ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
4) БЛАГОДАТНА СРЕДСТВА ВАСПИТАВАЊА И ЈАЧАЊА ДУХОВНОГ ЖИВЉЕЊА
 
Такви су подвизи којима се душа, тело и наше спољашње понашање обликују по духу новог живљења, пошто се дух, благодаћу Божијом, оживотвори у нашем обраћењу Богу, долазећи до решености и заветовања на служење Господу и њиховог запечачења светим Тајнама. Али, као што у самом почетку обраћење Богу није довољно сигурно, уколико не бива запечаћено благодаћу посредством Светих Тајни, тако и касније ревновање бива кратког даха, усрђе слабо, воља клонула, и читаво живљење бесплодно, ако се не обнављамо кроз Божанске Тајне исповести и Светог Причешћа. Хришћанско живљење, посведочено сваким усрђем, представља благодатно живљење; отуда најснажније средство за његово очување, потхрањивање и разгоревање мора да буде привлачење и примање благодати Божије. Као што сс наш физички живот одржава захваљујући храни, тако постоји и храна за духовни живот, а то су Свете Тајне.
Храна и средство за узрастање у духовном животу јесте Света Тајна Тела и Крви Господње, коју нам је подарио Сам Христос: „Ја сам Хљеб Живота“, казао је Господ. „Тијело Моје истинско је јело, и Крв Моја истинско је пиће“. Због тога, „ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек“. Духовни живот последица је општења (заједничења) са Господом; без њега и мимо њега нема нам истинског живота. Речи су Господње: „Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему“. „Као што Мене посла живи Отац, и Ја живим ради Оца; и који једе Мене, и он ће живјети ради Мене“: другим речима, општење са Господом постиже се причешћивањем Телом и Крвљу Његовом. Истински духовни живот је снажан, делатан и многоплодан. „Без мене не можете чинити ништа“, говори Господ. „Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод“. „Који једе Мене, он ће живјети ради Мене“. Из свега овога следи да „ако не једете тијела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи“. „Ако ко једе од овога Хљеба живјеће вавијек“ (Јн. 6, 35, 5357; 15, 5).
Свето Причешће је благодатни источник (врело) чувања и јачања нашег духовног живота. Због тога су још од најранијих времена истински ревнитељи благочашћа често причешћивање сматрали за највеће богатство. У Апостолско доба оно се стално практиковало. Хришћани су, наиме, сви заједно пребивали у молитвама и ломљењу хлеба, што значи да су се причешћивали. Свети Василије Велики у Посланици Кесарију пише да је спасоносно причешћивати се Телом и Крвљу Господњом свакога дана, а о свом искуству казује: „Причешћујемо се четири пута недељно“. Заједничко мишљење свих Светих јесте да нема спасења без причешћивања, и да нема напретка у духовном животу без честог примања Тела и Крви Господње (в. словенско Добротољубље, том 2, Св. Калист и Св. Игњатије, глава 92).
Али Господ као Источник живота није само Онај Који оживљује оне који се причешћују, већ и огањ који сажиже недостојне. Ко се достојно причешћује прима живот, док онај ко недостојно приступа светом Причешћу прима смрт. Премда та смрт не наступа на видљив начин, она се невидљиво увек збива у духу и срцу човековом. Ко се недостојно причешћује бива одбачен, као што се бацају преостали угарци из ватре или старо гвожђе. У самом телу или се полаже семе смрти, или се она заиста деси након недостојног причешћивања, као што је био случај у Коринтској цркви, о чему сведочи Свети Апостол Павле. Због тога причешћивању ваља приступати са страхом и трепетом и са дужном спремом.
Припремање за свето Причешће састоји се у очишћењу савести од мртвих дела. „Човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије“, учи Свети Апостол. Испо
вест, са мржњом према греху и заветовањем да ћемо се свим силама удал,авати од њега, чини човеков дух сасудом способним да у себе прими Несместивог Бога, по благодати Његовој. Одлучност и завет јесу она места на којима Господ општи са нама у причешћивању, јер је само то у нама чисто, док је све остало што испуњава наше биће нечистота. Због тога нико не приступа достојно светом Причешћу, већ се само благодарећи Господу, по благодати, можемо сматрати достојнима, зарад исповести са скрушеношћу и заветовањем.
Овим бисмо се могли и задовољити, претпостављајући да, ако се достојно исповедамо, бивамо достојни светог Причешћа. Али и сама исповест представља Свету Тајну која захтева достојну припрему, а уз то, изискује и нарочита наша делања, чувства и расположења, која се не јављају и не испољавају одједном, већ захтевају одређено време и на неки начин искључиво бављење њима. Због тога се припрема за исповест увек вршила по одређеном поретку, са претходним делима и занимањима припремног карактера, која доприносе било бољем познавању греха, било буђењу и иснољавању скрушености због њих, било јачању и утврђивању завета. Све то заједно узето назива се припремом (рус. „говение“).
Из овога следи да је ради подизања и јачања благодатног живота кроз Свете Тајне неопходно успостављати припрему са свим што она обухвата, исповедати се, и, тако уготовљен, приступати достојном причешћивању Светим Тајнама. Другим речима, потребно је успостављати, боље рећи, прихватати на себе припрему, будући да је она већ успостављена од Свете Цркве. Црква је управо са тим цил,ем и установила четири годишња поста, како би се за то време ревнитељи благочашћа припремали, исповедали и причешћивали. Због тога они који теже савршенству треба да ссби иоставе за правило да се четири пута годишње, током свих великих постова, припремају. Ово је предвиђено и у „Православном исповедању“. Али тиме се не ограничава усрђе да се припрема чешће, па чак и непрекидно, као што се слабима не намеће као јарам стриктно испуњавање тога прав
ила, већ саобразно њиховим приликама. Међутим, потребно је само једно: учини све што је у твојој моћи да четири пута годишње приступаш припремању за исповест и причешће. За мирјане је четири пута годишње скромна, средња, и, као што је искуство показало, веома спасоносна мера. Онај ко тако чини не издваја се из круга других мирјана, па сс неће ни гордити тиме што их је превазишао. Уосталом, за време Великог (Часног) и Божићног поста могуће је припремати се по два пута – у почетку и на крају поста. Тако ћсмо се припремати шест пута годишње.
Прииремање треба разликовати од држања поста, односно од достојног провођења посннх периода, сагласно црквеним канонима. Припремање је део иоста, али се од њега разликује већом строгошћу у погледу хране и сна, као и повезаношћу са другим благочастивим занимањима, попут прекидања свих овоземаљских брига и послова, колико је то могуће, читања светих књига, опет како ко може, затим редовног одлажења у храм на прописане службе, и слично. Ово време посвећује се искључиво благочестивим занимањима, која се у потпуности ушеравају ка достојном приношењу покајања и исповедању, да бисмо се потом причестили.
Очигледно је, дакле, да је ирипремање заправо пречишћавање читавог живота, васпостављање његовог хришћанског устројства, његових циљева, поновно достизање општења са Господом, обнављање духа и целокупног нашег бића. Као такво, припремање се може упоредити са прањем запрљаних хаљина, или са купањем после дужег путовања. Хришћанин је стално на путу, па и поред највеће опрезности не може да се сакрије од прашине – од страсних помисли и мрља греховних падова. Ма колико нечистота била мала, рекло би се незнатна, она је попут труна у оку или зрна песка у часовнику: око не види, часовник се зауставља. Због тога је неминовно чистити се с времена на време. Како је мудро ово устројила Црква, и како је спасоносно са смирењем се покоравати овој установи!
Такав је, дакле, значај нрипреме. Она представља средство за потхрањивање, разгоревање и одржавање у нама духов
ног живота, али што је најглавније – она је брижљива смотра нашег живота, наших падова, њихових узрока, и установљивање средстава која ће нам помоћи да их избегавамо. Када се дође у познање грехова, када се они са скрушеношћу и непријатељством према њима изгоне из срца, када се умијемо у исповести и заветовању, наш сасуд је спреман. У светом Причешћу Господ долази и општи са духом онога ко Га достојно прима, а који треба да буде исиуњен осећањем: нисам сам, већ са Тобом.

7 коментар(а)

  1. Gdje je deo „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrastae „? To je veoma važan deo za našu omladinu

    • Библиотекар

      Драги брате, које издање књиге имаш? Ми смо овде поставили шта је било у оригиналном издању.

      • Поштовани брате,
        Поднаслов „Савети и упозорења која се тичу младићког узраста “ колико видим није посебно издвојен у овом издању књиге коју је издала Светигора, већ се тај текст налази у оквиру поднаслова „Деловање на срце“. У издању коју је издао Образ Светачки/Очев Дом из 2013. године тај текст је посебно издвојен у оквиру првог поглавља књиге са наведеним поднасловом.
        Свако добро од Бога Вам желим.

        • Библиотекар

          Брате Угљеша, да ли би могао да сликаш или скенираш те странице из обе књиге које наводиш и пошаљеш на [email protected]? Хвала!

  2. Pomaze Bog!

    Cini mi se da ni jedna grafika na novom website-u nije dobro povezana na strani gde treba da se vidi.
    Na primer: Slika (grafika) na vrhu ove strane nije prikazana ( https://svetosavlje.org/put-ka-spasenju/SvetiTeofanZatvornik.jpg )

    Takodje, nema ni linkova za elektronske kopije knjiga koje su postojale ranije. Na primer, strana knjige ‘Starac Siluan’ ( https://svetosavlje.org/starac-siluan ) je na starom website-u imala link sa skeniranom knjigom u pdf formatu za download. Sada nema linka.

    Da li mozete to da popravite?

    P.S. Izbrisite ovu poruku nakon sto poravite, da ne bude konfuzije.

    Blagodarim unapred.

    • Библиотекар

      Брате, хвала за коментар. Књиге су са старог на нови сајт пребачене аутоматски и предстоји им коначно дотеривање што смо већ почели да радимо. Ово укључује и слике и додатне фајлове где буде потребе. Молимо вас за још мало стрпљења. Хвала!

  3. Stari sajt je imao linkove za download knjiga, sto je jedna veoma korisna i bitna opcija jer korisnicima ovog sajta omogucava citanje i kad nisu online ili nemaju pristup internetu.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *