УЏБЕНИК ЖИВОТА – КЊИГА ЗА ЧИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ШКОЛИ

 

УЏБЕНИК ЖИВОТА
Књига за читање у породици и школи
 

 
СМРТ
 
Читајући књигу ви и ја неприметно смо проживели цео живот. Колико догађаја смо проживели! И рођење на светлост Божију, и прве кораке у учењу, и избор животног позива, и женидбу (а за неког и монаштво), и напоре да се заради хлеб насушни, и напоре у васпитавању деце, и радости и боли, и неред и благостање, и одлазак у омиљени храм, и одлазак духовнику, и причешће Светим Христовим Тајнама – васкрс хришћанске душе, и молитве које нас увек и свуда прате, прву седу влас и, најзад, болести под старе дане – веснике смрти која се примакла!
Да ли да пишем о смрти, да ли да с вама заједно размишљам о њој? Неизоставно! Зар нема потребе да се осмисли оно што нико не може да избегне? Или не морамо да знамо оно што ће доћи независно од наших жеља? Замислите, драги моји читаоци, младог човека коме предстоји полагање најважнијег испита, одлучујућег за његову будућност. Знајући и строгоћу испитивача и сложеност предмета, он ипак не жури да почне с припремама и бави се споредним стварима. С времена на време брижни рођаци и пријатељи подсећају студента да је ипак неопходно да се лати књиге, али њихова наговарања у њему изазивају љутњу и раздражљивост. И ево, дошла је последња недеља. Чини му се да се још увек све може поправити. Студенту су потребни издржљивост, умеће да се одвоји од свега што му расплињава ум и слаби вољу, велика марљивост и молитва с надом у помоћ Божију. Милосрдни Господ, као што знате, никога не одбацује: ни оне који су дошли да раде у винограду од ране зоре, ни оне у подне, ни оне после подне – кад је жега и спарина, ни оне пред само вече. Али уместо да жестоко прионе на посао, јадни студент гура од себе књиге, хвата се рукама за главу и лежи очајан и озлојеђен, дотучен мислима о неизбежном падању на предстојећем испиту. Да ли је то разумно и да ли је такво понашање достојно човека?! Да се не бисмо нашли у таквом незавидном положају, што је за истинског хришћанина једнако дезертерству војника, хајде да проникнемо у суштину тог последњег и одлучујућег испита који свако мора да полаже и којему је име – смрт, или још боље – издисај или скончање.
Ако не приличи свештенику да говори о томе, коме приличи? Он је од Бога позван не само да нас води стазом земаљског живота, него и да поучи своја духовна чеда у тешком часу преласка преко границе земаљског постојања на Суд Господњи.
Запањујуће је ово: што озбиљност болести очигледније упозорава човека на близину његовог последњег тренутка, то је он све више уверен у супротно, у своје најскорије оздрављење. Овакво запажање некима се може учинити чудним, па ипак је оно тачно за већину људи, посебно за оне људе који никада нису размишљали о вечности, који се нису молили Господу Богу те се, према томе, нису осећали као хришћани. То стање се објашњава природном везаношћу за земаљски живот, а можда и тиме што је смрт, раздвајање душе и тела, за човека – неприродна ствар. Подсетимо се: да Адам није сагрешио оглушујући се о вољу Божију, нико од његових потомака не би био принуђен да умре (наравно, ако не би сагрешио као њихов праотац). Стога се многи самртници, ободрени од стране својих рођака да ће им се ускоро здравље побољшати и да ће на земљи живети дуго и срећно, радо препуштају самообмани. Укућане је људски могуће разумети: заиста је тешко одлучити се да блиском човеку саопштимо оно што он није спреман да чује. Али колико је јадан ној, који пред опасношћу сакрива главу у песак, толико је невесела и бесмислена смрт неверника. У ствари, да ли је умесна лакомисленост онда када је неопходно припремити се за сусрет са свима нама заједничким последњим искушењем, оним искушењем које је, уосталом, много олакшано и ублажено искупитељским патњама и Васкрсењем из мртвих нашег Вође – Господа и Спаситеља Исуса Христа. Али да идемо редом.
Што се мене тиче, ја ни у ком случају не бих хтео да будем доведен у заблуду у вези с мојом сопственом смрћу. Сачувај ме Боже од неостваривих маштарија и лажних нада! Да ли је могуће спавати када треба бити будан? Треба ли да се разоружамо уместо да себе доведемо у стање пуне борбене готовости?! Да ли је добар ратник онај који се предаје уживању у тренутку наиласка непријатеља! Драги саборци, у том часу морамо да се заштитимо пуним хришћанским оклопом: да наденемо оклоп љубави и правде, да заштитимо чело шлемом наде у благодат Христову, да у једној руци стегнемо мач молитве и разборитости, да подигнемо други – спасоносни штит вере како бисмо се одбранили од евих ужарених душманских стрела. Ученик Христов који се спрема за последњи час на бедрима учвршћује појас уздржаности од свега што у његовом уму и срцу може да угаси кандило Исусове молитве: “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешнога!”
Признања налик на следећа могу се чути од људи који немају искуства и који не знају суштину ствари: “Како је лепо умро Иван Иванович, сасвим неочекивано! Замислите: седео је за столом и јео главно јело. Одједном је штуцнуо – и душу испустио. Уопште се није мучио. Да свако пожели такву смрт!” Ни вама, пријатељи, ни себи тако нешто не бих пожелео! Без припреме, без покајања отићи на Суд Божији! Исто као у јеванђелској причи о богаташу који је, кад је видео богат род на свом пољу, био у недоумици где да скупи све плодове. “И рече: Ово ћу учинити: развалићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја. И казаћу души својој: душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се. А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.” Страшна је смрт без припреме, која дође у неочекиваном часу. Ето зашто се Мајка Црква на сваком богослужењу моли да свим својим чедима буду даровани “хришћанска смрт, безболна, часна и мирна и добар одговор на Судилишту Христовом”.
Свети оци заједно с пророком Давидом уче нас да се у току живота молимо овим речима: “Реци ми, Господе, за смрт моју и број мојих дана, колико их је, да бих знао колики ми је век”. А наш век је поприште покајања, једино што нас ставља пред лице Божије.
Неки болесници, осећајући тежину предсмртног крста, помишљају на самоубиство – као на разрешење ситуације: “И ближње ћу ослободити мука и сам ћу се спасити”. Такве црне и лажне мисли може да сугерише само човекоубица – ђаво: он добро зна да су самоубице као самовољници и отпадници лишени милости Божије попут разбојника хулитеља распетог лево од Крста Христовог. На “просвећеном Западу” све више и више се шири метод такозване еутаназије. Том псеудонаучном речју именује се озакоњено самоубиство, када на молбу болесника специјални апарат убризга у њега отров и он умре. Ето шта може да смисли разум заслепљен безверјем! Сопственим рукама – у пакао! Какво хуљење на Христа који је победио смрт, хуљење на његову спасоносну благодат! Не, наш пут је другачији. То је пут молитве, трпљења, пут благодарења Богу који долази у помоћ истинским слугама својим у последњи час, према слову Јеванђеља: “Ко има заповести Моје и придржава их се, тај Ме воли; а ко воли Мене, тога ће заволети Отац Мој и Ја ћу га заволети и јавићу му се”. “Ко слуша реч Моју и ко верује у Онога који Ме је послао, има живот вечни и не иде на суд, већ је прешао из смрти у живот!”
Као закључак испричаћу вам како душа православног хришћанина одлази Богу и каква искушења она мора да поднесе на том последњем испиту.
Нико никада неће моћи да објасни како је душа сједињена с телом – то је тајна премудрости Божије. Али тек долази време да се наше тело распадне и претвори у прах – до времена свеопштег Васкрсења на Страшном Суду Божијем. Долази тренутак када душа осећа да је Сам Господ призива к Себи. Језик постаје нем, удови се хладе, поглед се гаси. Колико је значајно да се у тим тренуцима укућани не узнемире, него да се моле за олакшање предсмртне туге и за безболни одлазак душе страдалника! Окупљенима око самртног одра чини се као да је живот у блиском човеку замро, а у ствари бесмртна душа и мисли, и види, и чује, и свесна је себе! Само више не може да користи своје уобичајено оружје – тело које је напушта до свог васкрснућа. Ако је болесника свештеник благовремено исповедио и причестио Светим Тајнама, онда му Господ чудесно ублажава предсмртне патње и благодаћу обасјана хришћанска душа кротко се растаје с телом. За такву смрт кажу: лака, благодатна смрт.
Духовно стање човека обично се на неки начин одражава на телесним цртама лица. Ја сам као свештеник имао прилике да видим таква светла и дивна лица тек преминулих православних хришћана. Та лица су одисала неземаљском лепотом и радошћу и моје срце су у исто време испуњавале туга и тиха и благодатна утеха.
А сад ћу набројати, макар укратко, најважнија духовна искушења везана за смрт. Мислим да никоме од добронамерних читалаца неће бити на одмет да то сазна.
Они који умиру најчешће бивају искушавани духом потиштености и очајања због свести о тежини и мноштву сопствених грехова. Ђаво, пали анђео, посебно се труди да у уму хришћанина умањи безграничну милост Господа према Његовим ученицима који се кају. Не дозволимо да нас тај лажни дух покори. “Господе, немоћан сам и слаб. Али увек сам се кајао за грехе своје и колико сам могао трудио сам се да се поправим. Твојом милошћу и благодаћу моји греси су опроштени у светој тајни Исповести. Чврсто верујем да ћеш ме Ти, Створитељу мој, очистити, помиловати и спасити!” Тако ћемо мислити, тако ћемо веровати и тако ћемо се молити – и искушење ће нас напустити…
Неки се предају духу таштине. Уместо да се кају, у себи и наглас набрајају своја добра дела и на то обраћају пажњу рођацима. Неразборито је и чак опасно на земљи чинити добра дела да би их људи видели. Страст таштине, као змија отровница, својим отровом трује намере човекоугодника. Колико ће бити његово чуђење и колики ће бити његов ужас на Страшном Суду када се открије да су сва дела милости уништена пакленим огњем због духа таштине и охолости којима су била прожета. Сачувај нас Господе од погубног самозаваравања! Јер нико од нас не оправдава се пред Тобом делима – већ једино вером и благодаћу која је дар за веру! Добрих пак дела ми немамо. А што је било – то је Твој дар, Господе!
Најзад – нас може да задеси искушење од самог духа злобе коме понекад бива дозвољено да се појављује у нестварном обличју небеског житеља или у сопственом ужасном лику. Ни у ком случају не треба да испољавамо било какво интересовање за сличне приказе, ни да ступамо у разговор с њима ако не желимо да нас обмане сатана. Напротив, треба да се оборених очију смирено и спокојно молимо, призивајући у помоћ Христа Спаситеља, Пречисту Богородицу, Анђела Чувара и свете угоднике Божије, све док напаст не ишчезне. Господ је веран и неће дозволити непријатељу нашег спасења да нас опчини ако покажемо неопходну веру, одважност и разборитост! Наш последњи уздах, испуњен љубављу и надом у Господа, нек буде праћен речима које је Благи Учитељ упутио с Крста свим ученицима: “Оче, у руке Твоје предајем дух Мој! Амин”.

Comments are closed.