НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » УЏБЕНИК ЖИВОТА – КЊИГА ЗА ЧИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ШКОЛИ

УЏБЕНИК ЖИВОТА – КЊИГА ЗА ЧИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ШКОЛИ

 

УЏБЕНИК ЖИВОТА
Књига за читање у породици и школи
 

 
ЖИВОТ У МАЈЧИНОЈ УТРОБИ И РОЂЕЊЕ НА СВЕТЛОСТ БОЖИЈУ
 
За већину наших читалаца, као и за мене самог, тај период ће заувек остати тајна сакривена иза седам печата.
Само кад помислим да сам се некад налазио у мајчиној утроби, у њеном стомаку, или, како су раније говорили, „бејах мајци испод срца“! Не знамо, нажалост, увек прецизно дан када су нас отац и мајка зачели, а тај дан је у правом смислу речи дан нашег рођења. Тада је Сам Творац у утробу моје мајке, где се већ формирало сићушно телашце будуће бебе, усадио душу – то чудо над чудима! Само је Бог, Отац наш Небески, кадар да у тренутку зачећа тела споји с њим човечју душу, бесмртну, слободну и разумну!
Читавих девет месеци расте дете у мајчиној утроби. И колико се за то време мајка веже за своје дете, колико га заволи! Девет месеци трудноће – посебан је период. Свака ситница постаје важна, сваки корак одговоран. Све је значајно за будућу мајку: и домаћа атмосфера, и исхрана, и душеван склад блиских људи.
Како само брижно и нежно мајка у својој утроби носи своје чедо! Како унутрашњим слухом ослушкује сваки трептај детенцета свога! Упитајте, пријатељи моји, своју мајку да ли се сећа тренутка када сте се први пут померили у њеној утроби и целом свету (тако се тада чинило мајци) најавили своје присуство?
Постоје и друге необично важне ствари о којима оба-везно морам да вам испричам. Оне се тичу живота наше будуће деце. Жена у другом стању (тако се понекад лаички именује стање трудноће) ни у ком случају не сме да се нервира, раздражује, а најпре не сме ни на кога да виче – па она има дете у стомаку! Шта, ако дозволите да кажем, оно осећа када се мајка не суздржава, када се предаје лошем расположењу, гневу? Какве ће лекције оно добити пре изласка у „велики, одрасли живот“?
Чини ми се да је за мајку веома важно да буде непрестано радосна и захвална Богу за то што је њој и оцу Он даровао дете. Мајци предстоје многе бриге и искушења: како ће се беба развијати, да ли ће порођај добро проћи? Ето зашто је неопходно дете посветити Господу, што се каже „од утробе материне“. „Свемилостиви Господе Исусе Христе, Теби посвећујем моје дете. Ти си га формирао у мојој утроби, даруј ми да се срећно од бремена одвојим, да новорођени младенац прослави Свесвето име Твоје молитвама Пречисте Матере Твоје Преблагословене Марије. Амин.“ Можда ће неко од вас, драги читаоци, запамтити ову молитву и изговорити је када тај срећни тренутак дође…
Ех, колико тога желим да испричам на овим страницама! Сећам се, као свештеник, сусретао сам се с ђацима првацима у присуству њихових родитеља. „Реците ми, мали моји пријатељи“, било је моје прво питање, „како сте сс осећали док сте били у мајчином стомаку?“ Мајке су с нескривеном радозналошћу гледале своје првачиће. Подигла се једна рука, па друга – ђаци су пожелели да нешто кажу. „Како се зовеш?“ „Љоша.“ „Па шта ћеш ти да нам кажеш?“, окуражих ја небојшу. „Било ми је веома лепо.“ Мало размисливши, додаде: „И топло“. А затим смо почели причу о доласку детета на светлост Божију.
Да ли наши читаоци знају како је било мајци кад је рађала дете своје љубави? Да ли је то радила с лакоћом, с радосним осмехом на уснама? И уопште, колико времена траје обичан порођај? Видите колико је питања одједном никло у нашој свести! Мислим да није лоше у тренуцима одмора приупитати мајчицу о томе ако већ она сама није стигла да вам о томе исприча.
Кад бисмо само знали колико се мајка жртвовала да нас роди (за неке је то најрадоснији дан у години) – сигурно бисмо је више волели. И можда бисмо схватили зашто нас она толико воли – као нико други на свету. Оно што се стиче трудом и знојем, сопственом крвљу и сузама, цени се на прави начин.
О, кад би сваки малолетни читалац ове књиге дорастао до оне љубави према мајци коју она током целог живота несебично и пожртвовано излива на своје чедо! Уосталом, о томе ћемо говорити у посебном поглављу посвећеном мајци. А сада ми дозволите да за кратко време од писца постанем сликар. Понекад у мислима узимам четкицу и сликам мотив који сам назвао „Срећан порођај“. Замислите велики високи кревет у породилишту болнице где су сместили мајку ради порођаја. Ево, већ су прошле све муке повезане с рођењем детета: и такозвани трудови и сам порођај, често дуготрајан, порођај који траје десет и више часова. Мајка лежи изнемогла, покривена белим чаршавом. На челу су јој видљиви трагови зноја – знак великих напора и мука. Коса јој је расплетена, онемоћале руке леже непомично поред тела. Одмара се. Али на њеном лицу више нема узнемирености. На њему су величанствено смирење и спокој. У очима – радосна свест о испуњеној дужности. (И рече Бог Еви: „И у мукама ћеш рађати децу“. „Жена када рађа трпи бол зато што је њен час дошао; али када роди дете, више се не сећа бола због радости, зато што се родио човек у свет.“) А преко пута, на малом столу, лежи неко сићушно створење у пеленама од главе до ногу – виде му се само очи, огромне плаве очи управљене према мајци која је и тако близу и тако далеко. Шта има у том бебином погледу? То зна само Једини Господ који је невидљиво присутан овде и који сједињује мајку и дете везама Своје вечне Божанске љубави. Та љубав је тајна која се не може изразити никаквим речима: због ње срце, када је осећа, и плаче и радује се истовремено.
Сећаш ли се себе у том тренутку, млади мој пријатељу, сад већ одрасли читаоче? Шта си хтео да кажеш тада, о чему си желео да причаш својим жалостивим плачем? Кад су те предали у мајчине руке и кад те је она привила на своје груди, сузе су ти се осушиле – невине, а због тога и провидне, прводневне сузе. И теби се открио Божији свет у непојамном споју светлости и звукова, свет у који те је увео Господ по великој Својој милости. Та милост исказана је свима нама у нашој мајци и у њеној неисцрпној љубави, захваљујући којој смо примили снагу неопходну за живот.
Дан рођења… Његово приближавање с нестрпљењем очекујемо сваке године. Како да волимо тај дан који нам је донео толико радости? Прво – постајемо старији тачно годину дана, а ко, осим одраслих, не жели да што пре порасте? Друго – постајемо виши за један, два а понекад и три сантиметра. Нека деца имају обичај да на рођендан мере своју висину и да уписују одговарајуће цртице на зиду. (Колико дечица личе на … на младе трске! Трска, као што је познато, расте – не сваки дан него сваки сат.) Треће – нама ће, као јунацима дана, давати поклоне и то већ само за себе много тога говори. Четврто – увече се очекују гости (рођаци и пријатељи) због чега од раног јутра влада празнична ужурбаност: припрема за гозбу је у пуном јеку. Само не треба заборавити да највише успомена тај дан доноси родитељима, посебно мајци, која никако не може да се привикне на мисао да је њено дете одрасло и да ће се ускоро отиснути у самосталан живот. Мало-помало, у сећање јој дође први и незабораван дан рођења, када јој се дугоочекивано дете осмехнуло безубим, па ипак најдивнијим осмехом на свету. Када пак ти, читаоче, заиста порастеш, ти ћеш можда схватити зашто је на рођендан, пре свега, неопходно управити поглед према небу. И дај Боже да се код свакога од нас тога дана нађу речи захвалности које исходе из дубине искрено верујућег, богобојажљивог срца: „Господе, захваљујем Теби што си пожелео да ме дозовеш из небића у биће! Захваљујем Теби што се у мене усадио Твој лик – у моју бесмртну душу, слободну и разумну! Господе, научи ме да служим Теби свим срцем, да прослављам име Твоје свето! Амин“.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *