НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » УЏБЕНИК ЖИВОТА – КЊИГА ЗА ЧИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ШКОЛИ

УЏБЕНИК ЖИВОТА – КЊИГА ЗА ЧИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ШКОЛИ

 

УЏБЕНИК ЖИВОТА
Књига за читање у породици и школи
 

 
ПРИЈАТЕЉСТВО, ЉУБАВ, СУПРУЖНИШТВО
 
Приступам овој теми и не знам како да сажето и кратко изложим оно што је широко и тешко одредљиво. Усто, ви и ја, ревносни моји читаоци, немамо толико потребу за дефиницијама колико је имамо за моралном поуком и добрим животним саветом.
Живот је можда толико леп зато што у њему пријатељство има своје место. Пријатељство, веродостојно и проверено временом – несумњиви је дар Божији. Онај који нема праве пријатеље, мора да се моли да му их Бог дарује. Није лако рећи шта људе чини пријатељима али мислим да ће чврст бити само онај пријатељски савез који се заснива на духовној истомишљености. Ако два или три човека имају потпуно различита схватања живота – ако један верује у Бога и неоспоривост Његових заповести, а други саму реч „Бог“ пише малим словом, ако је трећем све свеједно – зар они нису налик лабуду, раку и штуки из истоимене басне Ивана Андрејевича Крилова?
Сетимо се кога је Христос пожелео да именује за своје пријатеље: „Ви сте Моји другови ако испуњавате оно што вам Ја заповедам“, а затим додаје: „Ово вам заповедам: да волите један другога“. Дакле, и хришћанска љубав и снага пријатељства су – од Бога. Његовом спасоносном благодаћу пријатељство почиње и њоме се учвршћује. Ето зашто се светитељ Игнатије Брјанчанинов, знаменити подвижник и духовни писац XIX века, клањао дару пријатељства и сматрао великом срећом ако у животу успемо да сретнемо једног или два пријатеља који истински воле Господа и који с великом ревношћу извршавају Његове заповести. Нажалост, такво узвишено схватање пријатељства, као савеза духовних истомишљеника који заједничким подвигом молитве подржавају један другога на животном путу, данас сусрећемо веома ретко, једино можда у лику венчаних православних супружника о којима ћемо тек говорити. Али сада се вратимо на размишљање о пријатељству и пријатељима. Чини се да пријатељство не може да опстане без узајамне отворености и поверења. И опет се моја мисао окреће Господу, истинском учитељу нашег живота. „Ја вас више не називам робовима, јер роб не зна шта ради његов господар; него сам вас назвао пријатељима, зато што сам рекао све што сам чуо од Оца Мојега.“ Од пријатеља нећемо сакривати ништа, јер се он зато и назива пријатељем што је, делећи наше мисли и волећи нас у Христу, спреман да с нама дели и свете тајне. И још једно утемељење пријатељства налазимо у Јеванђељу – спремност жртвеног служења људима блиским по духу. „Нема веће љубави од оне кад неко да душу своју за пријатеље своје.“ Ето висине према којој нам је заповеђено да тежимо на земљи и којом треба да проверавамо сами себе у узајамним односима с пријатељима. Њу чине истомишљеност, поверење и пожртвована љубав.
А сада бих хтео да посаветујем наше младе читаоце да се клоне сувише блиских, како кажу, кратких али, авај, то лико често лакомислених познанстава која се због неразумевања називају пријатељством. „Потребно је са човеком џак соли појести пре него што му отвориш душу“, често су раније говорили стари добри људи. „Не уводи сваког човека у дом твој“, упозорава нас старозаветни мудрац, желећи да спречи искушење које се догађа младима због њиховог животног неискуства и простодушности. Истинско пријатељство, додаћемо ми, могуће је у случају потпуне и узајамне некористољубивости. И ако само једна животна намера вређа испружену руку пријатељства, тада се обистињује груба и жалосна формула М.Ј. Љермонтова који је говорио да је у неким случајевима један од пријатеља будала а други је подлац.
Очигледна илустрација таквог сумњивог савеза је свима позната епизода из „Капетанове кћери“ А. С. Пушкина, када један од „пријатеља“, преварени Петруша Грињов, бива принуђен да кукуриче испод билијара, а други, безобзирни коњички капетан Зурин, стоји изнад њега поднапит и радује се неочекиваном успеху – победио је младог жутокљунца и узео му велику суму новца! Не дао Бог да се неко од наших читалаца нађе у његовом положају! „Боље сто другова, него сто рубаља“ – гласи руска пословица. Али, као што видимо, пријатеље такође морамо да бирамо разборито, јер се „пријатељ у невољи познаје“. И дешава се да нам само тешка животна искушења и патње које нас погађају дају могућност да одвојимо жито од кукоља, да још једном проверимо саме себе и да се уверимо у пријатељство оних малобројних који су одлучили да великодушно с нама поднесу све недаће.
Осим тога, о патњама и болестима и о њиховом благотворном значењу за морални живот човеков вама и мени још предстоји да поразмислимо.
Приметићемо, међутим, да пријатељство бива дуговечно онда када се трудимо да у себи развијамо осетљивост и деликатност према нама блиском човеку. Чим неко почне да испољава неумерену упорност, да не кажемо наметљивост, чим почне да захтева да му пријатељ о свему полаже рачуне као да му је он својина, чим почне да бива љубоморан на друге људе, на његове сопствене активности, на послове којих свако од нас има много, на живот уопште – пријатељству је крај! Нека стога наша искрена наклоност и љубав према пријатељима њих ничим не растужују и нека их не узнемиравају – тада ће нам они увек узвратити на исти начин.
Свако зна да пријатељство између младића и девојке, високо и узвишено, често прераста у љубав. Имаћемо то виду и бићемо веома опрезни у разматрању њиховог узајамног односа. Незавидно је и неплеменито повређивати туђа срца и остављати у њима крваве ране. Пријатељство међу девојкама, једнако као и братско општење међу младићима, увек ће остати најпоузданије уточиште за човечје срце које тражи спокој, мир и тишину.
Љубав је скопчана како с великим тајнама тако и с великим искушењима које хришћанин мора да побеђује у име Богом даног супружништва. Главно искушење је – у узајамној привлачности полова. Оно налази своје освештање у светој тајни Венчања и извршавања библијске заповести: „Плодите се и размножавајте се, и испуњавајте земљу“. Господ Бог и Његов вечни закон захтевају да будући супрузи чувају невиност, душевну и телесну чистоту, пре ступања у брак. Јер такав пажљив однос једног према другом – залог је сретног и мирног живота у супружништву, које се у свој пуноћи открива појавом деце – Богом благословеног потомства. Ето зашто су се у стара времена трудили да удају девојку што раније и на сваки начин су је чували од блиског општења с вереником, сматрајући недопустивим било какво слободно понашање међу њима – с правом, јер од малог до великог пада је – један корак. Сада су друга времена: већи део човечанства, пошто је одбацио Бога, упркос савести, озакоњује безакоње, сматрајући разврат и блудно заједништво не само природним, него и неопходним – својеврсном провером будућег супружничког живота. „О tempora, о mores!“ („О времена, о обичаји!“) – ускликнуо би с искреним ужасом Цицерон да се појавио у XX веку, седећи испред телевизора у неком московском стану.
Ова књига није писана за оне о којима упечатљиво говори наша пословица: „Свиња нађе своје блато“. Дакле, пријатељи моји у Христу, ако данас нема ко да води рачуна о нашој моралности, бићемо стражари сами себи и својој веродостојној земаљској срећи коју ће многи пронаћи у законитом венчаном браку. Млади хришћани у себи морају да одгајају витешки однос према жени. Младићу! Ако изузетно поштујеш своју мајку, како можеш у мислима да скрнавиш ону која ће у будућности сама да постане мајка?! Ако девојку назовеш својом вереницом и размишљаш о њој као о сапутници током целог твог живота, бој се да је и прстом дотакнеш, осим кад јој пружиш руку док буде ступала на земљу и тражила ослонац при изласку из „фијакера“. Зна ли наш млади и одважни читалац унеколико преосмишљену „формулу љубави“, узету из списа светог апостола Павла? Обраћајући се драгом створењу, сваки хришћанин морао би умети да каже: „…Тражим не од вашег, него вас“. И доиста, чиста и дубока приврженост улива страхопоштовање према човеку. Груба похотљивост и ничим несуздржавани плотски нагон често су присутни тамо где нема ни речи о узајамном уважавању, духовном једнодушју и аутентичној љубави.
Дивне читатељке наше! Мудра је Мајка Црква која заповеда да се чува невиност као драгоцен дар како би неукаљана била принесена на венчању. Иначе, хватајући се на удицу необузданог удварача, ми никада (!) нећемо умети да проценимо његове душевне особине и, једноставно говорећи, нећемо га схватити као човека. Таква распуштеност пре брака не карактерише баш у најлепшем светлу особине супружника као личности. Љубав, размишљају неки, представља целокупност духовног, душевног и телесног јединства оних који се воле. И ако над њима доминирају плот и похота, ако се све ради да би се угодило страсти, не очекуј срећу у супружничком животу! Стога се не смемо плашити да будемо „смерни младић“ или, како су говорили у стара времена „сеоска млада“. Напротив, изазваћете веће уважавање код људи који вас окружују ако више строгоће и чедности будете испољили према младим људима који траже вашу пажњу.
Заљубљеност је, како се то уобичајено сматра, дивна. Она и неспретне чини углађеним, аљкаве приморава да обрате пажњу на себе и понекад чак извлачи риме из потпуно непоетских душа. Али заљубљеност може постати и болесно стање. То се дешава онда када, заљубивши се, заборављамо да је: Један Господ Узрок постојања, Светлост, Дисање и Живот човечјег срца. „Не прави себи идола“ – каже Света Библија. И често, кад боготвори и кад се дубоко клања пред својом изабраницом, духовно неискусан млад човек много штете наноси и себи и својој будућој супрузи. Истински хришћанин ће се потрудити да увек трезвено процењује живот око себе. Можда се љубав огледа у следећем: иако видимо и знамо мане вољеног човека, трпимо их с надом да ћемо их касније сопственом рафинираношћу и разумевањем исправити. Само молитва Богу даје снагу и мудрост, кроткост и истинску љубав. Испуњени њима, победоносно ћемо пронети добровољно преузети крст супружништва.
Колико је тек потребно правилно процењивање самога себе у брачним односима! Имао сам прилику да видим жене које су горко плакале, вајкајући се на своју жалосну судбину у браку. Њихови мужеви су били окореле пијанице. „А зар ту навику нисте приметили код њих пре брака?“, питао сам их као свештеник. „Да, оче“, одговарале су неке, „али чинило ми се да сам јака, да ћу изаћи на крај с тим, да ћу га преваспитати.“ Ако ваш вереник не може да жртвује флашу, опаку страст ради вас, онда, дозвољавам себи смелост да отворено кажем – никада не прихватајте његову брачну понуду! Или вино – или ви!
Делећи животне савете узете из пастирске праксе, а више из народне мудрости, додаћу још нешто: „Ивер не пада далеко од кладе“. Ако хоћете више да сазнате о својој суђеној, не избегавајте познанство с њеним родитељима. У супружништву бива веома важно ком сталежу или кругу припадају млади муж и жена. Ако они припадају потпуно другачијим начинима живота – он је син шумара, а она принцеза – онда ће проблема (помодна реч), као што претпостављате, бити напретек. Принцеза је, претпоставимо, навикла на свакодневне купке у води с боровим иглицама, а њен изабраник чак није ни знао да постоји умиваоник док се умивао водом из оближњег потока.
За православну душу најважнији и најнеопходнији услов за брак је иста вера вереника и веренице. Црквени канони забрањују Венчање православца с припадницом секте или друге вере ако она не жели да прими праву веру. Јер брак је, пре свега, јединство два бића у Христу и Цркви Христовој, а то јединство је немогуће изван православне вере.
Младићи! Нека вас не занесе лепушкасто девојчино лице, већ боље погледајте како се она опходи према сопственој мајци. Ако се ускоро уверите да је кћерка предусретљива, љубазна и пуна поштовања према родитељки – пред вама је Божији анђео! Али ако уочите омаловажавање, незадовољство у тону, дрскост, па чак и простаклук у опхођењу према мајци, бежите што пре из те куће, као да је у питању колиба на кокошјим ногама а ви сте Иванбудалицанаивчина. Неке девојке би желеле да се што пре удају како би се ослободиле родитељског старања или да би побољшале стамбене услове. Нека се оне удају за кога год желе: за Отела, Робинзона, д’Артањана, само не за вас! „Не тражи жену у колу, већ у пољу“ – поучава нас руски народ. Тешко мужу ако је за жену добио размажену лењивицу која једва чека да одлепрша из куће: час у позориште, час код пријатеља. Ако не уме како ваља ни да кува, ни да шије, ни да везе, жена достојна сажаљења ће и свог мужа учинити несрећним човеком – стално ће нешто од њега захтевати и увек ће бити и сама незадовољна.
Брак је компликован али спасоносан однос ако млади људи не ступају у њега из рачуна или из страсти, већ ступају из љубави која је освештана вером и молитвом. Свеће које у рукама држе младенци за време Венчања – симбол су њихове спремности да једно другом дају светлост и топлину а свако за себе треба да буде понизан ради очувања мира и духовног јединства. „Ко је паметнији, тај први попушта“, рече ономад један савремен московски свештеник тек венчаним супружницима. Венчани брак се разликује од потпуно умесне грађанске регистрације тиме што он, будући да је сам света тајна Цркве, брачне другове дарује Божијим благословом и обавезује их да служе супружништву. Тај дар не добијамо од Бога без наших заклетви и обећања. Господ
Исус Христос кроз свештеника прима обећања вереника и веренице да ће чувати узајамну верност, да никада неће укаљати супружничку постељу неверством и да ће носити крст супружништва до смрти. Сама смрт не раставља мужа и жену, који су одани једно другом. И као што стоје овде, на земљи, тако и код престола Божијег, у Царству Небеском, они ће стајати руку под руку овенчани спасењем као награ, дом за веру, верност и љубав!
Нисам успео, стрпљиви моји читаоци, да испричам свеобухватно оно што ни живот не може да обухвати. Нисам вам испричао о најважнијој тајни супружничке среће која се састоји у томе да муж треба према жени да се опходи исто онако пажљиво и с истом онаквом љубављу, као на дан венчања. Нисам споменуо ни то да девојка, која је оптерећена мноштвом недаћа и мука, болесна и крхка, мора унапред добити потпуну представу о тешкоћама удаје, зато што су бременитост и рађање деце, као што се сећате у првом поглављу наше књиге, прави подвиг и захтевају много физичке снаге. Нисам рекао да хришћански брак, чист и свет, уопште не познаје никакве злочине против зачећа и против саме деце у мајчиној утроби, чије је убијање главно злодело нашег времена које вапи на небо за праведном казном. Нисам стигао да посаветујем хришћанску девојку да макар на недељу дана оде у манастир пре него што се у мислима буде опредељивала за удају, како јој не би остала скривена анђелска стаза – монаштво – изузетан пут о којем тек треба да прочитате у овој књизи.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *