НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » УЏБЕНИК ЖИВОТА – КЊИГА ЗА ЧИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ШКОЛИ

УЏБЕНИК ЖИВОТА – КЊИГА ЗА ЧИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ШКОЛИ

 

УЏБЕНИК ЖИВОТА
Књига за читање у породици и школи
 

 
КРШТЕЊЕ И ИМЕНДАН
 
Било би неправедно да, пошто испричамо о данима земаљског рођења, прећутимо дан духовног рођења. Тим пре што духовно рођење не само да није мање важно, већ по значају чак превазилази земаљско. Можда је због тога и написана ова књига: да би онај који је прочита истог трена упитао своје родитеље за своје духовно рођење, тј. ако је крштен, где је, када и у којим околностима то било. Како обичан дан рођења прате поклони, тако је и крштење, чак и ако се ничега у вези с њим не сећамо, обележено појавом нових и веома интересантних ствари у нашем животу и новим људима.
Пре свега говорићемо о крстићу који сте добили на крштењу. Знаш ли где је твој крст, читаоче? Писцу ових редова било је суђено да свој крстић нађе тек у студентским годинама, то јест кад је имао 1718 година. А мене су крстили, по бакиној причи, с три године. Мој мали олован крст на вуненом белом канапчићу чуван је у маминој кутијици заједно с крстићем мог брата близанца. Какво откриће! Јер крст – то није обично подсећање на дан Крштења, и није реликвија коју морамо чувати с три кључа, већ светиња, и то животворна светиња! Многи од нас знају речи које се налазе на обрнутој страни крста: „Спаси и сачувај“. Дакле, не кутијицу, већ нас саме крст мора чувати од сваке несреће и саблазни. Није случајно благочестив руски народ смислио мудру пословицу: „Не носимо ми крст, већ он носи нас“. Од тада се ја никада не растајем од свога крста. И дању и ноћу он је са мном.
Нажалост, нису све баке тако благочестиве да науче своје унуке да пре спавања с благословом целивају слику Распетог на Крсту Спаситеља који увек топлином испуњава наше срце. А крст има велику снагу зато што је на њему пострадао Христос за грехове људи и Својим Васкрсењем укинуо власт зла над њима. Онај који познаје непобедиву снагу Крста Христовог уме да се прекрсти „у име Оца, и Сина, и Светога Духа“. Напрсни крст је тако видљива светиња која сведочи о нашој вери. „Ко је са крстом, тај је са Христом“ сетимо се још једне оштроумне народне изреке.
А знате ли шта су у старо време говорили добри људи када се неко понашао лоше, недостојно звања православног хришћанина? Било да се радило о неком кршном делији који се напио на свечаном обеду и, не проценивши своје могућности, почео да прави испаде, било да је то био трговац који се разгневио на некога и одједном почео гадно да псује, било војник који, ван себе од беса, на најнемилосрднији начин шиба коња који неће да крене – кад би било кога од њих видео благочестиви постарији човек седе косе, одмахнуо би скрушено главом и рекао: „Окани се греха, шта то чиниш? Јеси ли ти крштена душа?!..“
Времена се мењају а крст је био светиња, јесте светиња и биће светиња. И ако је твој заветни крстић сакривен на твојим грудима, бој се да ружним поступком, грубом речју, чак и грешном помисли не увредиш благодат Божију која се с твога крста слива у твоју душу и дарује јој снагу да живи чисто, часно и племенито, боље рећи – свето.
Међутим, занети причом, још ништа нисмо рекли о белој кошуљи за крштење коју вам је наденуо свештеник одмах после вашег Крштења. Ако сте ви, читаоци, крштени као беба, онда је ваша мајка или бака сачувала вашу као снег белу кошуљицу за крштење. То је такозвана крсна риза која на очигледан начин указује на то даје Господ Исус Христос чудесно очистио, препородио и освештао новокрштеног, испунивши му душу и тело светоносном благодаћу Божијом. Ако пак човек прими Крштење као одрасла особа, он обично чува кошуљу за крштење да би је обукао пред смрт. Доиста, у старо време благочестиви руски људи су, осећајући да им се приближава смртни час, надевали белу кошуљу, сведочећи тиме Њему о спремности да поднесу рачун за свој живот посвећен делима вере и љубави према Богу и ближњима.
Чини ми се да би било дивно обележавати дан сопственог Крштења у белој одећи – да бисмо се што сликовитије сећали благодати Божије која нам је дарована кроз урањање у крстионицу. А коме је много дато, од њега се много и тражи. У Крштењу си добио спасоносну благодат као семенку; она је продрла у земљу твог срца. Гледај и не оклевај: проучавај закон Божији, моли се, извршавај заповести, иди празницима у цркву, исповедај се и причешћуј се. Мало-помало, то семе ће проклијати и постаће, како је речено у Јеванђељу, огромно дрво у чијим ће гранама живети „птице небеске“: мир, радост, љубав, мудрост и остале врлине Христове. Тада ће се за нас испунити и друге речи Господове: „Тако нек сија светлост ваша пред људима да они могу да виде ваша добра дела и прослављају Оца вашег Небеског“. А шта може да буде узвишеније од тога?
Осврнућу се макар укратко на још једну успомену коју неки чувају од дана Крштења – увојак који је свештеник пажљиво одсекао на крају ове свете тајне. Погледате тај увојак и нешто вас натера да помислите на јагањца с његовом нежном и меком длаком. Знате како понекад говоре о послушном и кротком, мирном дечаку? „Па он је просто агнец!“ А агнец на старословенском и значи јагње. Сви смо ми у Крштењу послушно погнули главу пред свештеником и он нам је одсекао некодико увојака „у име Оца, и Сина, и Светога Духа“. Стога нам више не приличи ни да се јогунимо, ни да будемо тврдоглави, а тим пре ни „да се бодемо и ритамо“. Ко хоће да испуњава вољу Божију, мора бити послушан својим родитељима – ето неоспорног јеванђелског закона!
Добро је, пријатељи, што сте ви то данас сазнали. Јер у јеванђелској причи о Суду Божијем (а сви ћемо се на њему наћи, хтели то или не) праведници су упоређени с кротким и чистим овцама, а грешници који се нису покајали – с јарцима, далеко мање привлачним животињама које се одликују самовољом. Да тамо не бисмо били осрамоћени, овде ћемо се чешће сећати увојка с Крштења и на делу испољавати послушност старијима а у њиховом лику – Самоме Христу.
Неко од читалаца може да постави законито питање: ствари везане за крштење набројане су и објашњене; али зар није обећана прича о људима који су ушли у наш живот кроз примање светог Крштења? Ко су они? То су кумови или, што је уобичајеније за руско уво, крсни кумови. Стара црквена правила говоре о само једном крсном куму. По руском обичају обавезно се бирају крсни кум и крсна кума. Они су јемци пред Богом за своје кумче и за њега сносе одговорност. Крсни кумови су позвани да васпитавају чедо у вери и благочестију заједно с његовим родитељима. Духовно сродство крсних кумова и кумића сматра се чвршћим од крвног сродства – родитеља и детета. Признајемо да у нашем веку, оскудном у вери, многи крсни кумови чак не схватају најбоље какве их обавезе очекују после крштавања њиховог кумчета. Још је боље ако су крсни кумови пријатељи породице – тада испољавају јача осећања привржености и бриге о свом штићенику и труде се да служе као добар пример својим односом према људима и према животу. Али веома често крштено дете расте не знајући ко су му кумови и ради чега су они уопште потребни. Ма како било, ако вам неко предложи да постанете кумови на крштењу, знајте да је то веома озбиљна улога – за кумче ћете (ако је оно сасвим мало) морати да дате завет вере и верности Богу! Свакодневно смо на молитви позвани да се сећамо наших кумића и да молимо Господа да им подари здравље и спасење. А када порасту, ми ћемо их заједно с њиховим родитељима поучавати добрим правилима живота и научити их да се у свему руководе заповестима Божијим.
Ово поглавље књиге испало је прилично засићено и, можда, помало тешко за усвајање. Пре него што предахнемо, мало ћемо попричати о нашим именима. Шта је у њима сакривено, ко стоји иза њих? Многима од нас родитељи су дали имена у част бака и дека или других рођака, али пре свега, имена су нам надевана у част светих људи који се називају угодници Божији. А за сваког од тих светаца у Цркви постоји посебан дан празновања који се из године у годину понавља и који пада одређеног датума. Тим даном празновања именује се дан сећања на одређеног свеца. За нас је то такође посебан дан, дан који се издваја од свих осталих, и има име имендан или „дан Анђела“. Под Анђелом се сматра наш светац, назван тако због праведног и непорочног живота који је налик животу анђела. Како да сазнамо дан свог Анђела? За то нам је потребан месецослов који се обично налази у црквеном календару. Нађите тамо име свог свеца и погледајте датум када се слави сећање на њега. То ће бити ваш имендан!
А како да обележимо дан Анђела? На свој имендан ја се трудим да ујутру обавезно будем у храму и, наравно, спремам се да се причестим Светим Христовим Тајнама, јер ништа узвишеније од општења с Господом нема и веће радости на земљи не бива. Разуме се да примити госте – рођаке, пријатеље, добити од њих честитке и поклоне – није непријатно. Али лош је онај слављеник који не зна житије свог небеског покровитеља, те стога не може да исприча о њему ако га замоле. Нема сумње, начин живота свеца у чију част су нам наденули име, особитост хришћанског служења и подвига које је он учинио, за нас има велики значај. Ако је угодник Божији био преподобан, ако је угодио Богу у монаштву, онда се и ми морамо усрдно молити; а ако је био епископ цркве, учитељ благочестија, онда се и ми морамо потрудити да стекнемо духовна и световна знања да бисмо касније, ако Богу то буде угодно, били од користи другима.
Важно је приметити да само име и његово значење много говоре. Ти се зовеш Светлана (грчки – Фотинија). Угледај се на сунце, сијај увек, сијај свуда да се људи с радошћу с тобом друже. Име Татјана преводи се као утемељитељка, руководитељка. Дакле, код ње у свему мора да влада ред: и у души, и у сопственој кући, и у школској торби на леђима. Њене оловке су зашиљене, фломастери имају поклопце, свеске су умотане, њене мисли сабране, осећања сређена, лекције на време урађене.
Када почнеш да тумачиш имена, просто је немогуће да се зауставиш! Наталија – природна, једноставна, смирена. Ни каприци, ни кревељење, ни пренемагања њој не пристају. Ирина – мир, спокој, тишина. Права Ирина никада неће повисити глас у разговору, њој чак ни на памет неће пасти да се на било кога љути, зато што она много ради на себи; Ирина је спремна да с другима подели равнотежу и душеван мир. Александар је – заштитник људи. Тиме је све речено. Тај слабијег неће увредити и ако види неправду, умешаће се да је исправи. Нека деца су навикла да себе називају деминутивима. „Како се зовеш? „Петја.“ А Петја – то је Петар, што значи камен, тврд као стена у својим уверењима, у исповедању вере.
Они којима се данас није посрећило да у нашој књизи виде објашњења својих имена, нека се не секирају. Довољно је да се потруде и наћи ће тражено значење. Нека имају на уму руску пословицу: „Не крсти име човека, већ човек крсти своје име“. Име за име, али без наших напора његово значење за нас неће бити оправдано. Без муке, као што је познато, нема науке. Зато, пријатељи, немојмо губити ни тренутка, него се од дана данашњег постарајмо да одгонетнемо значење сопственог имена и потрудимо се, колико је то могуће, да се уподобимо нашем свецу у делима вере и љубави да бисмо с чистом савешћу славили имендан који је већ надохват руке.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *