ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
КАКО СЕ У НАМА УСАВРШАВА, САЗРЕВА И ЈАЧА ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ
 
Зауставићемо своју пажњу на оном моменту у коме човек тек што се обратио од таме ка светлости, прешавши из ропства сатанског у наручје Божије, тек што је ступио на нови пут, не учинивши још ниједан корак, али гори од ревности да учини све што је неопходно како би се одупро искушењима која га одвраћају од започетог дела, те да се не преда поново својим пређашњим господарима, који су га удаљавали од Бога и Спаситеља и одвлачили га у пропаст.
Поставља се питање: куда да у том тренутку човек крене и шта да чини како би стигао куда треба, и то сигурно, право, брзо и успешно?
Циљ на који човек који се обратио Богу ваља да усмерава читаву своју пажњу и све своје напоре јесте заправо онај крајњи циљ и назначење човеково, циљ домостроја нашега спасења, а то је општење (заједничење) са Богом, живи савез са Господом и удостојење Његовог усељења у нас. Богоискатељски и ревношћу испуњени дух наћи ће себи покоја тек када стекне Бога, када окуси од Њега и насити се. Зато је њему први закон: трагај га Богом, ишти свагда Лице Његово. У чему се састоји ово бесцен-благо, које је људском разуму непојмљиво? Човек није у стању чак ни да помисли на такву висину. Али, пошто је Богу било угодно да му додели такво звање и назначење, од човека би било дрско да Творца свога одбацује неверовањем, непажњом, заборављањем на Њега у мислима, чак и при раду. „Уселићу се у њих“ (2. Кор. 6, 16), говори Господ Сведржитељ, и то у свим Лицима Пресвете Тројице. О Богу Оцу и Себи Господ сведочи: „њему (ономе који верује и који љуби Бога) ћемо доћи и у њему ћемо се настанити“ (Јн. 14, 23); о Себи Јединоме: „ући ћу к њему и вечераћу с њим“ (Откр. 3, 20); и још јасније: „Ја сам у Оцу Своме, и ви у Мени, и Ја у вама“ (Јн, 14, 20). О Духу Светоме Апостол говори: „Дух Божији обитава у вама“ (1. Кор. 3,16), или: „да примимо обећање Духа кроз вјеру“ (Гал. 3,14). Овде ваља приметити да се Бог у човеку настањује не само мисленим путем, као што бива у човековом богомислију и у Божијем благовољењу, већ на жив, животан начин, у односу на који оно претходно треба држати само за средство. Умно и срдачно стремљење ка Богу, по Божијем благовољењу, припрема човека да прихвати Бога у истини; то је такво сједињење у коме Бог, не упијајући снаге ни личност човекову, „чини“ у њему „и да хоће и да твори по Његовом благовољењу“ (Филипљ. 2,13); и човек, по речима Светог Апостола, „не живи више сам, него живи у њему Христос“ (Гал. 2,20). То није само циљ човеков, већ и циљ Самога Бога. Свака твар обитава у Богу и постоји благодарећи Богу. Слободне твари препуштене су саме себи, али не потпуно и до краја, већ с тим да се и оне предају Свемогућем Богу, не чинећи собом некакво посебно царство у Царству Божијем, које би било независно од Творца и Сведржитеља.
Може се учинити чудном тврдња да треба постићи општење (заједничење) са Богом, када оно већ постоји или се даје човеку у Светим Тајнама крштења или покајања, као што је писано: „Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ (Гал. 3, 27), или: „Умријесте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу“ (Кол. 3, 3). Па и по здравом расуђивању Бог је свуда присутан, “ Он није далеко ни од једнога од нас, јер у Њему живимо и крећемо се, и јесмо“ (Дап. 17, 27), и спреман је да се настани у свакоме који је готов примити Га. Само нас недостатак жеље, небрига и грешност могу одвајати од Њега. Али сада, када је покајник све одбацио и потпуно се приволео Богу, шта би могло да буде препрека да се Бог у њему настани?
Да би се овакве недоумице отклониле, ваља разликовати неколико видова богоопштења (богозаједничења). Оно отпочиње у тренутку човековог духовног буђења, а пројављује се у његовом искању, стремљењу ка Богу, као и у Божијем благовољењу, садејству и покрову под којим се човек спасава. Али Бог је још увек изван човека, као што је и човек изван Бога: они се не прожимају, не улазе један у другога.
У светој Тајни Крштења или Покајања Господ благодаћу Својом улази у човека, живо општи (заједничи) са њим и даје му да окуси сву сласт Божанског, тако преизобилно и приметно, као што је својствено најсавршенијима, да би потом изнова сакрио овакво пројављење Свога општења (заједничења), обнављајући га само повремено, и то слабо, рекло би се, не као у непосредној стварности, него као у огледалу, остављајући човека у непознавању Себе и Свога пребивања у њему до одређеног степена духовног узрастања, односно васпитавања према Свом премудром руковођењу. После свега овога Господ опажљиво показује Своје настањивање у духу човековом, који од тада постаје храм Триипостасног (Троличносног) Божанства Које га испуњује.
Постоје, дакле, три вида богоопштења (богозаједничења): најпре – мислено, својствено периоду обраћења, а затим још два, делатна вида, при чему је један скривен, невидљив за друге људе и неопазив за самог човека, док је други очигледан и за њега, и за друге људе.
Први вид општења (заједничења), најдоступнији разумевању и најопштији, не престаје ни у другом, па чак ни на трећем степену, будући да је духовни живот – умни живот. Међутим, на тим каснијим етапама он се суштински разликује од првог степена свога пројављивања, али ово се речима не да исказати. Читав духовни живот састоји се у прелажењу са мисленог на делатно. живо. осетно, видљиво општење (заједничење) са Богом.
Пред нама је човек који се покајао, дакле, човек који је ваистину ступио у општење (заједничење) са Богом, али још увек скривено, тајно, без пројављивања; циљ његов је да оствари потпуно, опипљиво, опажљиво општење са Господом. Неопходно је све то што јасније себи представити и уверити се у то лично, јер се на овим појмовима нужно темељи целокупно делање покајника на свом спасењу. У светој Тајни Покајања (или Крштења) благодат силази на начин опажљив духу, да би се потом скрила од свести, не удаљујући се од човека на делу, и тако бива све до очишћења срца, када се та благодат у човеку настањује на видљив начин и коначно. Очигледно, духовни учитељи у овом делу могу нам бити само Свети Оци. Нико од њих није тако добро описао ова стања као Свети Диодох, епископ Фотије, и Свети Макарије Египатски. Навешћемо сада њихова сведочанства као потврду поставки које смо овде изнели.
1) Благодат се усељава у човека и у њему пребива још од момента примања Свете Тајне. „Благодат се од момента задобијања Крштења (или Покајања) настањује у дубини ума“, казује Свети Диодох (т. 77). И даље: „Божанска благодат се кроз свето Крштење сједињује са несазнајном љубављу, цртама изображења по Образу Божијем, ради залога подобија“ (т. 78). Свети Макарије учи: „Благодат је непрестано присутна у човеку, укоренивши се у њему још од младости и сјединивши се (са њим), као нешто природно и неодвојиво од срца његовог, поставши попут једног бића са њим.“ (Беседа 8, т. 2).
2) Приликом првог усељавања преко Светих Тајни, благодат Божија удостојава човека да окуси потпуно блаженство од општења (заједничења) са Богом. „Свесвети Дух,“ учи Свети Диодох, „у почетку усавршавања (духовног), ако са ревношћу узљубимо добродјетељ Божију, даје души да окуси сласт Божију свим својим чувством и задовољи се њоме, како би ум имао тачно познање коначне награде за богоугодне трудове“ (т. 90). И дал3е: „Благодат спочетка обично обасјава душу својом светлошћу тако да је она осети у изобиљу“ (т. 69). Ово крајње опажљиво прво обасјање благодати символизује се белом одећом коју током седам дана носе на себи они који се крштавају. Да ово није само ствар обреда и обичаја види се из примера новообраћених међу Светима: једни су се на видљив начин облачили у светлост, на друге је силазио голуб, трећима би засјало лице чудесном светлошћу. Уопште, сви који су искрено прилазили Господу осећали су у себи како им дух игра од радости, као што је Претеча Господњи заиграо у утроби Јелисаветиној када му приђе Мати Божија са Господом у утроби Својој. У Житију Светих Симеона и Јована (прослављају се 21. јула) описује се како су угледали светлост око брата који је примио Крштење и монашки образ, и то читавих седам дана. Пошто су, примивши монашки образ, у себи осетили особито дејство Божије, узажелели су да га занавек очувају, ради чега су се одмах удаљили од света и отпочели живот отшелнички, што је начин подвизавања најпримеренији постизању тога циља.
3) Затим се благодат скрива од човека који ходи путем ка спасењу, и, премда у њему пребива и делује, он то не примећује, па се чак неретко осећа и остављеним од Бога, осуђеним на пропаст, због чега доспева у стање туговања, јадиковања и лаког безнађа. Тако Свети Диодох, после места које смо у досадашњем излагању већ навели, наставља (т. 90): „Уосталом, још дуго се од човека скрива драгоценост тога животворног дара, како бисмо, макар достигли све врлине, себе држали за ништа, јер свету љубав још нисмо стекли као навику“ (т. 69), (…) „али, за време подвизавања у души испуњеној богословствовањем Дух Свети производи Своја тајна дејства на њој непознат начин, како би у првом случају нас призиване обратио из незнања у познање, те да са радошћу крочимо на стазу Божанствених сазрцања (сагледања), а у другом, за време подвизавања, наше знање сачувао од таштине“. На другом месту (т. 85) он објашњава како, уопште узев, делује благодат: “ Благодат најпре скрива своје присуство, ишчекујући благовољење (добру вољу) душе, и чим се човек савршено приволи Господу, она једним неисказаним осећањем открива срцу своје присуство и опет ишчекује покрет душе, допуштајући у међувремену демонским стрелама да продру до њеног најдубљег осећања, како би душа са ревносним благовољењем и смиреним настројењем завапила за Господом… Уосталом, ваља знати да, без обзира што скрива од душе своје присуство, благодат њој ипак пружа помоћ на скривени начин, како би показала непријатељима да победа припада самој души. Због овога у таквом стању душа пребива у унинију, тузи, понижењу, па чак и у умереном очајању“ (т. 87). И Свети Макарије Египатски (в. Беседу 9, т. 7) учи да се „сила благодати Божије која пребива у човеку (која му је већ подарена) и дар Светога Духа, којега се душа удостојава да прими, задобија великим трудом – дугим ишчекивањем, дуготрпљењем, кроз искушења и невоље“. Овде Свети Макарије нема у виду задобијање прве благодати, већ потпуно њено настањивање и деловање у човеку, што се види из његових речи да „благодат почиње да делује са великим дуготрпљењем, премудрошћу и тајанственим искушавањем ума у човеку који се већ дуго време подвизавао на различите начине“. Ову тврдњу Свети Макарије поткрепљује примерима Авраама, Јакова, Јосифа и Давида, који су, удостојивши се великих обећања Божијих, дуго морали да страдају и трпе у неизвесности, док најзад нису видели испуњење завета. (Беседа 9, т. 16). Овде ваља приметити да благодат ипак није потпуно и непрекидно скривена и неосетљива, већ се повремено пројављује у утехама, премда су овакве утехе потпуно другачије од оних које човек прима касније, пошто прими у себе Духа Светога.
4) Најзад, када се оконча период скривеног општења (заједничења) са Богом и скривеног дејства Божијег у души а колико ће он трајати, не зависи од самог човека, већ од руководне премудрости благодати која га спасава – Бог се на један особити начин усељава у човека, дакле, испуњава га, сједињује се и општи (заједничи) са њиме, што заправо и представља циљ свакога подвижништва, свих трудова човекових, свег домостроја његовог спасења и свега што се са сваким човеком збива у овоме животу од доласка његовог на свет до гроба. Свети Макарије поучава да се благодат, након дугих искушења, на крају потпуно пројављује, те душа прима савршено усиновљење Духа. Бог се Сам поверава срцу, и човек се удостојава да буде један дух са Господом. Искушан човек, према Светом Диодоху (т. 82), постаје већ у потпуности обиталиште Светог Духа. Благодат осењује читаво његово биће у некаквом најдубљем осећању (т. 85). Овакво дејство открива се на различите начине и има различите пропратне појаве.
Два описана начина делатног богоопштења (богозаједничење) изванредно је представио и описао Премудри Сирах (Сирах 4,1821), говорећи о Премудрости, која заправо и јесте благодат Божија што нас спасава: „У строгости она ходи с њим испрва, бојазан и страх наводи на њ, и помучи га у поучавању својем, све док веру не усели у душу његову, и не искуша га у држању закона својих; и опет се враћа право њему, и весели га, и открива му тајне своје“.
У строгости опа ходи с њим испрва“ – односно, поступа сурово, строго, немилосрдно, чак и са, рекло би се, неким одсуством љубави;
бојазан и страх наводи на њ“ страх да ће га Бог оставити и готовост на свагдашње нападаје љутих непријатеља; при томе, по Светом Диодоху (т. 89), благодат делује слично матери која се скрива од детета, а дете због бојазни почиње да плаче и тражи мајку, особито када пред собом угледа непозната лица;
и помучи га у поучавању својем“ дуго га задржава у овом свом скривеном и строгом поучавању. По Светом Макарију (Беседа 8, т. 2), „благодат на најразличитије начине, по своме произвољењу и саобразно користи човековој, свиме располаже, одржавајући човека у многим искушењима и у тајанственим испробавањима ума“;
све док веру не усели у душу његову, и не искуша га у држању закона својих“ односно, све док га не доведе до таквог стања у коме се на њега, као на искушаног и верног слугу, можс у потпуности ослонити.
Свети Макарије говори: „Када воља, након многих искушења, уобичаји да благоугађа Светом Духу и када се дуже времена у томе показује као трпељива и непоколебива, када душа ни у чему не жалости Духа, већ је сагласна са благодаћу у свим заповестима“, тада
„и опет се враћа право њему“ отворено му се, лицем у лице, јавља као после дугог одсуства и невиђања. Тада се, по Светом Макарију (Беседа 9, т. 1), благодат у њему у потпуности пројављује, те он прима савршено усиновљење; или, по учењу Светог Диодоха, благодат осењује читаво биће човеково у једном најдубљем чувству, те он постаје сав обиталиште Светог Духа, на њему се одражава светлост лица Божијег (Пс. 4, 7); Госиод и Бог долази и у њему се настањује (Јн. 14, 23);
„и весели га“ „Радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас“ – говори Господ (Јн. 16, 22). Царство Божије „радост је у Духу Светоме“ (Римљ. 14,17). Светлост која сија у човеку, учи Свети Макарије, тако прожима сво биће човеково, да се он, погружен у сласт и пријатно осећање, налази изван себе због преизобилне љубави и скривених тајана које сазрцава (сагледава). „Душа тада пламти, и са неизрецивом радошћу и љубављу стреми да изађе из тела и оде ка Господу, као не познајући овај привремени живот“, говори Свети Диодох (т. 13).
и открива му тајне своје“ тајне Божанске Премудрости, Премудрости сваког поклоњења достојне Свете Тројице, домостроја нашега спасења, његовог усвојења, тајне греха и врлине, промишљања о умним и вештаственим тварима и уопште свега Божанственог поретка ствари, што се подробно описује у Посланици Симеону Светог Исака Сирина. „Када се ум обнови и када се освешта срце (…), осећа се духовно познање творења, у срцу просијава сазрцање (сагледање) тајанстава Свете Тројице заједно са тајнама Њеног промишљања о нама достојног клањања, и тада ум задобија свесавршено познање наде будућег века. Такав се човек не учи, не истражује, већ сазрцава (сагледава) славу Христову, наслађујући се задовољством сазрцања (сагледања) тајни новога света. Такво савршенство познања долази са примањем Светога Духа, Који уводи наш дух у онај свет, поредак или област сазрцања (сагледања)“ (Слово 55, од стр. 375 и даље). Дух Свети одузима души њену покривку, одводи је у онај свет и показује јој чудеса (Свети Макарије Велики, Слово о узвишењу ума, т. 13, о слободи 24, 20 и 21. Беседа 17, т. 4).
Дакле, сада је очигледно да се благодат која посећује новообраћеног преко Светих Тајни сједињује са њим и у почетку му даје да окуси сву сласт живљења по Богу, да би потом скрила од њега своје присуство, остављајући га као да је сам, у трудовима, напорима, недоумицама и чак падовима; најзад, када прође овај период искушења, благодат се у њега усељава очигледно, делатно, снажно, осетљиво.
Поставља се питање: какав је узрок да се благодат Божија не усељава у човека одједанпут, у потпуности, односно, да се торжество потпуног општења (заједничења) душе са Богом не открива одмах? Потребно је познавати тај узрок, како би се деловало против њега, и то што успешније, јер се само његовим отклањањем може постићи потпуно настањење благодати у човека.
Да бисмо схватили због чега се овако дешава, обратићемо пажњу на унутарње настројење човека који се обратио Богу. Грех овладава човеком, привлачећи себи његову пажњу, сва његова стремљења и снаге. Делајући иод утицајем грсха, човек читаво своје биће њиме прожима, навикавајући га да дела онако како грех налаже. Овакво спољашње, човеку наметнуто делање, од дугог пребивања у њему постаје тако блиско нашој природи да добија облик природног, неминовног и неопходног делања. Тако се, рецимо, гордост сједињује са умом, користољубље – са жељама, похота са срцем, егоизам и некаква злоба према другима са свим нашим подухватима. Тако је у својој свести и произвољењу, у душевним снагама – уму, вољи и чувствима, у свим телесним функцијама, у свим својим делима, понашању, односима са другима, нормама и обичајима, човек сав прожет грехом – егоизмом, страстима, самоугађањем. Свети Макарије то представља на следећи начин: грех који је након пада ушао у нас има скоро потпуни образ човеков, због чега се и назива плотским, душевним, спољним човеком, и зато својим удовима прекрива одговарајуће удове наше природе: наш ум својим умом, нашу вољу својом вољом, и слично; пошто собом угуши природно делање наших снага, проглашавајући за њега своју неприродну делатност, човека држи у убеђењу да је баш она природна. У оваквом мраку, под теретом греха, под окриљем сатане пребива сваки човек који се није обратио, покајао и постао решен да служи Богу у духу и истини (Беседа 2, гл. 1, 2, 4 12).
Божија благодат која посећује човека – најпре кроз његово пробуђење, а затим и кроз читав период обраћења – расеца човека надвоје, уливајући му свест о овој подвојености, да сагледа оно неприродно и оно што би ваљало да буде природно, и изазива у њему решеност да искорени, очисти све неприродно, како би се у пуном светлу пројавило богоподобно јестаство његово. Али, очигледно, оваква решеност тек је почетак дела које му предстоји. Благодарећи њој човек се тек свешћу и произвољењем (хтењем) удаљио од спољашње, наметнуте му неприродности, одрекао је се и приклонио се оној природи за којом чезне и жуди; међутим, у стварности, читавим својим бићем он још остаје онакав какав је био – прожет грехом: у души по свим њеним снагама, у телу по свим његовим функцијама; као и раније, својствена му је страсност, али са том разликом што је раније све то сам желео, изабирао и свесно тако поступао, са жудњом и насладом, док сада то не жели, не изабира, већ мрзи, одгони, удаљава од себе. При томе човек излази из себе као из злосмрадне лешине и гледа какво страсно злосмрадије исходи из свакога уда његовог, и некада и против воље удише, до помрачења ума, сав смрад који из њега исходи.
Према томе, истински благодатни живот у човеку у почетку представља тек семе, искрицу; али то је семе бачено у трње, искра на коју се одасвуд баца пепео. То је још малена свећа чије слабо светло гори у густој магли. Својом свешћу и произвољењем (хтењем) човек се прибио уз Бога, и Бог га је прихватио, сјединивши се са њим у овој сили самопознања и произвољења, односно у уму и духу, као што о томе казују Свети Антоније и Макарије Велики. У човеку постоји само оно добро, спасењско и богоугодно. Све друго још се налази у ропству, не желећи и не могући да се покорава захтевима новог живота: ум још не уме да мисли на нови начин, већ размишља по старом човеку; воља још не уме да жели на нови начин, већ су њена хтења по старом човеку; срце још не уме да осећа на нови начин, већ су чувства његова по старом човеку. Исто то својствено је и телу у свим његовим функцијама. Следствено томе, човек је још увек сав нечист, изузев једне једине тачке, коју чине сила познања и слободе – ум и дух. Бог се, будући савршено чист, сједињује само са овим деловима бића човековог, док све остало, као нечисто, остаје изван Њега и Њему страно, премда је Бог готов да испуни читавог човека, али то не чини због његове нечистоте. Но потом, чим се човек очисти, Бог се потпуво настањује у њему. Свети Григорије Синаит нише: “ Ако се наше јестаство посредством Духа не сачува од нечистоте и не постане онакво какво је некада било, дакле, чисто, оно се ни у садашњем, ни у будућем веку неће моћи сјединити са Христом у једно тело и један дух. Јер свеобујмљујућа и сједињујућа сила Духа није навикла да новој одежди благодати пришива као закрпу стару хаљину страсти“ (Добротољубље, гл. 41). Господ не може да се у потпуности настани у човеку, јер му дом још није уготовљен; благодат не може да се у потпуности на њега излије, јер сасуд још не може да је држи. Овако учинити значило би узалудно расипати и упропашћавати духовно благо. „Какву заједницу има свјетлост с тамом, а какву сагласност Христос са Велијаром?“ (2. Кор. 6, 1415). Обећавајући да ће доћи са Оцем и настанити се у нама, Господ је поставио као неизоставни услов држање заповести Његових, и то, разуме се, свих, другим речима, праведност у свему, која није могућна без испуњења људских снага правдом, одбацивања неправде која им се споља намеће, удаљавања греховности и страсности. На ово се, на известан начин, односи и следеће место: „Ако речемо да имамо заједницу с Њим а у тами ходимо, лажемо и не творимо истину. Ако ли у свјетлости ходимо, као што је Он Сам у свјетлости, имамо заједницу једни с другим“ (1. Јн. 1, 67). Ова тама представља заправо таму страсти, јер и касније Свети Јован на сличним местима говори о мржњи и тројакој похоти (1. Јн. 2, 1011,15). Светлост је, насупрот овоме, заправо светлост врлина, опет због тога што касније Свети Апостол говори о врлинама. Из овога се види да се у савршенству богоопштења (богозаједничења) може истински пребивати тек када се изагна тама страсти и када засија светлост врлина, када се оне урежу и, рецимо тако, срасту са нашим бићем, када заогрну и прожму наше снаге, одагнавши и удаљивши из њих страсти, тако да се у њима ова светлост не одражава, него да оне буду извор светлости. До тог тренутка богоопштење (богозаједничење) је до те мере скривено и човеку незнано, да се може чинити да га нема, па се у извесној мери и мора сматрати непоузданим, неодлучним, непотпуним или непримереним.
Дакле, то што Господ, ступивши у савез са духом неког човека, не испуњава и не настањује се у његово биће одмах, не зависи од Господа, Који је готов да све испуни Собом, већ од нас, односно од наших страсти које су се стопиле са снагама наше природе, а ове се. пак, од њих нису одвојиле нити су замењене њима супротним врлинама. „Греховне страсти не допуштају Богу да сија у нама“, говори Свети Антоније Велики (Добротољубљс, том 1, гл. 150). Ако је главни циљ према коме треба да стреми покајник потпуно богоопштење (богозаједничење), светлоносно и блажено, главна препрека за његово остваривање јесте постојање у човеку још увек живих страсти, чињеница да се у њега нису довољно урезале врлине, слабост његових снага; зато је очигледно да је као свој главни задатак, непосредно по обраћењу и покајању, човек дужан да постави искорењивање страсти и стицање врлина, једном речју, исправљање себе. Удаљавање од сваке неправде и стицање, односно прихватање сваке правде, одгоњење греховних страсти, навика и недостатака, макар нам се оне чиниле и природнима, као и других слабости, ма колико их ми сматрали опростивим, и усвајање врлина, добрих обичаја, правила и уопште сваке исправности, наравно, без губљења из вида оног крајњег циља, већ уз ревносну борбу против страсти, са Богу управљеним очима ума – то је полазно начело кога се ваља држати у успостављању целокупног поретка богоугодног живота, и којим ваља мерити ваљаност или погрешност норми које прихватамо и подвига које отпочињемо. У то се ваља уверити што потпуније, пошто, како нам се чини, све заблуде на делу проистичу из непознавања тога начела (ово се подробно описује у Посланици Светог Исака Сирина Светом Симеону Столпнику; в. такође и 1. и 2. беседу Светог Макарија Великог). Не разумевајући сву силу овога, неки се заустављају само на спољашњој страни духовног упражњавања и подвизавања, други – само на добрим делима и навици да се она чине, нс тежећи ка вишем циљу, док се трећи непосредно усмеравају на сазрцање (богосагледање). Све је то потребно, али има свој поредак. Најпре је читав духовни живот у заметку, затим се он развија не искључиво, него превасходно са ове или оне стране, међутим, неопходна је поступност – усхођење од спољашњих ка унутарњим подвизима, затим и од једних и од других ка сазрцању (богосагледању), а не обрнуто (Свети Диодох, Беседе 9, 13, 10, 11, слово 2, 3 и 4).
Уверивши се у све ово, сада лако можемо да изнесемо правила руковођења у богоугодном живљењу, односно да опишемо дух и устројење подвижништва.
Вратимо се мало уназад и зауставимо своју пажњу опет на човеку који се приволео Богу и заветовао да ће вазда и у свему делати по вољи Његовој, у славу Његову, богатећи се истински добрим делима. Одлучивши се на ово, како ће моћи да поступа у наведеном смислу, када му, као што смо видели, ни тело ни душа нису за то способни? Грех је мрзак духу, али тело и душа му саосећају и ка њему стреме, пошто су заоденути страстима. Добро или воља Божија омилели су духу, али тело и душа том добру не саосећају, одвраћају се од њега, или, уколико то није случај, не умеју да чине добро. Зато је човек који је, због ревности своје, одлучио да остане веран обећању и да, према спознатој неопходности, пребива у добру, неизоставно мора да се у сваком добром делу (а рђавих дела он не сме имати) противи захтевима свога тела и душе и, одбацујући их, да их приморава на супротно, а пошто тело и душа представљају неодвојиве делове његове личности, такав захтев значи – противити се себи у свему рђавом и приморавати се на добро. Симопротивљење и самоприпуда – то су два преокрета изазвана ревношћу распаљеном у духу, ваљани почеци подвижништва. И једно и друго чини борбу човека са самим собом, или, другачије казано, подвиг.
Због тога покајник који се обратио Богу од првих тренутака новог живота неминовно ступа на пут подвига, борбе, труда, и почиње да носи бреме, јарам. То је тако природно, да сви Свети за једино исправан пут врлиновања сматрају његову мукотрпност и напорност, док је томе супротна лакоћа одлика лажног пута: „Царство Небеско с напором се узима и подвижници га задобијају“ (Мт, 11, 12). Ко није у борби, у подвигу, тај је у преласти. Тако и Апостол говори: ко не трпи, тај није син (Јевр. 12, 8).
Тако, дакле, подвижник ревнује за самопринуђивање и самопротивљење ради самоисправљења, односно властитог узношења у првобитну чистоту, како би се што пре удостојио општења (заједничења) са Богом. Очигледно је да се овај циљ постиже утолико успешније, уколико је подвижник ревноснији, марљивији, ватренији. Исто тако можемо рећи: ко иде против себе са већим презиром и непријатељством, делујући што одлучније и оштрије, тај ће пре доспети у чистоту. Због овога је јасно зашто су сви Свети који су достигли висину хришћанског савршенства непосредно након обраћења отпочињали најстроже подвиге самоумртвљавања – постове, бдења, лежање на земљи, осамљивање и слично. Биле су то свесно одабране, Божијом благодаћу надахнуте мере које су они прихватили ради властитог што скоријег сазревања, што су уистину и постизали. Насупрот томе, све олакшице, застоји, жаљење самог себе – макар се то јављало и само повремено – увек су успоравали и успоравају духовно узрастање.
Дакле, задатак онога ко се одлучио да ревнује Богу, да се што одлучније лаћа подвига, такође одлучних и примерених јер в међу њима једни више, а други мање доприносе умртвљавању страсти и стицању врлина. Ако је то тегобно стање неизбежно, премда само привремено, има ли смисла само због небриге одуговлачити са тим? Неодлучност, небрига, слабост – све су то велике препреке на путу духовног узрастање.
Ако си се већ одлучио (на подвиг), немој да чекаш, већ се бори; то је оно што зависи од самог човека. Али, ваља непрестано имати на уму да, премда је ревновање без самосажаљења спасоносно за онога ко се приволео Богу, ипак успех и плодови његових трудова и подвига, односно њихов утицај и деловање на очишћење страсти и обликовање истински добре нарави не зависе од њега самог. Клице духовног живота ничу и њихови плодови сазревају у подвизима, али не само благодарећи њима и кроз њих, већ захваљујући благодати. „Ја посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте“ (1. Кор. 3, 6). Као што се духовни живот зачиње благодаћу Божијом, тако она тај живот може и чувати и учинити да сазри. „Онај Који је отпочео добро дјело у вама довршиће га “ (Филипљ. 1, 6). Прво семе новога живота састоји се од сједињења слободе и благодати, а плод његов биће узрастање управо ових елемената. Као што је покајник, заветујући се да ће живети ио вољи Божијој, у славу Његову, говорио: „Само Ти оснажи и учврсти“, тако је и све преостало време дужан да се предаје у руку Божију са молитвом: „Ти Сам учини оно што је угодно Твојој Светој вољи“, како би на тај начин како у свести и у произвољењу, тако и на самом делу Бог био „Онај Који чини у нама и да хоћемо и да творимо по Његовом благовољењу“ (Филипљ. 2,13). Моменат у коме човек жели да сам постигне нешто са собом и у себи самом јесте моменат гашења истинског, духовног, благодатног живота. У таквом стању, без обзира на огромне трудове, нема истинскога плода. Рађају се само последице, које не можемо назвати лошим, уколико их посматрамо саме по себи; али у читавом току ствари оне представљају застој и странпутицу, а неретко и зло, пошто одводе у гордост и уображеност, а ово је семе ђаволско, које сеје непријатељ рода људскога и које нас њему приближава. При томе се Божијем делу у нама придружује оно што није Божије, кварећи га, тако да, уместо да уздиже човека који се дозвао себи, благодат предухитрујући још и очишћава и уклања оно што се самовољним делањем покварило. „Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани“, учи Апостол (2. Кор. 13,5). Сјединивши се са Господом у светој Тајни Покајања или Крштења, дужни смо да Му се предамо, како би Он, ушавши у нас, као Господ Сведржитељ, „како уме и како зна“ устројио наше спасење. Речи су Господње: „Без Мене не можете ништа чинити“ (Јн. 15, 5); њима треба поверовати и молити се Господу да Он дела у нама, да нас очишћава од страсти, урезује у нас врлине и твори све оно што је по нас исцељујуће. Такво је суштинско настројење покајника: „Господе, како знаш и како умеш, спаси ме, а ја ћу се трудити и нелицемерно, неодступно, без скретања, по чистој савести творити све што умем и могу!“ Ко постигне овакво унутарње настројење, Господ ће га ваистину прихватити и деловаће у њему као Владика. Таквоме је човеку учитељ Господ, молитвеник – Господ, покретач његових хтења и делања – Господ, плодоносац – Господ, владика – Господ. То је семе и срж небеског дрвета живота у њему. Али такав човек неизоставно мора да има вештаствено-духовну ограду, коју сачињавају духовни руководитељ и правила.
Покајник, пошто се преда Богу, истог трена доспева под Његово непосредно руководство и бива прихваћен. Ко ово учини како треба још у самом почетку, биће Божијом благодаћу брзо, мирно и благонадежно вођен ка савршенству. На делу је, међутим, таквих веома мало. То су изабраници Божији који су се једним силовитим и наглим поривом предавали у руке Божије, били од Бога прихватани и вођени, попут Марије Египћанке, Павла Тивејског, Марка Трачког и других, које је спасло само одлучно привољење Богу. Тако је, рецимо, Марија Египћанка у свим својим жестоким борбама са страстима постављала за правило да се препушта Десници Божијој, те су се страсти, разуме се, након подвига, удаљавале. То је, без сумње, чинила и у другим случајевима: обраћала се Богу, на пример, да је Он уразуми и просветли, и задобијала оно што је тражила.
Али такав пут није био нити је могао да буде свима заједнички. Он је својствен само посебним изабраницима Божијим. Сви остали сазревају под видљивим руковођењем искусних мужева. Стојећи у вери да само Бог дарује духовно узрастање, покајник се, да би успео, неизоставно мора предати духовном оцу – руководитељу. Неопходност таквог поступања проистиче из чињенице да нема потпуног предавања себе Богу, а то је недостатак својствен већини. До потпуне преданости Господу треба сазревати и сазревати, кроз велико искуство, а до стицања тога искуства нема тачке које би се дотакла руководна рука Господња, нема поводца којим би подвижник био вођен. Следствено томе, без овог услова онај који сам отпочиње дело спасења неизбежно ће ићи путем за који се не може рећи да је правилан, што је и опасно, и мучно по дух. Свети Антоније Велики, замисливши се над тим да ли су његова правила добра, завапио је: „Покажи ми, Господе, пут“, и, пошто је добио уверавање, успокојио се. Онај ко ступа на пут духовног живота може се упоредити са човеком који креће на путовање у уобичајеном, свакодневном смислу. Пошто нам је тај пут непознат, неопходно је да нас неко прати. Било би сувише самоуверено зауставити се на мисли да можемо и сами. Не, ту не помаже ни звање, ни ученост. Није мање самоуверен ни поступак да неко без крајње нужде, имајући, дакле, могућност да пронађе духовног учитеља, таквога не тражи, помишљајући да ће га Бог непосредно водити. И заиста, узвођење ка савршенству припада Господу, Који нас је прихватио, али под руководством духовног оца. Духовник нас не узводи на степене савршенства, али доприноси да будемо узвођени од Бога. У уобичајеном поретку ствари Бог руководи нама преко других, уразумљујући нас, очишћујући и саопштавајући нам вољу Своју. Ко остане сам са собом налази се у крајњој опасности, да и не говоримо о томе да ће такав човек тумарати у месту без икаквог плода. Не познајући ни подвиге, ни духовна занимања, ни дужног поретка у њима, он ће много шта узалудно чинити, будући да се дела латио без потребног умећа. Из овог разлога неретко се многи заустављају, хладе се и губе ревност. Али највећа опасност долази од унутарње неустројености и сатанске преласти. Код почетника је у души магла, као од смрадних испарења, а њу стварају страсти, неправда, оскврњене снаге. Та магла, ређа или гушћа, својствена је свакоме, у зависности од степена искварености. Како у тој магли јасно и поуздано разазнавати предмете? Ономе ко је изгубљен у магли неретко се и слабо растиње причињава као шума или село; исто тако почетнику у духовном делању много шта се привиђа онде где у суштини нема ничега. Само искусно око може да разабере и разјасни у чему је ствар. Даље, овакав човек је болестан, па како би онда могао да самога себе лечи? Он ће себе усмртити и угушити из љубави према себи самом; а познато је да ни лекари себи самима не поверавају лечење свога тела. Али највећа опасност у овоме делу прети од сатане. Пошто је он сам превасходно самовољан, међу људима највише воли оне који се руководе сопственим умом, и управо их у томе понајвећма смућује и упропашћује. Могло би се казати да баш ово својство даје сатани приступ до нас, односно пружа му могућност да нас одвуче у пропаст. Ко, пак, не верује своме разуму и срцу, већ, напротив, све што постоји у његовим чувствима и мислима препушта суду другога, неће пострадати, макар му ђаво и посејао у мисли и чувства нешто опасно и погубно, пошто ће искуство и разум другог човека разгонити преласт и сачувати га. Због тога се и каже: ко има духовног учитеља и повери му се, сатана му неће приступати, како не би вазда био посрамљиван и како се не би разоткриле све замке његове. И обрнуто: сатана не одступа од човека који верује искључиво себи и који се у свему ослања једино на свој разум. Таквога ће, стварајући му у уобразиљи свакакве лепе призоре, делујући на његову машту, непријатељ рода људскога водити по разним беспућима, све док га, најзад, у потпуности не одведе у пропаст.
Из ових разлога, који се свакако морају уважавати, почетвик мора да се саглаеи са неопходношћу да има духовног руководитеља, и дужан је стога да га изабере и да му се преда. Са њим је безбедан, као под кровом или унутар ограде, јер ће духовник и пред Богом, и пред људима одговарати за све пропусте. Чудесно је и сваке хвале достојно то што овај који искрено иште неизоставно и задобија истинског духовника. А духовник, ма ко то био, увек даје правилно и поуздано руководство, чим му се његово духовно чедо преда свом својом душом и са искреном вером.
Сам Господ чуваће онога који се тако савршено предао своме духовном оцу. Моли се, и Господ ће те упутити на духовног руководитеља и показати га; предај му се, а Господ ће га поучити како да те води.
Друга ствар која је неопходна свакоме ко одлучно закорачи на пут покајања јесу правила. Правила одређују, установљавају и прописују начин делања, било унутарњег, било спољашњег. Њима се одређује правац и читав ток делања, његов почетак, време, место, могућни обрти и крај. Тако, рецимо, читање представља једно од подвижничких делања. Правилом треба да буде прописано: какве књиге читати, када, колико, како се припремити, како отпочети, наставити и завршити читање, шта чинити са прочитаним. Слично важи и за молитве, расуђивање и друга делања. Очигледно, правилима су обухваћена сва подвижничка делања; она представљају спољашњи „омотач“ подвижништва, нешто попут његовог тела. Правила треба применити на све наше снаге и на све наше активности, тако да се ништа не чини, ни најмањи покрет, без одговарајућих правила.
Неопходност постојања правила очигледна је сама по себи; наиме, ми отпочињемо потпуно нови, за нас неуобичајен живот, у коме се још нисмо упражњавали и на који наше снаге нису навикнуте. Да бисмо се научили и утврдили у различитим делањима, неопходно је прописати одређена правила у вези са тиме шта и како чинити, исто као што се новом регруту показује како треба да држи пушку, какав положај да заузима и слично. Без правила не обликују се наше снаге, нити без њих може бити правилног делања. Ко нема молитвеног правила, неће умети да се моли; ко нема правила поста, неправилно ће постити; једном речју, подвижник лишен правила ништа неће чинити како треба, па стога и његово живљење неће бити исправно и истинито, без обзира на све његове трудове и напоре, јер се живљење и састоји од укупности наших активности. Осим тога, живљење без правила не може се спокојно, складно и ваљано развијати. Као што се дете повија да не постане грбаво или обогаљено, тако и духовно делање мора да буде повијено правилима, сврсисходно, тако да се читаво живљење под њиховим утицајем одвија складно и равномерно, те да ниједна активност не поприми, у незнању, правац различит од других активности и зато штетан по целину, или да сама но себи не скрене на лажан пут, као што се, на пример, може десити са постом. Млада биљка се подупире или везује за јаче стабло како не би клонула и како би расла право. Подвижник који се развија без правила, сам по себи, необучен је, неискусан, нешто способан, а нешто неспособан да учини; неки су му поступци погрешни, неки ваљани, али непримерени одређеном месту, лицу, и слично. Најзад, у одсуству правила крије се и немала опасност: без њих се, као без ослонца, неминовно пада и греши. Код таквог човека све што он чини зависиће од присуства духа, његовог расуђивања и жеље. Али може ли се у потпуности на ово ослонити? Присуство духа нећеш увек очувати; расуђивање се стиче учењем, и опет оно није увек довољно свеже, бритко, него се његова оштрица отупљује; а ко је у стању да постојано управља својим жељама? Због свега овога, уколико нема правила, неизбежни су пропусти, грешке и застоји. А код правила је јасно: није важно да ли желиш или не желиш, већ си дужан да поступаш онако како је прописано, и дело ће бити окончано; неће бити застоја, и ићи ће се напред. И још нешто: како другачије обуздати својевољност и својеглавост – та изузетно опасна расположења?
На овај начин, поступајући по правилима, под руководством духовног оца, подвижник који ревнује за своје спасење, подвизавајући се у самопринуђивању и самопротивљењу, или пребивајући у непрестаној борби, напредоваће у савршенству из дана у дан, приближавајући се чистоти путем искорењивања својих страсти и стицања врлина. Али ваља знати да је усхођење ка савршенству самоме подвижнику невидљиво: он се труди у зноју лица свог, али му се чини да су му напори бесплодни, јер благодат дела своје дело скривено. Виделу људском, оку, добро је неприметно; човек увиђа само једно – да је слаб и непотребан слуга Господњи. Пут ка савршенству јесте долажење у познање истине да је подвижник и слеп, и ништ, и наг, са чиме је нераскидиво повезана скрушеност духа, или бол и туга због своје нечистоте, која се излива пред Бога, или непрестано покајање, што је све заправо исто. Покајна осећања су суштаствене одлике истинског подвижништва. Ко избегава таква осећања и коме су она страна, значи да је скренуо са пута. На почетку новог пута постављен је темељ покајања; покајање, дакле, у духовном узрастању треба да вазда прати подвижника и да са њим сазрева. Онај ко духовно узраста сазрева у познању своје оскврњености и греховности, погружавајући се у скрушена покајна чувства. Мера духовног напредовања јесу сузе, а непрестане сузе знак су скорог очишћења. Да овако треба да буде види се из чињенице да смо ми пали, да смо изгоњени, да пребивамо ван Очевог дома, и то нашом кривицом. Сваки изгнаник плакаће и тужиће за својим завичајем; исто тако и они који су кренули ла пут самоочишћења треба да се жалосте, да туже и са сузама ишту повратак у рај чистоте. При томе је подвижник сваког трена у борби – час са одсуством хтења, час са супротним хтењима; помисли, жеље, страсти, греси, премда невољни, сваког трена замућују чистоту његовог ума и подсећају га да он у себи садржи само нечистоту, само оно што је греховно и Богу противно, Тако он себе види сличним злосмрадној лешини која лежи пред њим и помрачује му главу својим воњем. „Положи грехе своје пред собом и кроз њих гледај ка Богу“, учи Свети Антоније Велики (Скитски патерик). Најзад, чести падови и колебања почетника, до којих долази због њиховог неискуства, незнања, а понекад и због слабости, терете њихову савест попут тешког бремена, па можда и више него што су их раније, у пређашњем стању немарности, оптерећивали чак и велики греси. Почетник у духовном делању наликује детету које тек учи да хода и које стално пада. А падови изискују очишћење, односно скрушеност, покајање, сузе; због тога се свима као заповест поставља свакодневно и непрекидно, у сваком трену, покајање. Боже, милостив буди мени грешноме! – оваква треба да буде непрестана молитва подвижника.
На овај начин почетник у духовном делању се са ватреном и хитром ревношћу сав предаје најодлучнијим подвизима, али при томе сва добра очекује само од силе и помоћи Божије предајући се Њему и надајући се успеху, али не будући способан да свој напредак и примећује; зато је он у непрестаном отпочињању, под руководством духовног оца, повинује се правилима и чува у себи смирење.
У таквом духу и са описаним настројењем подвижник може да благонадежно отпочне своје дело – искорењивање страсти, односно очишћење своје природе од примеса неприродне страствености. У духу његовом влада силна, од смрти јача усрдност; али и најјача усрдност има потребу за планом, како би поуздано ишла ка назначеном циљу. Сва правила намењена ономе ко ступа на пут духовног подвига служиће разјашњењу тога плана. То неће бити ништа друго до излагање оних правила о чијој неопходности смо већ говорили. Њих је највише дужан да познаје управо духовник, мада их он, и уопштено говорећи, и према сваком конкретном духовном чеду, може и мењати према прилици.
Ради установљивања оваквих правила, опет ћемо се задржати на стању подвижника-покајника. Дејством благодати Божије, примљене у Светим Тајнама, у њему васкрсава и оживљава дух. Али само је тај дух у њему исцељен, као наскривенији део његовог бића. То је, дакле, исто као да је спасоносни лек примио само један уд тела које се већ читаво распада. Међутим, изван тога (дакле, исцељеног духа) његова душа са свим својим снагама, као и тело у свим његовим функцијама, и сама личност човекова, заједно са свим њеним односима са другим људима, испуњени су и прожети страсношћу, која никако није мртва, већ живо делује у њима. Главни је задатак трудова да се страсност умртви у свим својим пројављивањима, те да се јестаство васпостави у својственој му чистоти, како би на тај начин благодат, по мери човековог очишћења, исходила изнутра, као да прожима део по део човековог бића, са мудром ноступношћу и сврсисходношћу.
Из овога се може сагледати читав поредак правила која ваља формулисати; другим речима, знајући ово, располажемо мерилом којим ћемо их означити и одредити њихове границе. Према томе:
 
1) Ако је већ посејано семе живота, чувај га са највећим опрезом, јер у противном твоји трудови неће имати сврхе и нећеш имати снаге да их понесеш. Ако си примио Духа, не гаси га; ревнујеш ли – ревнуј што усрдније. Чувај све што ти је дато и што си стекао, јер то што имаш је новчић којим ћеш купити велико благо. Ако ти то, пак, не успе, читаво дело ће ти пропасти. Као што се у рату војници труде да на све могуће начине одбране своје положаје, тако то важи и за духовни живот.
2) Неопходно је одбацивати страсност, која је постала саставни део нашег јестаства. Пошто је њена сједињеност са нашом природом налик на једињења хемијских елемената,начини њеног одбацивања слични су начинима хемијског разлагања. Наиме, да бисмо неку супстанцу ослободили од њене принудне сједињености са другом, морамо је довести у додир са неким трећим елементом, изван тог једињења, а којем је она сроднија него оном пређашњем. Када се то учини, елеменат из претходног једињења се уклања, док се ослобођена супстанца сједињује сановим елементом, задобијајући при томе нови облик. У примени на духовни живот ово би значило: свим силама наше душе и тела и читавом нашем делању, који су поробљени страстима и налазе се у једном неприродном стању, стању принуде, ваља додати нешто друго, што би им било сродније и ближе, како бисмо, сјединивши се са тиме, били ослобођени окова страсти, и како би наше биће задобило нови, заправо свој природни облик.
Ово је правило свих делања и упражњавања које намењујемо снагама нашег бића. Примењујући их, уз чување стеченог Духа благодати, сродног и одабраним делањима и бављењима, и снагама наше природе, човек ће се све више и више испуњавати овим Духом, чији ће огањ, задобивши на тај начин већу слободу, продрети у његову унутрашњост и утолико брже спалити сву нечистоту, уколико нађе већу и ширу природност у бићу човековом.
3) У ове две тачке у потпуности је садржано устројство позитивних делања подвижника, односно његовог упражњавања самопринуђавања. Могло би се у потпуности изнетим и задовољити, уколико би ради нашег добра презрена и изгоњена страст даље мировала, или уколико би лако напустила наше биће; међутим, пошто страст, делом због природне упорности греха, делом због тога што је јачају и крепе или ђаво, од кога грех исходи, или њему сродне стихије овога света, не подноси мирно и попустљиво покоравање, та страст, чак и када напусти човека и удаљи се од њега, ипак изнова устаје на њега, тежећи да заузме своје некадашње место, на које је навикла и где је владала; због тога се не можемо задовољавати само оним о чему смо говорили, већ је уз то потребно и непосредно деловати против страсти, супротстављати им се, борити сс са њима и побеђивати их – и у себи самима, и у њиховим извориштима и упориштима. Одређивање правила која се на ово односе представља оиис унутарње или духовне борбе, како у целини, тако и у појединостима. Реч је о подвизима самопротивљења.
На тај начин, сва правила морају да се сведу на једно полазно: чувај унутарњи дух живљења, усрђе и ревност, пребивај у делању и упражњавањима која, с једне стране, доводе до оживљавања клонулих снага, а с друге, умртвљују и заглушују страсти. Према томе, све што се на ово односи може се уврстити у следеће три тачке:
 
1) правила чувања унутарњег духа ревности;
2) правила упражњавања наших снага у добру, односно самопринуди, и
3) правила борбе са страстима, односно упражњавање самопротивљења.

7 коментар(а)

  1. Stari sajt je imao linkove za download knjiga, sto je jedna veoma korisna i bitna opcija jer korisnicima ovog sajta omogucava citanje i kad nisu online ili nemaju pristup internetu.

  2. Pomaze Bog!

    Cini mi se da ni jedna grafika na novom website-u nije dobro povezana na strani gde treba da se vidi.
    Na primer: Slika (grafika) na vrhu ove strane nije prikazana ( https://svetosavlje.org/put-ka-spasenju/SvetiTeofanZatvornik.jpg )

    Takodje, nema ni linkova za elektronske kopije knjiga koje su postojale ranije. Na primer, strana knjige ‘Starac Siluan’ ( https://svetosavlje.org/starac-siluan ) je na starom website-u imala link sa skeniranom knjigom u pdf formatu za download. Sada nema linka.

    Da li mozete to da popravite?

    P.S. Izbrisite ovu poruku nakon sto poravite, da ne bude konfuzije.

    Blagodarim unapred.

    • Библиотекар

      Брате, хвала за коментар. Књиге су са старог на нови сајт пребачене аутоматски и предстоји им коначно дотеривање што смо већ почели да радимо. Ово укључује и слике и додатне фајлове где буде потребе. Молимо вас за још мало стрпљења. Хвала!

  3. Gdje je deo „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrastae „? To je veoma važan deo za našu omladinu

    • Библиотекар

      Драги брате, које издање књиге имаш? Ми смо овде поставили шта је било у оригиналном издању.

      • Поштовани брате,
        Поднаслов „Савети и упозорења која се тичу младићког узраста “ колико видим није посебно издвојен у овом издању књиге коју је издала Светигора, већ се тај текст налази у оквиру поднаслова „Деловање на срце“. У издању коју је издао Образ Светачки/Очев Дом из 2013. године тај текст је посебно издвојен у оквиру првог поглавља књиге са наведеним поднасловом.
        Свако добро од Бога Вам желим.

        • Библиотекар

          Брате Угљеша, да ли би могао да сликаш или скенираш те странице из обе књиге које наводиш и пошаљеш на [email protected]? Хвала!