НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » УЏБЕНИК ЖИВОТА – КЊИГА ЗА ЧИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ШКОЛИ

УЏБЕНИК ЖИВОТА – КЊИГА ЗА ЧИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ШКОЛИ

 

УЏБЕНИК ЖИВОТА
Књига за читање у породици и школи
 

 
УЧЕЊЕ И ТРУД ЗЕМАЉСКИ
 
Кажу да се извршавање воље Божије може упоредити с напором човека који седи у чамцу и држи у рукама два весла. Ако завеслате само једним веслом, истог трена чамац почне да се окреће око сопствене осе. За одмерено, поступно кретање неопходно је да оба весла буду активна, и то истовремено. Ето зашто још из далеке прошлости до нас допире апел паметних људи: „Ora et labora!“, што у преводу значи: „Моли се и ради!“ Приметићете да молитва претходи сваком добром делу јер, како оправдано тврди руска пословица, „Без Бога никуд нећеш стићи“. Управо нам Он, Господ, даје сву неопходну снагу за постизање успеха, што је добро познато писцу ових редова, који се на самом почетку књиге заједно с вама молио да нам Бог дарује снагу и премудрост да књигу напишемо и прочитамо.
Али – „без муке нема науке“. Ма како молитва била лепа и корисна сама по себи, никако се не можемо само њом задовољити. Нико за нас и уместо нас неће одредити наше послове. Због тога – „помози сам себи, па ће ти и Бог помоћи“. Моли се и ради! Најважнији рад за који смо позвани у детињству, дечаштву и делимично у младости – то је неоспорно учење. Првенствено о томе треба да говоримо у овом поглављу.
Сетите се, Господ често Своје следбенике назива ученицима. То је посебно пријатно да чују они који из дана у дан утабаном стазом иду у школу или у гимназију, на лицеј или училиште, где проводе (и надамо се, не без смисла) већи део дана.
Много тога што је речено о молитви примењиво је на учење, јер пажња и истрајност чине добру половину успеха. Од те две ученичке врлине сачињена је марљивост особина која је неопходна младом хришћанину.
Па ипак, колико препрека стоји на путу савесног ученика! Посебно јака сметња може бити комуникација, често принудна, с неким пријатељима, друговима из школе који се, нажалост, не друже ни с молитвом, ни с учењем. Такви празноглавци нити сами уче, нити другима дају да уче. А лош пример је заразан! Када се исмева оно што је достојно поштовања, онда ће се и марљив ученик охладити према својој најважнијој обавези ако се малодушно препусти атмосфери аљкавости и лакомислености. Ето зашто Христос говори у Јеванђељу: „И ако те твоја десна рука саблажњава, одсеци је…“ Десница (десна рука) овде није назив за уд тела, већ је назив за човека који ти је близак, који рачуна на твоје пријатељство и при том не само да није пример савесног односа према својим ученичким обавезама, већ пре служи као извор искушења за добронамерне ученике. Одсећи десну руку на сликрвитом језику Јеванђеља значи прекинути комуникацију е таквим човеком или се барем удаљити од њега. Такав мудар и одважан поступак имаће благотворне последице за све. Марљиви ученик ће, напокон, добити могућност да стиче знања, а опуштени и лењи ученик можда ће се постидети и поправити када увиди да због својих порока губи најбоље другове.
Ево шта још желим да кажем. Ма колико добро се предавали предмети у школи, ма какве врлине поседовали наши учитељи, без сопственог одушевљења учењем, овим или оним предметом, без самосталне жеље да научимо нешто ново, ништа нећемо постићи. Тамо где се угасио унутрашњи пламен радозналости, где се не види ум жељан знања и упорна воља – не очекуј прави успех. Учити било шта и било како – лоша је препорука.
Одавно је настала пословица: „Корен учења је горак, али му је плод сладак“. Како, на пример, стоји ствар с читањем? Ако се у почетку, док учимо да читамо, крећемо с огромним напором и уз много препрека, касније, ако на том путу издржимо, посао иде далеко лакше. А мало касније осећање напора нестаје – и вредно дете само почиње да се радује зато што му се открио дотада непознат, огроман свет спознаје чија су врата – добра књига а кључ – вештина читања. Тако је, очигледно, и у свакој другој области знања или стваралаштва које, да би се усвојиле, захтевају пожртвован рад.
Не могу да не кажем неколико похвалних речи везаних за стране језике и музику. Ма како тешко нам се чинило то поље рада, оно заслужује сву пажњу од најранијег узраста. Кажу да зреле године више нису баш погодне за таква интересовања. И ум више није толико бистар, и меморија слаби. А што је најважније, поверујте ми, драги читаоци, тада уопште нећете имати слободног времена за самообразовање! Авај, те жалосне истине већина нас постане свесна тек на сопственом горком искуству. Брига да зарадимо за хлеб насушни, обавезе на послу и у кући на минимум ће свести све наше покушаје да надокнадимо оно што смо пропустили у детињству и младости – периодима који су самим животом предодређени за стицање знања. Молећи се Господу и ни на тренутак не испуштајући из вида оно најважније – богопознање и служење ближњима у духу љубави Христове, будимо као мудра пчела која неуморно сакупља нектар с пољског цвећа. Између осталог, знање најважнијих европских језика – енглеског, француског и немачког – сматрало се природним за руског образованог човека XIX века. А шта рећи о грчком и латинском, који су темељ целокупне европске хришћанске културе! Ма како било, и најмањи напор учињен у детињству неће пропасти у младости. Напротив, стоструко ће се оплодити. Важно је схватити да ревносан интелектуалан рад развија веома значајне особине за духовни живот. Умети концентрисати сопствене снаге, одбацити каприце и хирове ради редовног учења и, напокон, бити способан да организовано размишљаш и трезвено расуђујеш – никако нису последње вредности у списку врлина просвећеног хришћанина.
Ја још не говорим о оним предностима које ће нам пружити дубока, разноврсна знања и владање језиком у комуникацији с људима. Онај који је у младим годинама потрошио много времена на учење, верујте ми, ништа неће изгубити. У зрелим годинама он ће се кретати напред корацима од седам миља, док ће се онај који мало зна, вући као пуж. Једина опасност која прети ономе који много зна је саблажњавање знањем, болест која се назива „гордост ума“. Њу је могуће избећи и треба је избећи схватањем да је спољашње знање само средство, инструмент за спознају света. Уз то, знање без љубави није ништа. Управо о томе сведочи свети Апостол: „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам… ако…знам све тајне и све знање… а љубави немам – ништа сам“. „Знање надима“, изрекла су иста уста, „а љубав поучава.“ Положи знања која си сакупио под ноге Христове, који јесте Очинска Премудрост и Он ће ти помоћи да мала знања употребиш за велика дела спасења твоје сопствене душе и душе ближњих.
Што се музике тиче, велики мудри учитељи духовног живота, Оптински старци, благосиљали су људе који су се бавили класичном музиком. Овладавање музичком хармонијом припрема душу за духовна осећања. Младића који је научио да цени лепу музику, а тим пре уме да свира на клавиру, виолини или виолончелу, тешко могу привући разорни ритмови хард рока што у човеку убијају све људско.
Признајем, само знање нотног писма и владање гласом биће нам од непроцењиве користи када, пошто заволимо православно богослужење, добијемо благослов свештеника да први пут заузмемо место у певници и, према својим могућностима, запевамо са црквеним хором.
Замислите да је живот одавно преполовљен (неки ће без икаквог напора дотле стићи) – то јест, да сте прешли више од половине суђеног вам животног пута. Ма колико човек био духовно јак и просвећен, понекад му је неопходна земаљска утеха. Шта може бити лепше и племенитије него из футроле извадити стару виолину, верну животну сапутницу, и одсвирати омиљену мелодију из детињства за коју нас понекад толико тога везује! Ма како разумели моју мисао, у Светој Библији имамо директно указивање на то да је свирање на гудачком инструменту, псалтиру с десет жица, помагало пророку Давиду да одагна демона потиштености и туге од несрећног цара Саула.
У сваком случају, наши унуци (ако их Бог да) неће имати ништа против дедине вештине да примора виолину да запева скоро човечјим гласом…
Обухватити необухватно је немогуће. Поглавље се приближило крају а много тога је остало недоречено, Нисам обратио пажњу на важност ручног рада и на умећа стварања својим рукама неопходних, корисних и лепих ствари. И томе нас уче још од детињства и ране младости. Остаје нам да се надамо да ће већина наших читалаца имати „златне руке“ у оним годинама када више не буду имали времена за учење и кад буду морали да уче сопствену децу добрим радним навикама и ручном раду. Професорски труд је, без сумње, достојан сваког поштовања, али ако при свему томе уважени професор не зна како да замени стару прегорелу сијалицу новом (да не говоримо о поправци прекидача), онда у томе постоји очигледна противречност. Уместо закључка навешћемо још једну, исто толико значајну колико и стару, латинску пословицу: „Docendo discimus“ – „Учећи друге и сами учимо“. Ето зашто многи родитељи, изучавајући заједно са својом дечицом уџбеник енглеског језика, ипак добијају малу могућност да се у зрелом узрасту опет осете као ученици.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *