преводи на страну добра, но му само дозвољава да осети превасходност и радостотворност добра те осећање дужности да пребива на страни добра. Човек сада стоји између двају распућа и мора да направи одлучни избор. Свети Макарије Египатски (Сл. 1. 0 чувању срца, гл. 12, стр. 451) вели да, ни када му дође, благодат човеку нимало „не спутава вољу присилом и не чини га безусловно постојаним у добру, не осврћући се на то жели ли он то или не жели.
Напротив, и када у њему бива присутна, сила Божија даје место слободи пројављивања воље човекове, било да је она у сагласју или да није у сагласју са благодаћу. Благодат је узделовала споља и находи се споља. Унутра, пак, у човека улази и почиње да овладава слојевима његовог духа не другачије него тек пошто јој својом жељом он отвори улаз у себе или, такорећи, отвори уста да је прими. Само нека човек то зажели и она је готова да пода помоћ. Он сам није у стању да чини или утврди у себи добро, но је кадар само да га жели и да се упиње, а благодат га због те жеље укрепљује на жељено добро. И све то тако иде до човековог коначног овладавања собом ради творења добра и богоугађања.
Све што човек треба да уради у том труду над собом, да би се домогао те одлучности, јесте оно што обично бива када се одлучујемо на неко дело или подухват.
Обично бива да се, пошто нам се роди мисао да нешто учинимо, приклањамо тој мисли жељом, уклањамо препреке и доносимо одлуку. Тако и у одлучивању за хришћански живот, треба да се:
а) жељом приклонимо решености,
б) уклонимо све препреке које на путу ка њој стоје, и
в) да се одлучимо. Мада деловање благодати доводи духу стање узбуђености, њен савет о промени живота ипак је само помисао, живља или мање жива, у смислу „да оставим грех?“или „треба да оставим грех“. Пробудивши се из сна, човек види Да је време и да му ваља устати, али да би устао треба да уложи посебне напоре и учини посебне покрете разним деловима тела.Он напреже мишиће, збацује оно чиме је покривен и – устаје.
Осетивши у себи, дакле, благодатно побуђење, хитај да на његове захтеве склониш своју вољу, послушај његов савет да је за тебе нечистога, коме пред Богом оправдања нема, неопходно се исправиш и да исправљању приступиш истога часа.
Онај ко је благодатну помоћ искао и сада осећа да га је она посетила, треба да има ту жељу, која га је већ и руководила у свим указаним напорима, али не као саставни део његовог бића или ради његовог усавршавања.
Сада се овде придодаје нови квалитет. Постоји жеља мислена: ум захтева и човек себе присиљава, таква жеља управља припремним човековим напорима. Постоји жеља саосећајна: она се рађа под дејством благодатног пробуђења. Постоји, најзад, жеља делатна – пристанак воље да истога часа приступи устајању из пада.
Она се уобличава, побудом благодати. И ето то је први посао пробуђенога по пробуђењу.
Свима је познато да промени живота на боље не приступа сваки пробуђени, као што ни свако ко се тргне из сна не устаје одмах него бива да поново заспи још неколико пута.Благодатно пробуђење, са једне стране, доводи човека у стање ослобођене лакоће и чилости, а са друге стране поставља пред њега захтеве прилично тешке. Ко сада више належе на страну прву, тај себи може дозволити мислену занесеност – и може се превремено одати радости животној, као да већ притежава све што би требало да притежава (има). Ова самообузета лакоћа неће ти дати да обратиш дужну пажњу на оно што се у теби збило, но са њом скопчана душевна разонода брзо ће ослабити, а благопријатно време и стање остају пропуштени. Опет ће наступити уобичајена огрубелост, у којој више нећеш владати собом. Ко, напротив, сада више належе на страну другу, тај себи може дозволити настојање да се унеколико ослободи од те тегобности, као што дете збацује завој са ране са лековитим пластером само зато што му је тешко да га носи. Неко се притом да би развејао, како му се чини, мрачне мисли, лаћа такорећи безазлених забава као што су разговори или читање, а неко подвргава испитавању болно чувство које се у њему родило, да би открио одакле је и како могло оно да настане. Тамо утисци са стране, а овде разорно деловање испитивања поништава снасоносне промене које се збивају у души. Због тога и овај најзад ниспада у уобичајену тромост и огрубелост.
Чини се да тако не би требало да буде, али бива, зато што благодатни подстицаји јављају у различном степену и што околности у којима они долазе могу бити такве да заклањају важност и цену њиховог јављања у души. Премудра благодат допушта то, кушајући слободну вољу човекову. Ето зашто говоримо: чим осетиш благодат п(р)обуђења познаш да је то управо она, а не нешто друго, пожури да њеним саветима приклониш своју вољу.
а) Поверуј у простосрдачности да је то од Бога, да те Сам Бог зове к Себи, да ти се приближи, да би у теби произвео спасоносну промену.
б) Поверовавши не дозволи себи да га пропустиш и дато дејство милости Божије остане бесплодно. Само то побуђење даје човеку снагу да побеђује себе. Ако оде, сам себе победити нећеш. А да ли ће доћи још, то не можеш да кажеш. Можда ти се ово снисхођење (Божије) последњи пут јавља. После тога пашћеш у огорчење, а из њега у безнађе и очајање.
в) Узнастој и постарај се, колико је могуће, да одржиш себе у томе спасоносном стању, у које си доведен. Као штозапаљиво вештаство (материја), ако га дуго држе пред ватром,не само да се загрева него може и да се запали, тако се природно може у човеку разгорети и жеља за благодатним животом, ако се овај подуже одржи под дејством благодати.
д) Зато одстрани све што може да загаси тај огањ који се зажиже и окружи се свиме што га може хранити и разгорети до буктиња. Осами се, моли се и сам у себи поразмисли, како треба да буде. Поредак живота, бављења и напора, на који је већ указано и на прохођење којега си себе принуђивао, иштући благодат, јесте најблагопријатнији и за продужавање у себи дејства које је почело. У том случају бољи постају усамљивање, молитва и размишљање. Усамљивање ће бити сабраније, молитва дубља а размишљање делотворније. Размишљај сам, прелази све мисли које си и пре сабирао, покушавајући да отераш слепило, неосетљивост и немар. Нека си их већ и развејао, ипак ти предстоји да ражариш жељу и да тај посао почнеш одмах. На то и усмери свеколико делање. Сада твоје расуђивање неће бити исто што је било пре. Без подстицаја оно обично скреће у општост. Сада, напротив, подражавајући благодати и под њеним руководством, оно ће се у целини односити изравно на тебе самога, без икаквих оправдања и скретања, и окретаће тј. предмете са оних страна које могу најснажније да делују на тебе. Управо зато ти нећеш толико размишљати, колико ћеш прелазити из осећања у осећање.
Ето, у том труду твоме над собом, при помоћи благодати, биће изговорена, најзад, у срцу за Јединога Бога и тебе чујна реч „Напокон би требало дакле, сада ћу почети!“. Очигледно је да је то закључак, али по каквим законима и из каквих претпоставки се извлачи, никаква наука не може да одреди. Сви предмети расуђивања о стварима које претходе могу бити јасно познати, а до тога закључка се не мора доћи. Чак бива да неко све те садржаје тако снажно излаже да под утиском тога десетине и стотине њих до такве закључне одлуке дође, а да код њега самога она у срцу још није изговорена. И нико не може рећи ко ту делује: да ли благодат или слобода, јер бива да деловање благодати прође узалудно и да сви напори слободе остају без плода. Благодат и слобода садружују се на за нас непојаман начин, очувавајући ипак свака своју природу. Може се рећи да се слобода пружа и предаје а да је благодат прима и прожима. Отуда она снага жеље – „дакле, сада на дело!“
Ето најзад се човек приклонио на страну добра, готов је да ступи на тај свети пут, готов да иде на добра дела богоугађања. Али, у том тренутку свеколики бездан зла, који се притајио у срцу, узбуркава се и опет упиње да преплави сву душу човекову. У часу п(р)обуђења и приклањања човековог грех ћути, као да га се не дотиче то што се у човеку збива. Али сада, када човек хоће да га сатре, он, хиљаду глави, како га назива свети Јован Лествичник, испушта хиљаде крикова на онога ко је замислио да му главе дође. Као што и ономе ко се пробуди, док још само мисли о томе како ће устати, цело тело мирно почива а чим одлучи да стварно устане и мало напрегне мишиће – све бољке у телу, које га дотле нису узнемиравале, обзнањују се и подижу гласове жалбе, тако и код човека који се приклонио благодати, болести греховне ћута, док се он креће ка том приклоњењу, али чим одлучи да приступи делу, свеколике се узбуњују снажно и смућујуће. Помисао за помишљу, покрет за покретом поражавају сиротог човека и вуку га назад. Нападајући без икаквога реда са свих страна, обузимају душу и погружавају је у свој немир. Све добро у човеку држи се као о концу и сам он готов је свакога часа да се отргне од тога за шта се држи и да опет утоне у оно из чега је усхтео да изиђе. Једино га, међутим, спасава сладост, лакоћа и радост, које је удостојен био да окуси у тренутку пробуђења и она снага, коју је осетио када је у срцу рекао – „дакле, сада ћу почети!“ Онај ко је видео како се мала искра вије тамо-амо у диму али свеједнако као да стоји само за себе или кко се, честица наложених дрва баца сукљајима пламена час горе час доле час десно час лево, он дакле, може да замисли шта су овом критичном моменту дешава са добром жељом човековом. Не само да је у души узбуна и расуло, но се и сва крв узбуркава, па чак и уши глухну и замагљују се очи. Није тешко схватити да такво бунило не долази само од греха који живи у срцу него и од родитеља свих грехова – ђавола, који не може да остане миран, када се појављује такав реметитељ поретка у његовом царству.
Свети епископ Тихон каже: „Када грешник, покренут Божјом благодаћу, почне да се каје, сусрећу га различита искушења. Човек почне Христу да прилази, а сатана га страга стеже и одвлачи од Христа, спотиче и разне мреже плете“. Код нас се причају приче о привиђењима, и страшним и преластним, која срећу они који се домогну цвета за проналажење закопаног блага. Овај психолошки мит боље од свега одсликава сва настојања ђаволова да отргне човека од добре намере да купи бисер многоцени или да дође до блага скривеног у пољу.
Овде човеку предстоји силна борба са самим собом, такорећи генерална битка са грехом. Овде он мора одлучно да зароби и порази свога непријатеља, да стане на ту змију, свеже је и сву силу њену поништи. На успешној победи над грехом овде се заснива нада и стварност свих потоњих победа над њим приликом појединачних његових бунтовања. Све што се овде дешава немогуће је одредити, због разноликости делујућих личности. Главне, пак, тачке или обрте у овој борби није тешко приказати, ипак, више ради помоћи борцима него у интересу знања.
Очигледно је да у души нема тачке ослонца она лебди, премда још целосна, неразбијена у својој доброј намери, потпомагана благодаћу Божјом. И ко ће је други подржати, ко ће је утврдити, ако не Бог? Ето зашто сада, пре свега, души ваља снажно вапијати ка Богу, као што вапије дављеник. Враг ти је душу дохватио и хоће да је прогута – вапиј, као Јона у утроби китовој или Петар апостол који тоне. Господ види нужду твоју и труд твој и подаће ти руку помоћи, подржаће те и утврдити као што и следује војнику, који ступа у бој.
Ето, где је ослонац! Од свега је пак опасније ако душа намисли да га у самој себи нађе – тада ће све изгубити. Зло ће је опет победити, помрачиће ионако још увек слабашну светлост у њој, угасиће ту једва запаљену ватрицу. Душа зна колико је сама нејака. Зато нека, ништа не очекујући од себе, нека пада у својој поништености пред Богом, нека се у срцу своме претвара у ништа. Тада ће сведелотворна благодат од тога ништа сатворити у њој – све. Ко у коначном самопоништењу положи себе у руку Божију, тај Бога самилостивога привлачи и постаје силан Његовом силом. При свему томе, ипак, из самопоништења не треба ниспадати до раслабљења душевнога и, предавши се Богу, предавати се уједно и нераду и немару. Не! Очекујући све од Бога и ништа од себе, треба и сам да се напрежеш у делању и да делујеш према снази, да би што год постигнеш, то достигао уз божанствену помоћ, и осенио га божанственом силом. Благодат је већ присутна, али она ће деловати на трагу личних човекових покрета, испуњавајући нејакост њихову својом силом. Ставши, дакле, утврђеном ногом на самопоништену молитвену преданост вољи Божијој и сам делуј и не раслабљуј се!
Делуј против греха уопште али особито против његових – основних узрочника. Када се све у души мете и помисли се роје као каква привиђења и спопадају је са свих страна, одапињући стреле своје у само срце, није тешко приметити, да се тако каже, потпириваче зла. Иза множине војника појединаца, стоје тамо сасвим позади, главне војсковође које издају наређења, управљају целокупним распоредом војске и читавим током војне. То и јесу основни узроковачи греха. На њих и треба усредсредити сву пажњу, против њих се треба оружати и треба их надвладати и уништити. Када они буду побеђени, обични војници развејаће се сами од себе. Који су то главни узроковачи греха и главни бојовници његове одбране указао је Спаситељ, када је позвао Своје ученике, да иду за Њим (Мк. 8, 3438) речима – „Ко хоће да иде за Мном“, говорио је Он, „нека се одрекне себе и пође за Мном“ што значи – држи самог себе за туђинца, који не завређује пажњу и саосећање и кога не треба жалити. То претпоставља да у срцу грехољубивоме постојано живи и опстајава томе квалитативно супротно расположење – самосажаљење, а тако то уствари јесте.
Човек грешник опходи се према себи као мајка према своме нежно љубљеном детету: у овоме му је жао да се себе одрекне, у ономе да се себи одупре – не може себе да савлада, нити има срца на себе руку да подигне.
Спаситељ нас даље, обавезује да се одрекнемо од свега што постоји у свету ради спасења душе: „Јер, каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди“.
Свет – то је свеукупност ствари изван нас, све видиво, опипљиво, чулно. Следствено томе, наведена обавеза претпоставља постојање у срцу човековоме склоности према вештаственоме, лакомости за опипљивим, неке страсти да се хранимо и наслађујемо само видивим и чулним. И стварно, у грехољубљу постоји чулност: она нема чуло укуса за оно невидиво и духовно, док је све чулно за њу тако познато и тако опробано.
Затим нас Господ саветује да се не стидимо Њега „у роду овом прељуботворном и грешном“. То нас присиљава да претпоставимо постојање стида од људи у грехољубивом срцу, на уштрб добра и правде. Тако то и јесте. Човек обично живи ненарушивошћу око њега заведеног поретка или успостављених односа и због тога се просто боји да их поколеба и ради њиховог одржања спреман је пре да огреши душу него да учини нешто против нечије воље, да некоме не удовољи и западне у неприлике. То је – човекоугодништво: „Шта ће други да кажу и шта ће бити ако се везе покидају?“. Мора бити да је човекоугодништво најосетљивија уза греха, када им Господ, да би је раскинуо, прети због тога стида „постиђењем“ Својим на свеопштом суду: „Ако се ко постиди Мене и речи Мојих у роду овом прељуботворном и грешном, и Син ће се Човечији постидјети њега, када дође у слави Оца Свога са Ангелима светим“ ово закључно упућивање на век који долази указује на непостојање осећања за будући живот вечни у грехољубивоме срцу и присиљава да претпостављамо да за њега тај живот као да ни не постоји и да је оно свецело погружено у садашњи живот. Тако то и јесте. Човек обично живи на земљи као да ће ту вечно живети, а на будући живот заборавља. Зна само за срећу земаљску и сви циљеви његови своде се на једно – како да овде добро поживи, а шта ће бити даље на то ни не помишља.
Дакле, самосажаљење, чулност, човекоугодништво и оземљеност („живот је само оно што је на земљи“!) јесу карактеристичне црте грехољубивог срца. Следствено, они су и основни узроковачи греха и главни његови поборници. Ми грешни сами их не бисмо могли ни да откријемо, да нам на њих није указао Спаситељ, и, наравно, за њих не бисмо и знали. Сада, пак, када су разоткривени, види се да они то упрво и морају бити.
Човек отпао од Бога, окренуо се к себи и кажњен је, такорећи, самосажаљењем: то произлази из главног својства грехопада. Пали се у себи растројио, из духа је ниспао у плот и мучи се у сопственој чулности. Главно поприште на коме се пројављује и махнито хара грех јесте друштво грехочиних људи са таквим обичајима и таквим међусобним односима да они управо хране и потпомажу грех. Када са свим тим „оброцима“ греха иде све добро, срећно, то је – срећа. Како такав ток ствари може постојати само у овом веку, док будући век изискује ток сасвим другачији, то се на овај други ни не помишља и он ни не улази грешнику у главу, и тим пре не налази ни саосећање у његову срцу.
Такви су, ето, корени грехова људских и они су узроковачи свих помисли, које устају на човека када је он спреман да се покрене из области греха на страну добра. Тада се на њега подиже читав рој искушавајућих помисли које га смућују, до ужаса застрашују и настоје да га онемогуће.
Самосажаљење нариче: „Какав је то живот! Пред собом видим само муку, тегобе, жалости, лишења, којима се крај не види. Иди само као посред трња и бодљи босим ногама, и свакога трена допадаћеш рана!“.
Чулност подиже глас: “ Остави и ту ствар и ону, престани и то да чиниш и оно речју, све што је било по моме укусу а бави се само духовним?! То ти је апстрактно, суво, без хранљивости живота!“.
Шта ће они рећи? Сматраће те чудаком и почеће да те се туђе. У међувремену треба раскинути и ову везу и ону, а шта ће после бити?! А оданде, још и непријатељство очекуј!“ – то је крик човекоугодништва.
А ево крика земљаности наше: “ Будућег ће живота бити, то нико не спори, али то је још далеко, а овде како поживети? А и други су живели… Земаљско познајемо, а тамо шта је?… Ово нам је у рукама, а оно тамо – где је?…“.
Да, само нека човек приступи служењу Господу, све ће то углас закричати на њега. И било би добро да су то тек неке лаке помисли, али не – оне продиру до у дубине душине, поражавају и повлаче и на своју страну као кад би неко удицом закачио живо тело и теглио га к себи.
Помоћ је, међутим, близу… Ти само улажи напоре и одолећеш, али напоре улажи сврсисходно. Утврдивши се молитвено у самопоништеној преданости вољи Божијој и сведеловању благодати:
а) похитај да одагнаш све те помисли из душе, истисни их из свести особитим самоиницијативним напрезањем и угурај у оно скровиште из кога су изишле и поврати срцу спокојство, јер док се не успокоји срце даље се ништа неће моћи делати. Тога ради, на првом кораку, нимало се не бави тим помислима и не ступај са њима у разговор, чак ни у онај непомириви. Гомила неотесаних разбежаће се ако се са њима поступи строго при првом сусрету. Ако снисходиву реч кажеш једноме, и другоме и трећем, они ће прикупити смелости и постаће нападнији у својим захтевима. Тако и гомила искушавајућих помисли постаје насртљивија, ако им се дозволи да се имало задрже у души, а тим више ако се са њиме још уђе у преговоре. А ако се при првом сусрету одгурну снажним напрезањем воље, одбацивањем и окретањем к Богу,оне ће се сместа удаљити и оставити атмосферу душе чистом.
б) Али, нека је тај мрачни буљук злих помисли и одагнан, нека је срце опет спокојно и нека је у души поново постало светло – треба држати на уму да ту за своју ствар још ништа није учињено. Ти су непријатељи још живи. Они су само потиснути из човекове иажње и можда су се намерно притајили, да би у неочекиваном нападу у згодном часу, утолико вероватније, повратили себи победу.
Не, на овоме се никада не треба зауставити, иначе неће бити ни спокоја ни успеха. Помисли треба умртвити, измамити и заклати на жртвенику самоодрицања.
Дакле, изнова се утврдивши у молитвеној преданости Богу и благодати Његовој прозивај свакога од узрочника греха и старај се да од њега одвратиш срце и окренеш се ка ономе што му је супротно – тиме ће они бити одсечени од срца и мораће да замру. Ради тога подај слободу здравоме разуму и његовом трагом води и срце. Просветљен истинском и свепотпомаган скривено делујућом благодаћу нека твој разум:
а) најпре представи себи свеколико безобразје тог, може се рећи, адског накота (ишчадија), а ти срце своје нагнај даоссти одвратност прсма њему!
б) живље затим нека изобрази опасност у коју помислибацају и нека их покаже као најопакије непријатеље, а ти срце своје окрени да према њима узгаји ненавист (мржњу).
в) затим нека ти предочи сву ону красоту и сладост живота, у коју те оне спречавају да ступиш, сву преласт слободе од ових тирана, а ти срце своје, у коме си већ узгајио одвратност иненавист, напрегни да сс устреми од оних ка овима, као јелен ка изворима воденим.
Тиме ће бити достигнуто оно потребно. Програм деловања је кратак, али дело се можда и неће тако брзо остварити. Овде је назначено само оно на шта треба обратити своју моћ расуђивања, а нит самог расуђивања треба свако да води и проводи до циља сам. Сопственом човековом расуђивању видива је делотворна и снажна мисао у овом или оном погледу.
Уосталом, треба знати да је расуђивање – полуга, а да је ипак ствар у преокретима срца. Може се рећи да се ми, чим се поменути преокрети срца догоде, већ налазимо код циља.
Овај труд најбитнији је, уствари, прелом воље, и треба га спроводити енергично, неодступајући, све док срце, у својим преокретима, не достигне до последњих граница. А последње границе су осећања супротна греховним побудама – расположења супротна основним захтевима греха. Тако се свеједнако треба трудити над собом, док се уместо самосажаљења не роди неболећивост и непоштедност према себи и не осети жеђ за страдањем и жеља за мукотрпним самоускраћивањем болним и за тело, и за душу; док се, уместо човекоугодништва, не јави, са једне стране, одвраћање од свих рђавих обичаја и веза, неко непријазно и узрујано противљење њима, а са друге стране осуда себе на све неправде и све увреде и поруге људске; док у човеку уместо осетљивости само за оно вештаствено, чулно и видљиво настане неосетаивост и одбојност према томе и не зачне се тражење и жеђање искључиво оног духовног, чистог, божанственог; све док, уместо, оземљености, ограничености усрећености само земљом, срце не испуни осећање туђинаштва на земљи, са стремљењем само ка небеској Отаџбини.
Када се створе таква расположења биће откопани сви ослонци греха. Он ће изгубити отпорност и власт да одређује ствари која сада прелази на самога човека. Грех је избачен из човека напоље и стоји споља. Од тога тренутка он ће већ бити нешто што човека искушава, али га не опредељује. Да би га одагнао човек треба само да стави у покрет сада већ стечена, греху противна, осећања. Из овога се види од како је велике важности управо описани труд: он од нас самих у нама образује нову личност, одлучно окренуту од зла и усмерену ка добру, тим трудом извршава се прелом воље, после кога све у нама мора да стане у нови поредак.
Човек, ето, стоји већ на самом крају области греха, од земље светлости, слободе и блаженства ништа га не дели. Узе су спале, на души је лако и радосно она је спремна да се вине ка Богу. Али лукавство непријатеља се још није исцрпло. Још он има стрелу коју је сачувао за последњи тренутак, тек што душа напрегне своје снаге да би учинила тај коначни искорак из области самоугодљивог греха, њену пажњу поражава жални вапај: „Још само један дан остани овде и доста је – сутра ћеш прекорачити ову границу“. Да ли зато што је душа измучена у борби која је претходила, те потребује одмор, или зато што је већ такав закон греха, тек тај глас се чује. У њему нема противљења добру, већ само молба да унеколико ослаби достигнута напрегнутост духовна то је најпреварнији вапај: непријатељ се тобоже залаже за нас, моли нас да се сажалимо на саме себе. Али, ако се само мало приклониш томе вапају, том нашаптавању, изгубићеш све што си задобио. Неким тајним путевима они прогнани узроковачи греха прокрашће се до срца без нашега знања, учиниће прељубу са срцем и све наумљено раслабиће и растројити, тако да ће дошавши к себи, човек себе видети на старој линији, као да ништа није ни предузимао да код себе измени. Тобом ће поново овладати охладнелост, огрубелост и тромост душевна, и све што је већ било преброђено, сада почиње изнова!
Зато не презири тај тобоже мали захтев: он је мали и ништаван наизглед, али уствари представља сажетак свеколиког зла, преластно приказивање ропства у виду слободе, преварно пријатељство којим се прикрива непомириви непријатељ. Омрзни га од свег срца и чим га приметиш – а он пролеће брзо као муња – пожури да избришеш траг његов тако да од њега ни трачак не остане. Постави себе опет у исто оно стање у коме си био претходно, и у тој унутарњој и спољашњој напрегнутости изволи да стојиш неодступно. Поразивши и овог непријатеља, постаћеш коначни победник, који је узео себе у сопствене руке и постаћеш сам себи потпуни господар.
Тако одмах после благодатног пробуђења, пред слободом човековом прво стоји – кретање ка себи, које она врши у три корака:
а) приклања се на страну добра, изабире добро.
б) уклања препреке, раскида узе које овека држе у греху, изгонећи из срца самосажаљење, човекоугодништво, склоност ка чулноме и оземљеност, и уместо њих, побуђује неболећивост и непоштедност према себи, неосетљивост за чулне насладе, предавање себе сваком срамоћењу и пресељење срцем у будући век са осећањем да је човек туђинац на земљи.
в) напокон, надахњује се да одмах ступи на пут добра, нимало не раслабљујући себе, него се одржавајући у сталној напрегнутости.
Тако се све стишава у души. Пробуђени, ослободивши се од свих уза, са пуном спремношћу говоре себи: „Уставши, идем!“.
Од тога тренутка почиње друго кретање душе – ка Богу. Савладавши себе, овладавши свим границама својих покрета, повративши слободу, човек сада треба да принесе на жртву Богу. Значи, ствар је доведена тек напола пута.

7 коментар(а)

  1. Gdje je deo „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrastae „? To je veoma važan deo za našu omladinu

    • Библиотекар

      Драги брате, које издање књиге имаш? Ми смо овде поставили шта је било у оригиналном издању.

      • Поштовани брате,
        Поднаслов „Савети и упозорења која се тичу младићког узраста “ колико видим није посебно издвојен у овом издању књиге коју је издала Светигора, већ се тај текст налази у оквиру поднаслова „Деловање на срце“. У издању коју је издао Образ Светачки/Очев Дом из 2013. године тај текст је посебно издвојен у оквиру првог поглавља књиге са наведеним поднасловом.
        Свако добро од Бога Вам желим.

        • Библиотекар

          Брате Угљеша, да ли би могао да сликаш или скенираш те странице из обе књиге које наводиш и пошаљеш на [email protected]? Хвала!

  2. Pomaze Bog!

    Cini mi se da ni jedna grafika na novom website-u nije dobro povezana na strani gde treba da se vidi.
    Na primer: Slika (grafika) na vrhu ove strane nije prikazana ( https://svetosavlje.org/put-ka-spasenju/SvetiTeofanZatvornik.jpg )

    Takodje, nema ni linkova za elektronske kopije knjiga koje su postojale ranije. Na primer, strana knjige ‘Starac Siluan’ ( https://svetosavlje.org/starac-siluan ) je na starom website-u imala link sa skeniranom knjigom u pdf formatu za download. Sada nema linka.

    Da li mozete to da popravite?

    P.S. Izbrisite ovu poruku nakon sto poravite, da ne bude konfuzije.

    Blagodarim unapred.

    • Библиотекар

      Брате, хвала за коментар. Књиге су са старог на нови сајт пребачене аутоматски и предстоји им коначно дотеривање што смо већ почели да радимо. Ово укључује и слике и додатне фајлове где буде потребе. Молимо вас за још мало стрпљења. Хвала!

  3. Stari sajt je imao linkove za download knjiga, sto je jedna veoma korisna i bitna opcija jer korisnicima ovog sajta omogucava citanje i kad nisu online ili nemaju pristup internetu.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *