ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
КРШТЕЊЕ И ВАСПИТАЊЕ
 
Благодат силази на детињу душу и у њој у свему дејствује сама, као да при томе учествује и слобода; то се темељи на претпоставци да ће дете, које за сада није свесно себе и не делује као личност, касније, када постане свесно, само радо себе посветити Богу, да ће добровољно прихватити благодат, пошто већ изнађе и осети у себи њено дејство, да ће се радовати што та благодат постоји, да ће заблагодарити Господу што се тога удостојило и исповедити да, да су му у моменту крштења били дати разум и слобода, не би никако другачије поступило и не би ништа друго ни пожелело.
Ради таквог доцнијег слободног привољења себе Богу и сједињења слободе са благодаћу Божанска благодат у целости бива подарена и малом детету, те и без његове воље чини у њему све што јој је својствено, и то само на основу уверења да ће се та жеља и предавање себе Богу неизоставно испунити, – уверења које изражавају кумови, сведочећи и јемчећи пред Богом и Црквом да ће дете, када постане (само)свесно, управо на тај начин, који је нужан благодати, користити своју слободу, и прихватајући на себе обавезу да новокрштено дете и заиста доведу до тога.
На тај начин крштењем се у детињу душу полаже семе живота у Христу, и ово семе остаје у њему; али тај живот још увек као да није његов, већ делује као снага која га тек обликује, формира. Духовни живот, зачет у детету благодаћу Крштења, постаће човекова својина у правом смислу, у свој својој пуноти, као саобразан не само благодати, него и каквоћи разумне твари, од оног момента када човек, поставши (само)свестан, слободном вољом посвети себе Богу и добровољним, радосним и благодарним прихватањем усвоји у себи обретену благодатну силу. И пре тога у њему делује истински хришћански живот, али, рекло би се, без његовог знања; он делује у њему, али још увек као да није његов. Међутим, од тренутка његовог сазнања и слободног избора хришћански живот постаје његова својина, не само благодатна, него и слободна.
Због постојања оваквог, мање или више дуготрајног временског распона између крштења и свесног привољења себе Богу, почетак хришћанског моралног живота кроз благодат крштења у деци се распростире, да тако кажемо, на неодређени временски период, током кога дете сазрева и формира се као Хришћанин у Светој Цркви, међу Хришћанима, као што се својевремено оно телесно формирало у утроби материној.
Покушај, читаоче, да се задржиш на овој мисли и да је јасније сагледаш. Ово што смо сада изнели биће нам од изузетне важности при разматрању питања како треба да се према крштеном детету, повереном нам од Свете Цркве и Господа, опходе родитељи, кумови и сви који га васпитавају.
По себи се разуме да после крштења родитељима и кумовима предстоји веома важно дело: такво руковођење новокрштеног, благодарећи коме ће дете, поставши (само)свесно, увидети у себи благодатне силе, прихватити их са радосном жељом, а заједно са њима и обавезе и начин живота који се од њега захтева, што је повезано и што проистиче из примљене благодати. То нас суочава и са питањем о хришћанском васпитању или о васпитању према захтевима крштењске благодати, а у циљу њеног очувања.
Да би нам било јасније како се ваља односити према крштеном детету, имајући у виду напред описани циљ, ваља се подсетити мисли коју смо већ изрекли, а то је да благодат осењује срце и у њему обитава када је у срцу присутно окретање од греха и од себе према Богу. Ради тог настројења, које се делатно пројављује, даривају се и сви други благодатни дарови и сва превасходства (преимућства) која уживају они удостојени благодати (облагодаћени): благовољење Божије, сунаследништво Христу Господу, пребивање изван власти сатане, изван опасности да ће бити осуђени на ад. Чим овакво настројење ума и срца ослаби или се изгуби, грех изнова почиње да влада срцем, а преко греха навлаче се узе сатанске и одузимају се благовољење Божије и су наследништво Христу Господу. Благодат у детету кроти и стишава грех, али он може изнова оживети и планути, ако му се пружи храна и слобода. Следствено томе, пажња оних на којима је обавеза да страже над дететом-Хришћанином, прихваћеним из бање крштења, треба да свецело буде усмерена на то да се никако не допусти да њиме опет овлада грех, да се на сваки начин и свим средствима грех у њему гуши и обеснажује, те да се усмереност према Богу подстиче и крепи.
Мора се учинити све да овакво настројење јача у малом Хришћанину читаво време његовог одрастања – премда под туђим руковођењем, али и уз делатно учествовање његовог бића, како би дете све више и више стицало навику да овладава грехом и да га побеђује ради богоугађања, да користи духовне и телсснс снаге на служење Богу, а не греху. Да је то могуће види се из тога што је рођено и крштено дете све попут семена коме предстоји живот, или попут земље засејане. Ново настројење, уливсно благодаћу Крштења, није тек нешто што се замишља или крштењу приписује, већ нешто посве реално, нешто што такође представља семе живота. Ако се свако семе развија онако како је то својствено биљци у њему запретеној, и семе благодатног живота у крштеном детету има себи својствен развој. А пошто је у детету положено семе обраћења ка Богу, којим се односи победа над грехом, то семе се, попут других, такође може развити и однеговати. Потребно је само искористити најделотворнија средства или одредити најцелисходнији начин како ћемо деловати на крштено дете.
Циљ према коме треба да буду усмерени сви наши напори састоји се у томе да овај нови човек, када постане свестан, себе прихвати и појми не само као људско, разумно и слободно биће, него и као личност која има дуг пред Господом, чији је вечни удео нераскидиво повезан са Господом. Њему ваља да не само себе појми на описани начин, него и да буде способан да делује у складу са дужношћу према Богу и да уочава у себи преовлађујућу склоност према таквом деловању. Запитајмо се: како ово постићи? Како поступати према крштеном детету, како оно, када одрасте, не би зажелело ништа друго, него да буде истински хришћанин? Другим речима: како васпитавати у хришћанском духу?
Предочавајући одговор на ово питање, немамо намеру да разматрамо све подробности које из њега проистичу. Задовољићемо се приказивањем хришћанског васпитања у целини, у општим цртама, уз указивање на то како је најбоље у одређеним случајевима подржавати и крепити оне добре стране у детету, а како сузбијати и обеснаживати лоше.
Најпре ћемо обратити пажњу на дете у колевци, у периоду пре буђења ма каквих способности у њему. То дете живи, што значи да се на његов живот може и утицати. Овде се ствара место за свете Тајне, а потом и за целокупну црквеност. Ту су, дакако, и вера, и благочастивост родитеља.
Све ово, заједно узето, створиће око детета спасоносну атмосферу, доприносећи тајанственом наитију (низласку) благодатног живота који је већ зачет у детињем бићу.
Често причешћивање светим Христовим Тајнама (а могли бисмо да додамо и: што је могуће чешће) на жив и делатан начин сједињује са Господом нови уд Његов преко пречистог Тела и Крви Његове, освећујући га, дарујући му мир душевних сила његових и чинећи га неприступним силама таме. Они који тако поступају зацело су приметили да дете, пошто прими Св. Причешће, тога дана бива погружено у дубоко спокојство, без уобичајених силовитих кретања природних потреба, чак ни оних најенажнијих. Дете се некада испуни таквом радошћу, и тако му заигра дух, да хрли да свакога загрли као најрођенијег. Неретко причешћивање бива пропраћено и чудима Божијим. Тако, свети Андрија Критски у детињству дуго није могао да проговори. Када су се родитељи, у болу и скрушености срца, обратили молитви и благодатним средствима, Господ је једаред, док се дете причешћивало, раскинуо окове око његовог језика благодаћу Својом. А тај је језик доцније постао преизобилно врело славословља и премудрости, којим се напоји сва Црква Христова. Један лекар сведочио је, према свом искуству и посматрањима деце, да је код дечијих болести најчешће потребно дете однети на причест, те да је, ако се тако поступи, веома ретко неопходно прибегавати и додатним медицинским средствима.
На децу веома снажно делује често одвођење у цркву, целивање Светог Крста, Еванђеља, икона, прекривање воздухом. То можемо казати и за оно што дете окружује у кући – често смештање детета испод икона, често осењивање крсним знамењем, кропљење светом водом (агиазмом), кађење тамјаном, закрштавање детиње колевке, хране и свега чега се дете дотиче, свештенички благослови, уношење у кућу икона из цркве и читање молитава. Једном речју, све што је црквено на неисказан и чудесан начин крепи и потхрањује благодатни живот детета, представљајући најбезбеднију, сигурну ограду и непремостиву препреку пред невидљивим силама мрака, које су вазда спремне да продру у душу која тек почиње да се развија, не би ли је заразиле својим злосмрадним дахом.
Поред ове видљиве заштите, постоји и она људским очима невидљива: Ангео Хранитељ, чувар и покровитељ детиње душе и тела, подарен му од Бога на крштењу. Он чува дете, својим присуством невидљиво утиче на њега и, у случају потребе, особито у нужди и тешким ситуацијама, упућује родитеље шта им ваља чинити са дететом.
Али све ове, тако чврсте и снажне ограде, тако снажне и делатне низласке благодати може да разруши неверовање, немарност, нечасност и лош живот родитеља, чинећи да благодат остане без плода. То се дешава већ због тога што се у наведеним условима средства о којима смо говорили или уопште не користе, или не користе како ваља. Но нарочито то бива због рђавог унутарњег утицаја родитеља. Истина, Господ је милостив, особито према невиној дечици; али, постоји нама несхватљива веза између душа родитеља и деце, за коју не можемо установити до које мере се пружа њен утицај на детињу душу; а не знамо исто тако ни колико је милосрђе и снисхођење Божије према деци у случају погубног утицаја родитеља. Деси се, међутим, да Господ престане да излива благодат Своју на дете: то је жалостан плод неправедног живота родитеља. Стога се према духу вере и благочастивости родитеља ваља односити са дужним поштовањем, као према изузетно моћном средству очувања, васпитања и укрепљења благодатног живота у детињој души.
Првих дана, месеци и година дух детета још мирује. Стога није могућно пренети му било шта ради усвајања на уобичајен начин. Па ипак, на њега се може деловати посредно.
Постоји један особити пут општења људских душа, преко срца. Један дух, тако, утиче на други чувствима. Такав утицај на детињу душу биће утолико лакши и успешнији, уколико је пунија, јача и дубља срдачна веза родитеља са дететом. Отац и мати, у бескрајној љубави својој, као да се утапају у дете. А ако је њихов дух прожет благочашћем, не може се десити да то, са своје стране, не делује на детињу душу. При томе деловању најбољи спољашњи „водич“ јесте поглед. Наиме, док другим чулима душа остаје скривена, око је чини доступном погледима других. То је тачка сретења једне душе са другом. Претпоставимо да кроз ову „пукотину“ душе матере и оца, испуњене светим и благородним чувствима, продиру до детиње душе. Немогуће је да та детиња душа не буде помазана светим јелејем родитељског благочашћа. Стога је неопходно да у погледу родитељском заискри не само љубав, која је природна спона између родитеља и деце, него и вера да је њихова својина постало нешто далеко узвишеније него оно што замислимо кад кажемо „обично дете“, као и нада да им је Онај Који им је поверио то бесценблаго као својеврстан сасуд благодати даривао и потребну снагу да га (о)чувају; најзад, неопходна је и молитва која се непрекидно твори у духу, а коју подстиче надање по вери.
Када на тај начин родитељи ограде колевку свога чеда духом искрене благочастивости, када на дете извана и изнутра делују Ангео Чувар, с једне стране, и Свете Тајне и читава црквеност, са друге, тада се, дакле, око живота који се управо зачиње ствара повољна духовна атмосфера, која ће на души детињој оставити свој печат, слично као што и крв, та основа природног живота, по својим својствима умногоме зависи од ваздуха који окружује организам. Познато је да посуда дуго, ако не и заувек, чува мирис оне течности која се у њу најпре улије. Исто то односи се и на атмосферу створену око деце. Описано устројење детињег спасења благодатно ће прожети све облике његовог живота који се полагано формирају, полажући на њих свој печат. Сем тога, оно ће представљати и непремостиву препреку за душегубни утицај духова злобе.
Једанпут отпочето још од саме колевке, овакво устројење спасења треба да буде настављено и касније, током читавог периода васпитања – у детињству, дечаштву и младићком добу. Црква, црквеност и Свете Тајне представљају својеврсну скинију под којом деца треба да непрестано пребивају. Многи примери показују спасоносност и плодотворност оваквог пребивања: Пророк Самуило, Преподобни Теодор Сикеот (22. априла) и др. Чак се пребивањем у Цркви и Светим Тајнама могу заменити, као што се, уосталом, и замењују, и то не без успеха, сва друга средства васпитања. Древно образовање превасходно се састојало управо у овоме о чему смо управо говорили.
Када у детету почну да се буде, једна за другом, његове снаге, родитељима и свима који дете васпитавају ваља још већма умножити своју будност и пажњу. Јер, премда под окриљем благодатних средстава која смо размотрили у детету расте и јача стремљење према Богу, ангажујући његове снаге у том правцу, у исто време и грех који у њему живи не спава, већ настоји да и он овлада његовим снагама. Неизбежна последица која из тога проистиче јесте унутарња борба. Будући да су деца неспособна да се боре сама, на њихово место благоразумно ступају родитељи. Међутим, како та борба мора да буде вођена снагама самог детета, родитељи имају обавезу да будно пазе на почетне знаке њиховог буђења, како би их од првог момента усмерили саобразно главном циљу према коме је дете дужно да стреми.

7 коментар(а)

  1. Gdje je deo „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrastae „? To je veoma važan deo za našu omladinu

    • Библиотекар

      Драги брате, које издање књиге имаш? Ми смо овде поставили шта је било у оригиналном издању.

      • Поштовани брате,
        Поднаслов „Савети и упозорења која се тичу младићког узраста “ колико видим није посебно издвојен у овом издању књиге коју је издала Светигора, већ се тај текст налази у оквиру поднаслова „Деловање на срце“. У издању коју је издао Образ Светачки/Очев Дом из 2013. године тај текст је посебно издвојен у оквиру првог поглавља књиге са наведеним поднасловом.
        Свако добро од Бога Вам желим.

        • Библиотекар

          Брате Угљеша, да ли би могао да сликаш или скенираш те странице из обе књиге које наводиш и пошаљеш на [email protected]? Хвала!

  2. Pomaze Bog!

    Cini mi se da ni jedna grafika na novom website-u nije dobro povezana na strani gde treba da se vidi.
    Na primer: Slika (grafika) na vrhu ove strane nije prikazana ( https://svetosavlje.org/put-ka-spasenju/SvetiTeofanZatvornik.jpg )

    Takodje, nema ni linkova za elektronske kopije knjiga koje su postojale ranije. Na primer, strana knjige ‘Starac Siluan’ ( https://svetosavlje.org/starac-siluan ) je na starom website-u imala link sa skeniranom knjigom u pdf formatu za download. Sada nema linka.

    Da li mozete to da popravite?

    P.S. Izbrisite ovu poruku nakon sto poravite, da ne bude konfuzije.

    Blagodarim unapred.

    • Библиотекар

      Брате, хвала за коментар. Књиге су са старог на нови сајт пребачене аутоматски и предстоји им коначно дотеривање што смо већ почели да радимо. Ово укључује и слике и додатне фајлове где буде потребе. Молимо вас за још мало стрпљења. Хвала!

  3. Stari sajt je imao linkove za download knjiga, sto je jedna veoma korisna i bitna opcija jer korisnicima ovog sajta omogucava citanje i kad nisu online ili nemaju pristup internetu.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *