NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

 

UDŽBENIK ŽIVOTA
Knjiga za čitanje u porodici i školi
 

 
PET GODINA KASNIJE
 
Umirući XX vek je na izdisaju, a na pragu se već pojavljuje XXI vek. Čitaoče, zajedno sa mnom pogledaj u njegovo lice, blagovremeno se upoznaj s njim, prouči njegov karakter i prirodu da ne izgubiš mir i razum kada taj gost uđe u dom tvoj, nego da s njim postupaš razborito, ne nanoseći štetu svojoj besmrtnoj duši.
Što pažljivije razgledaš figuru i odeću, što dublje posmatraš crte lica pridošlice, to ti se srce ispunjava sve većom nedoumicom. Sudeći po odelu, on nije u oskudici; međutim, iza njega se vide razorena naselja, trošne kuće koje su domaćini odavno napustiti i polja koja niko ne obrađuje. Pokreti gosta su nagli i napeti, samouvereni postupci odaju njegov unutrašnji nemir i strah, a cela figura ovog čudnog posetioca, oniska i neproporcionalna – drastično se razlikuje od njegovih plemenitih i krupnih prethodnika. Ali najviše zaprepašćuju lice i oči. Gost je tobože mlad, u kosi nema nijedne sede dlake, na čelu i na obrazima ne primećuju mu se bore, ali oči… oči gledaju beživotno i otupelo, one su lišene tople energije ljubavi i stvaralaštva…
Da li će biti moguće sprijateljiti se s neznancem koji ima nameru da živi pored vas celo stoleće i da nadživi i autora i vas, čitaoce pročitane knjige? Pošteno govoreći, prvo poznanstvo ne obećava mnogo, jer pridošlica ne ostavlja utisak otvorenosti i iskrenosti. On je očigledno od onih za koje kažu da je „zatvoren u sebe“, ili ih nazivaju „mračnim tipovima“.
Šta donosiš u naš dom, dvadeset prvi veku, čime ćeš ispuniti naš život? Da li ćeš ga ukrasiti ili unakaraditi, obasjati ili pomračiti? Za sada možemo samo da pretpostavljamo šta će biti, temeljeći svoja razmišljanja na. posmatranju stvarnosti koja nas okružuje…
Za poslednjih pet godina, otkako je napisan „Udžbenik života“, u našoj Otadžbini se mnogo šta promenilo, ali, nažalost, ne nabolje. Porodice su postale sve nezaštićenije od udaraca strasti – posebno mržnje, bludnog poroka, egoizma i gordosti. Tek što današnja deca nauče da hodaju i govore, susreću se s takvim iskušenjima i opasnostima o kakvima nisu ni slutile njihove bake i deke.
Škola… Kada razmišljaš o moralnom stanju u školi, dušu ti obuzmu očajanje i tuga. Šta se desilo s tobom, naša školo, ukrasu društva, kućo znanja, rasadniku prosvećenosti – kako te sve još donedavno nismo zvali, sećajući se sa suzama zahvalnosti svetlih i veselih dana provedenih među tvojim zidovima? Koje oboljenje, koja neizlečiva bolest te je iznenada spopala, pa si ti, koja si ranije stajala, kako se svima činilo, čvrsto i samouvereno, pala nauznak i ne možeš da ustaneš? Kako si naprečac izdala svoje pozvanje i više ne obrazuješ, ne vaspitavaš, već pretiš mladim pitomcima najtežim šokovima i nepopravljivom štetom? Na znak nekog čarobnog štapića tvoji hodnici su se najednom oglasili nečistim psovkama, još čudovišnijim u dečjim ustima, psovkama što su se ranije mogle čuti samo u mračnim budžacima kroz koje se pošten svet nije usuđivao da prođe? Zašto si tako lakomisleno oslobodila decu od učeničke uniforme, pa se mnogi od njih sada ne osećaju đacima, kojima je glavna obaveza učenje i marljivo skupljanje dobrih znanja?
Zar su otišli u nepovrat tihi časovi nastave, kada učenici nisu sebi dozvoljavali da progovore nijednu suvišnu reč, i prijateljsko druženje između učenika starijih razreda kojima su tuđi banalnost, masne, bezobrazne reči, pušenje i otvoren razvrat? Kakvo je čudovište ta narkomanija koja je kao mnogoglava ali nimalo mitološka hidra ognjem i sumporom trovala duše i tela hiljade mladih ljudi? Neke je pretvorila u doživotne invalide, a neke je uništila, ne dozvolivši im da ostvare ništa značajno i korisno u njihovom kratkom zemaljskom životu?
Zar ti, jadna školo, danas nisi stecište strahova i užasa za onu decu koju vreme nije pokvarilo, što, uprkos njima, brane svoje pravo na sticanje znanja, častan i čist život, prirodan za mlada, neiskvarena, razumna stvorenja?
Kud se denuše razum i odvažnost pedagoga koji su umeli smirenim izrazom lica i jednom odsečnom ali dobronamernom rečju da uspostave tišinu i red u učionici u kojoj galame deca? Gde li su moralno jaki učitelji i nastavnici ispunjeni toplom ali zahtevnom ljubavlju, uz koje su se privijali njihovi vaspitanici tražeći podršku i utehu?
A da li će u dvadesetom veku uopšte biti dece kojoj će biti potreban „Udžbenik života“, kojoj će biti shvatljiv njegov jezik i srcu drag sadržaj što je u njemu zabeležen?
Dragi čitaoci!
S potpunim uverenjem potvrdno odgovaram na poslednje pitanje. Vi ste se, po svoj prilici, malo rastužili čitajući bolna razmišljanja autora sveštenika koji je ojađen drastičnim padom morala u Rusiji krajem XX veka? Dozvolite mi da za isceljenje Vašeg duha navedem pesmu mudrog ruskog pesnika Fjodora Ivanoviča Tjutčeva, koju je ispisala njegova proročanska ruka tačno pre 130 godina.
 
Čemu god nas život uči,
Srce veruje u čuda:
Da neizmerna snaga postoji,
Da postoji neprolazna lepota.
I uvelost zemna
Neće se taći cveća nezemnog,
I podnevna žega
Rosu neće osušiti s njega.
I ta vera obmanuti neće
Onog ko samo za nju živi,
Neće svenuti sve što cvetalo je ovde,
Neće proći sve što ovde bi!
Ali u toj veri malobrojnih
Samo je onima dostupna blagodat
Koji su iskušenjima života strogim
Kao vi umeli, voleći, da pate.
Koje tuđe da leči boljke
Svojim stradanjem umeo,
Koje dušu dao za druge
I do kraja sve ucmpneo.
 
Sačuvati čistotu duše, izgraditi pravi moralni karakter i postati istinski čovek Božiji bilo je, nema sumnje, izuzetno teško u svim vremenima.
Od vremena prvorodnog greha Adama, našeg zajedničkog praoca, svet je potonuo u tamu i do današnjeg dana „u zlu leži“. Svaki čovek koji se rađa u ovom svetu mora da se bori, ne za život, nego za smrt, da bi, s Božijom pomoći, pobedio svetsku tamu i postao verodostojan sin svetlosti, da bi očistio dušu od greha i ukrasio je Hristovim vrlinama, da bi je učinio kadrom da caruje zajedno s Hristom Iskupiteljem i dostojnom večnog života.
U kojem god veku čovek živeo – prvom, petom, devetnaestom ili dvadesetom – njemu svejedno predstoji okršaj s đavolom i sa strastima sopstvene pale prirode. Gospod Isus Hristos istinskim hrišćanima uopšte nije obećao da brojčano dominiraju na zemlji. „Ne boj se, malo stado“, obraća se On svojim učenicima, „jer je Otac vaš želeo da vam da Carstvo.“ „Mnogo je zvanih, ali malo izabranih“ – često Jevanđelje podseća svoje čitaoce na neophodnost da se sačuvaju sabranost duha, odvažnost i odlučnost do pobedničkog kraja. Razume se, prošle epohe trijumfa hrišćanske vere doprinele su (povoljnim stanjem morala) spasenju mnogih, ali s druge strane, u svako vreme i u svim okolnostima Bog nam daruje sve što je neophodno i dovoljno za ispunjenje Njegovih zapovesti i proslavljanje Njegovog Imena na zemlji.
Eto zašto nam je strašan XXI vek s njegovim protivrečnim karakterom i neshvatljivom spoljašnjošću. Kao i u prethodnim stolećima, hrišćani će potpuno trezveno koristiti sve mogućnosti koje će nam ponuditi nastupajuće stoleće – jer Gospod na vidljiv način promišlja o Svojoj Crkvi koju, po istinitom svedočanstvu Njenog Poglavara, ni „vrata pakla neće pobediti“.
Usred Moskve se uzdiže velikoruski sveti junak – hram Hrista Spasitelja, koji je čudesno, kao ptica feniks, Božijom voljom ustao iz pepela. U celoj Rusiji je otvoreno, obnovljeno i ponovo izgrađeno na hiljade hramova i na stotine manastira u kojima se obavlja služba Božija, prinosi Beskrvna Žrtva za spasenje sveta, prima Krštenje, u kojima se kaje i pričešćuje na desetine hiljada ljudi što žude za očišćenjem duše. Oni su izabrali put vere, čistote, pravde i ljubavi – put istinskog hrišćanstva. U mnogim gradovima i selima Domovine sveštenici su prekoračili pragove škola, bolnica, zatvora da bi doneli svetlost jevanđelske Istine „onima koji sede u mraku i senci smrti“.
Danas svako ko želi može da nabavi Sveto pismo, da se kroz svetootačke knjige prisajedini riznici Pravoslavne vere, da usvoji celoviti hrišćanski pogled na svet i tako postane sledbenik Gospoda Isusa Hrista, član Njegove Crkve. Uistinu je Bog „ostavio čoveka u rukama sopstvene milosti“, govoreći mu: „Evo, pred tobom je život i smrt: izaberi život da bi živeo!“
Mi danas imamo neprocenjiv dar spoljašnje slobode koju moramo razumno da koristimo, ne radi sopstvene osude, nego radi spasenja sopstvene duše. Ne, sada nije vreme bezbrižnosti i lakomislenosti, traženja sujetnih zadovoljstava i lakog puta u životu! Dani koji su došli postavljaju pred nas vrlo surove zadatke. „Dok još postoji mogućnost“, prizivaju nas oni, „poznajte Hristove zapovesti, proučavajte Predanje i Pismo Pravoslavne Crkve, odlazite u hram Božiji, borite se sa strastima, učite da se molite pažljivo i od sveg srca, odbacujući što dalje svaku slabost i potištenost.“
„Bdite i molite se da ne uđete u napast.“ Duhovno bdite, budite budni da biste svoje duše pripremili za suočavanje s iskušenjima koja će zahvatiti vaseljenu.
Stoga, dragi čitaoci, što više u našem životu nailazimo na poteškoće i prepreke na putu učvršćenja morala, što se teže navikavamo na molitve, što u izvršavanju zapovesti Božijih stičemo manje pristalica istomišljenika – to neka vatrenija bude naša vera u Spasitelja, čvršća ljubav prema Majci Crkvi i čvršća odlučnost da sve savladamo i istrpimo da bismo, svemu odolevši, pobedili u teškoj borbi sa zlom.
I daće Bog da se tajanstvene reči omiljenog učenika Gospodovog, svetog apostola i jevanđeliste Jovana Bogoslova, što ih je izrekao na samom početku drugog veka posle Rođenja Hristovog, ostvare u životu čitalaca ove knjige koji su doživeli početak trećeg milenijuma:
„Pišem vam, dječice, da su vam oprošteni grijesi radi Imena Njegova“.
„Pišem vam, oci, jer ste poznali Onoga koji je od početka. Pišem vam, mladići, jer ste pobijedili nečastivoga. Pisah vam, djeco, jer ste poznali Oca.“
„Pisah vam, oci, jer ste poznali Onoga koji je od početka. Pisah vam, mladići, jer ste jaki i riječ Božija u vama prebiva i pobijedili ste nečastivoga…“
„Djeco, posljednji je čas… ostanite u Njemu (Gospodu) da kad se javi imamo slobodu i da se ne postidimo pred Njim o Dolasku njegovu.“ (1. Jv. 12-14, 18, 28).
 
[Protojerej Artemije Vladimirov]

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *