УЏБЕНИК ЖИВОТА
Књига за читање у породици и школи
ДУХОВНИ ОТАЦ
Духовни отац… Ко је то? То је православни свештеник, пастир Божији, баћушка. Сваки хришћанин пре или касније мора имати оца. Без учешћа биолошког оца, оца по плоти, ми не улазимо у земаљски живот. Тим пре живот у Христу, живот у Цркви, захтева учешће и бригу духовног оца. Мало-помало малишан расте и све очигледније се у његовим телесним цртама испољава сличност, понекад драстична, са земаљским родитељем: иста спољашњост, исто држање, иста интонација гласа. Од одраслих и на њиховом примеру учимо се земаљском животу: начину понашања, начину комуникације с људима, а што је најважније – вољи за животом, упорности у постизању циља, умећу да за то изаберемо само добра, морална средства. Несрећа је ако деца не могу да добију никакву добру лекцију од својих родитеља! “Господе”, тако желимо да се помолимо, “уразуми родитеље и пошаљи добре људе у помоћ маленим чедима Твојим!”
И у духовном животу, током духовног формирања личности, неопходно је да се ослонимо на живог човека који би нам послужио као пример верника и узор благочестија, тежње за извршавањем заповести Божијих. Ради тога је и потребан духовни отац, православни баћушка.
“А зашто”, упитаћете ви, “обавезно свештеник? Зар није довољан добар и честит човек, верујући хришћанин?” Дај Боже да вас, драги моји читаоци, окружују такви људи, а најпре – ваши кумови, о којима смо већ говорили. Дај Господе да одрасли, почев од оца и мајке, закључно с наставницима у школи, буду ваши истински учитељи у праведном животу!
Признајем, а и ви сами то знате, да живимо у веома тешким временима. Неки примећују да је деци лакше да се приближе Богу и Цркви него што је то одраслима чије су судбине унакажене васпитањем, неретко потпуно страним темељима нама драге православне вере. Често родитељи први пут узимају у руке књигу “Закон Божији” тек пошто су је син или кћерка већ прочитали.
Ма како било, треба се молити – и Господ Бог који зна нашу потребу, послаће нам доброг пастира Свога. Није важно који ће свештеник то бити: старији или млађи, добар или наизглед строг, монах или представник белог, то јест ожењеног свештенства. Најважније је да он буде понизни раб Христа Спаситеља и предани син наше заједничке Матере – Православне Цркве. Такође је важно да он ради на спасењу своје душе – тада ће се и о вашој с пажњом постарати и повести вас заједно са собом уским и благодатним путем покајања и молитве, смирења и праве љубави према ближњима – у Царство Небеско.
“А како да се молимо да нам Бог подари свештеника који ће нам постати толико близак колико су нам то сопствени родитељи?”, заинтересоваћете се ви. Поштено да вам кажем, ја сам дуго тражио духовног оца. Несумњиво је да се можемо исповедати код било којег православног пастира. Али неће свако да испољи пуноћу очинског старања за душу сиротицу. Тако је било и са мном. До дана данашњег захвалан сам оним свештеницима који су с много стрпљења слушали моје прве невеште, смушене младалачке исповести и бодрили ме на још непознатом и тешком путу духовног живота.
Али није ми било суђено да међу њима стекнем таквог учитеља у којем би душа одмах препознала оца у Христу. Осећајући велику потребу за духовним оцем, искрено сам се, колико сам то могао, молио Божијој Матери: “Владичице Богородице! Ти видиш како се распиње моја јадна душа! Верујем да и ја имам свог духовног оца али ми досад није било суђено да га видим. Мајко Божија, Пречиста Маријо, покажи мени, недостојном, тог пастира кроз којег ће душа моја спознавати и сходно својим могућностима испуњавати вољу Сина Твојега. Не одбиј ме, већ услиши и помози ми!” Ето тако или приближно тако сам се молио, знајући да ће се то пре или касније догодити. Срце ме није преварило. “И шта је било даље?”, с нестрпљењем ћете упитати. “Да ли сте га срели? Да ли сте га препознали?” Да, пријатељи моји. Мајка Божија никада нас не оставља у невољи. Само треба да будемо искрени пред Богом и пред Њом, свесни своје грешности, и да се свим силама душе уздамо у Њихову милост. И да умемо да чекамо. Једног лепог дана, потпуно неочекивано за мене, видео сам у храму свештеника који ме је отвореним и добрим погледом привукао к себи. “Оче, благословите”, изустих и по обичају укрстих руке с длановима окренутим нагоре, тако да имају облик крста. Свештеник је на посебан начин скупио прсте десне руке, како то раде пастири, и с дубоким поштовањем ме прекрстио, изговарајући: “У име Оца, и Сина, и Светога Духа”.
Верујте ми, управо тада је моја душа препознала њега, мог духовног оца, препознала га и обрадовала се као што се радује син који после дугог растанка пронађе свог родитеља. “А шта је било даље?”, предвиђам исто нестрпљиво питање. Што кажу, не може се све испричати; међутим, после тог сусрета мој живот се из корена променио. Хвала Богу на Његовој бризи о нама грешнима! Важно је веровати и знати да вас руком свештеника благосиља Христос Спаситељ. И његов благослов, духовна снага која у њему почива, постаје делотворан у нашем животу. “Помози сам себи, па ће ти и Бог помоћи”, мало ћемо преиначити познату пословицу. После пастировог благослова Господ ће удвостручити и утростручити наше снаге, ма каквог доброг дела се ми латили. Било да полажемо испите (а то није безначајна ствар, зар не?), било да се од нечега лечимо, било да размишљамо о избору животног пута, Спаситељ ће чудесно све удесити по својој вољи – са свештеничким благословом. А ако је по вољи Божијој, значи – на најбољи и најлепши могући начин занас!
Мислим да узајамни духовни односи с учитељем морају почети од озбиљне и детаљне исповести. У следећем поглављу поучићу вас како се то ради. Испричајте свештенику све оно што је било кад рањавало и гризло вашу савест, почев од самог детињства. Јер свештеник није само добар човек. Сам Христос дао му је велики благодатни дар – власт да прашта именом Божијим и да све православне хришћане који се искрено кају разрешава од свих њихових трехова. После такве исповести душа пастирова и душа онога који се исповеда сједињују се Христовом љубављу толико чврсто да их никаква сила, ни на небу ни на земљи, не може раставити. То се зове (што се свештеника тиче) духовно родити своје чедо у Христу. Разуме се, слично се дешава и у светој тајни Крштења, само ако тај свештеник постане ваш духовни отац.
Доиста, ми журимо свештенику, нашем пастиру, и причамо му оно што понекад ни родитељима не можемо одмах да поверимо. И тугу и радост – све односимо духовнику. Ко ће боље од њега све растумачити и тачније указати на то како да у овом или оном случају поступимо – да би Богу било угодно и да се с нама изврши Његова света воља?
Најбоље је када свештеник постане духовник целе породице! Морамо се много молити и трудити да свесно не грешимо да бисмо и маму и тату и остале сроднике довели свештенику. Он ће помоћи да у кући завлада једнодушје. И родитеље ће, с Божијом помоћи, венчати (а то никада није касно), и кућу ће освештати. Мислим да многи наши читаоци живе у неосвештаним становима. Замишљам да ће се неко, чим прочита нашу књигу, одмах упутити свештенику ког познаје: “Оче, молимо вас да нам дођете!” – А то је заиста значајна ствар. Само, треба знати шта је најважније – то су срца оних који живе у кући. “Коме је у срцу мир, томе је и на робији рај” – оштроумно и мудро је запазио руски народ.
Није нам увек дато да видимо духовника толико често као што бисмо то желели. Али тај губитак надокнађује молитва. “Ако нешто замолите у Моје име, то ћу вам и испунити”, каже Господ. “Много може појачана молитва праведника”, појачана добрим животом духовног чеда.
После обостраних молитава пастира и оног који се исповеда, Бог твори чуда. Имајте у виду: и свештеник има потребу за молитвама своје деце у Христу. И ако се молимо с усрдношћу за своје земаљске родитеље, зар ћемо заборавити на духовног родитеља? Отворите, молим вас, православни молитвеник. У одељку молитава за помен душе наћи ћете посебну молитву за духовног оца. Она гласи: “Спаси, Господе, и помилуј оца мога духовнога (навести име), и светим молитвама његовим опрости сагрешења моја”. Што се мене тиче, ја се трудим да се свакодневно молим и за своје родитеље и за мог духовног оца, и знам да се и они за мене моле. Кажу да се кроз тај мали подвиг између свештеника и његове деце успоставља невидљива духовна веза. Тако су код преподобног Серафима Саровског у келији у чираку увек гореле воштане свеће. Те свеће он је стављао за своја духовна чеда. За светост његовог живота Господ је Своме угоднику дао чудесно знање: ако би одједном нека свећа пала, преподобни је кроз Духа Светог спознавао да је неко од његове деце смртно згрешио – и свети отац је појачавао молитве за онога који је доспео у невољу. Нема спора, саровски чудотворац је – одабрани угодник Божији. Верујемо да молитва сваког свештеника за своја чеда пред Богом много значи.
Поглавље се приближава крају а духовни живот у Цркви код нас тек почиње… Шта још рећи? Прави духовни отац неће се ни после смрти од нас растати. И нек нам Бог да да се тако старамо за спасење своје душе и да тако приљежно слушамо и извршавамо његове поуке како би на Страшном Суду Христовом он, стојећи поред нас, могао одважно с радошћу да каже: “Ево мене и деце коју ми је Бог дао”.
