НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » УЏБЕНИК ЖИВОТА – КЊИГА ЗА ЧИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ШКОЛИ

УЏБЕНИК ЖИВОТА – КЊИГА ЗА ЧИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ШКОЛИ

 

УЏБЕНИК ЖИВОТА
Књига за читање у породици и школи
 

 
ОЧЕВИ И ДЕЦА
 
У овом поглављу наставићемо разговор о поштовању родитеља. Чини ми се да никоме од наших младих читалаца не сме да буде досадна ова тема, зато што испуњавање заповести „Поштуј оца твога и матер твоју…“ јесте главна дужност и подвиг младог хришћанина.
Двадесети, а и деветнаести век многе је навикао на мисао о неизбежности настајања проблема између очева и деце у животу породице. Суштина тог проблема је у трагичном неразумевању представника две генерације, у неспособности и немогућности да се очува истомишљеност и духовни савез „векова садашњих и векова минулих“. Родитељи су представљени као добри чудаци који заостају за силовитим ходом времена, а млади људи – као јунаци који хитају у сјајну и привлачну будућност. Младим јунацима можда и није сасвим јасно куда јуре, најважније је – напред, само да се што пре ослободе родитељског туторства и да окусе аутентичну слободу без мучних ограничења и условности које су наметнули преци и родитељи – сви они који су проживели или они који завршавају свој животни век. Заражена грозничавом жељом да буду део „великог и правог, савременог“ живота, наша деца заиста губе способност да погледају себе са стране или чак да се само осврну… и виде очево лице прекривено превременим борама, замрло у страху и бризи за будућност детета, туробне мајчине очи пуне бола од неисплаканих суза, бакино и декино прекорно и скрушено одмахивање главом јер их је унук незаслужено заборавио и оставио без трунке пажње која толико прија старим људима. И док млади нараштај јури да стигне двадесети век који је бесповратно прошао, усвајајући све најгоре укусе и навике пословних људи који живе без вере, наде и љубави, у очинској кући је мирно: мајка олакшава душу у невеселом разговору с усамљеном комшиницом која је у тешкој бризи за сопственог сина, отац се удубио у читање техничког часописа да би привремено потиснуо забринутост, а бака се неприметно моли и с времена на време баца поглед на замрачени прозор: куд ли се изгубио седамнаестогодишњи унук када је већ прошла поноћ… А овај очигледно и не осећа колико је брижних мисли и стрепњи изазвао својим бездушним, нечовечним понашањем; зар је њему стало до сродника кад га окружују нови људи, ново време, нове перспективе?
Зар се та перспектива, узвикнуће читалац, збиља не може избећи?! Зар се стварно не могу избећи трагичан конфликт, неспоразум и отуђеност? Несрећних ли очева и трипут несрећније деце!
„Не варајте се: зли разговори кваре добре обичаје“ (1. Кор. 15,33). „Дјецо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је ово праведно“. „Поштуј оца својега и матер“ – ово је прва заповест с обећањем – „…да ти добро буде, и да дуго поживиш на земљи“. „И ви оцеви, не раздражујте дјецу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој“ (Еф. 6,14). Уверен сам да су сви моји читаоци одмах схватили одакле су узете ове поуке. По духу мира и мере, древне мудрости и големе љубави јасно је: тако може поучавати само Христов Апостол – разобличавати не вређајући, прекоревати тешећи.
Оставимо за боља времена предмет васпитања и уз Божију помоћ разјаснимо све што је сакривено у речи „поштовање“, разуме се, колико је то у нашој моћи.
На првом месту је – молитва за родитеље. Како да себе проверимо да ли волимо човека или га не волимо? Да ли се пробијамо стазом обмане и саблазни или свечано корачамо путем несебичне љубави? Ако волиш – онда се сећаш. За онога који истински и искрено воли, својствено је да увек размишља о човеку и чува га у свом срцу. А ако мисли и размишљања о ближњем испуне твоје срце, ти не можеш а да се не молиш за њега. Ето зашто је искрена и усрдна молитва темељ подвига поштовања родитеља. Молећи се за њих, ми Свемогућег Бога преклињемо да им опрости грехе, да им у здрављу умножи године, вапимо да Бог помогне оцу и мајци у њиховим недаћама и болестима и да им буде потпора у сваком добром делу.
Молитва деце за родитеље побеђује и чак потпуно разрешава тобожњи „проблем очева и деце“…А и какви проблеми могу бити тамр где има места само за узајамну наклоност, нежност, радост комуникације чија се пуноћа може упоредити само са супружанском љубави?
Мала реч је кадра да чини велика дела. Зла реч може да нанесе непоправљиву штету, да рани, и чак да убије, али права добра реч може и мора да лечи, умирује, теши и греје душу. Реч љубави са собом носи светлост и живот… Стога, наши млади пријатељи, не будите шкрти на речима добродошлице и праштања, на речима које изазивају најискренија осећања према оцу или мајци!
Нећемо да кријемо, неки савремени млади људи сасвим су изгубили способност да изражавају осећања на људски начин. Штедећи на речима они штеде и на осећањима и не троше енергију љубави; лишавају се самог дара љубави и постају људи… у футроли егоизма и бездушности.
Грехован оклоп гордости можемо растопити и своје отврдло срце можемо омекшати, ако, као што се сећамо, поново уведемо у сопствену свест давно заборављене речи из језика љубави према Богу и људима. Тада ће уместо нашег испрекиданог мумлања, грубог језика узвика, доћи реч која милује и препорађа душу.
У комуникацији с одраслима веома много значе израз лица и спољашња правила понашања. Ако рано ујутру с киселим или тмурним лицем прођемо поред мајке, у најбољем случају нешто мрмљајући као одговор на њен поздрав, тада ћемо се огрешити о заповест. Ако се, напротив, пријатељски осмехнемо и топло погледамо родитељку, ако је, као у детињству, загрлимо и пољубимо, онда ћемо је, и не слутећи, обрадовати и подмладити. Чак и ако јој тада ништа не кажемо и ако више ништа не урадимо, она ће бити срећна.
Напокон, рецимо неколико речи и о делотворном изражавању љубави. Вера, ако је не прате дела, мртва је сама по себи – сведочи Апостол. Захвално и благодарно срце неће нам дозволити да седимо беспослени док родитељи, као пчелице, раде по кући не знајући за умор. Добро поступају она деца која, не чекајући да их двапут моле, хитају да изврше заповест родитеља.
Али истински Богу угодни бивају они који сами, без сувишних подсећања, ослушкујући што им савест налаже, чине оно што је неопходно пре него што мати изговори о томе реч. Љубав, кажу, бира речи, љубав сугерише и подстиче на стварање дела која говоре кудикамо гласније и убедљивије од неоснованих уверавања и признања. Што наши родитељи постају старији и немоћнији, то им је више потребна наша помоћ. Било је време када су отац и мајка преузимали на себе цео терет бриге и старања о породици и заборављајући на себе служили су деци; као две велике птице кружили су изнад гнезда хранећи своје увек гладне птиће. А године су брзо пролазиле. Деци је нарасло перје, одавно су одлепршала од родитељског крила и почела да воде самосталан живот, често не схватајући најбоље коме дугују за своју снагу, свој, ум, своје умеће да се суоче с искушењима и препрекама које треба да савлађују. Убеђен сам: онај у чијој души живи Бог, никада неће моћи и неће пожелети да неким туђим људима повери неговање својих остарелих родитеља! Као свету, не као тегобну обавезу морамо да поштујемо сав неопходан напор за одржавање њихових живота када вечност већ буде куцала у њиховим срцима.
Једном од најважнијих обавеза треба сматрати позив свештенику да посети нашег оца и нашу мајку ако је одлазак у храм због старости или због здравственог стања њима постао немогућ. При том уопште не треба да чекамо онај тренутак када нама близак човек изгуби способност да региструје свет који га окружује. То је чест случај у породицама где влада нецрквени дух: свештеника позивају да дође болеснику када га више није могуће ни исповедити, ни причестити Светим Христовим Тајнама. Свештеник – то није црни анђео смрти; он не само што испраћа умируће, већ им и приноси светињу за исцељење душе и тела.
Има много случајева када је долазак пастира Божијег бивао обележен побољшањем болесниковог здравља, па чак и исцељењем! И није чудо – кроз свештеника чудотвори Сам Господ онима који у вери очекују помоћ и потпору. Права брижна деца ће се једном, и два пута, и кад год је то неопходно, трудити да доведу свештеника у свој дом ради велике утехе благочестивој матери старици или остарелом оцу.
И очигледно је да је најважнији захтев верујуће савести испраћај у вечни живот оних који су нас родили у земаљском животу. Поштовани сине! Брижна разумна кћери! Молите се да не будете далеко када дођу дан и час смрти ваших родитеља! Савест ће вас безброј пута наградити ако они на вашим рукама премину – вама ће бити суђено да им склопите многострадалне очи. А ако наше упозорење не привуче на себе пажњу и ви будете лакомислени у најозбиљнијој ствари, о чему је писано у овој књизи, ваша савест ће се ипак пробудити када, нажалост, за њу већ буде касно. И ко ће јој тада вратити спокојство, ко ће уклонити душевне патње? Јер, као што је познато, најстроже судимо сами себи…
Тихо, смирено гробље. Весело цвркућу птичице. Широко разгранате крошње дрвећа као нерукотворни покров наткриљују хумке покојника које су прекривене пре радосним, него тужним белим радама. Поред једног скромног, али чистог и уредног гроба стоји човек средњих година и једва чујно разговара са својим малим сином који је пре неколико тренутака лопатицом, сав важан, нешто поправљао унутар ограде. А са споменика их гледа у камену угравиран лик жене уморног, доброг и благог израза лица. Она као да се радује док гледа пред собом унука којег овде, на земљи, није дочекала. Малиша пажљиво слуша тату а затим се брижљиво крсти, шапћући већ добро упамћену молитву: „Упокој, Господе, душу баке моје, опрости јој сва сагрешења вољна и невољна и даруј јој Небеско Царство Твоје“. Спушта се вече. Отац и малишан одлазе тихо затворивши капијицу ограде. А добри, нежни поглед мајке и баке прати оне за које се она и сада моли, али не више на земљи, већ на небу…

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *