НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
ПОЧЕЦИ УЗЛАЖЕЊА КА ЖИВОМ БОГОЗАЈЕДНИЧЕЊУ
 
Утврдивши се унутра, обраћени сву силу ревности своје усмерава на дела самоисправљања од нечистота и страсти, на ослобађање сопствених снага и њихово укреељивање на богоугодно делање. Овај унутарњи рад обузима сву његову пажњу, узима му све напоре и свеколико време. По мери свога учења томе делању и, уједно, довођења у поредак и организовања свога душевног састава, човек природно све више улази у себе, сабира сс у својој унутарњости и полаже почетак неизлазном пребивању у себи. То је циљ почетног подвизавања – ступање у себе.
У исто време, чим човек почне да се утврђује у себи, мало помало открива се пред њим главни циљ за којим ваља ићи и који пре као да је остајао од њега скривен иза мноштва дела. Но, и само по себи је природно по мери свога удаљавања од области греха да до изражаја долази главно стремљење и тежња нашега духа, ради ширења чијега се круга и предузима сав тај рад. Тај циљ и то стремљење јесте – тежња ка Богу као врховном Добру. Ова тежња, пак, могућа је под условом да човек осети сладост живљења у Богу или да „окуси како је добар Бог“, и зато се не јавља одједном.
У почетку човека притиска страх: он служи као слуга, из дужности, по обавези коју је појмио у тренутку пробуђења. Потом страх гасне и, не ишчезавајући, уступа место сладости због служења Богу, чувству (осећању) пријатности због њега. Ова појава представља прву пројаву оживљавања душе за Бога, угледање свога светлог циља. Када се јави та тежња, она већ сама од себе почиње да нараста у истом оном поретку у коме се и родила. Ипак, не треба само чекати њу, а сам остати недејствен, не човек сам мора да делује на известан начин, да би, садејствујући, потпомогао што брже очитовање ове тежње. Уз то се у претходно описаном поретку одређује претежно унутарње (душевно) позитивно деловање, но и дела савршавана, уколико се буду савршила. без излажења из унутарњости, кадра су да помогну ову тежњу, да је повећају и оснаже, уз очекивање свега од Бога и окретањем свега у славу Божију.
То треба да буде дух целокупног указаног делања, иначе ће оно остати без плода, а – што је особито важно – човек неће моћи да изнесе своје бреме без те унутарње снаге, која се у њега улива. Тако претходни подвизи могу да развију тежњу према Богу, али их ка томе треба усмеравати унутарњим настројењем, које треба одржавати пролазећи кроз њих.

7 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *