УЏБЕНИК ЖИВОТА – КЊИГА ЗА ЧИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ШКОЛИ

 

УЏБЕНИК ЖИВОТА
Књига за читање у породици и школи
 

 
СВЕТО ЈЕВАНЂЕЉЕ, ХРАМ БОЖИЈИ, МАЈКА ЦРКВА
 
Сећате ли се, драги читаоци, да смо. у једном од претходних поглавља говорили о премудрој књизи Божијега света? Свако од нас позван је да је чита и покушава да је разуме такорећи од дечијег узраста. Али постоји и другачија књига и једино она с правом може бити названа Књига над књигама или Књига вечног живота. То је Нови завет у којем су апостоли, ученици Господа Исуса Христа, изложили дела и заповести свог Учитеља. Кажу да када се молимо, разговарамо с Богом, а када са страхопоштовањем читамо Нови завет, онда Сам Бог разговара с нама. Може се рећи да су свети јеванђелисти – Матеј, Марко Лука и Јован Богослов забележили у четири Јеванђеља (а остали апостоли – у другим књигама Новог завета) оно што је Свемогући и Премудри Господ Својим пророчким Прстом написао у њиховим чистим срцима. Ето зашто ми верујемо: Нови завет није обична књига коју су људи написали о узвишеним темама, већ Богом надахнута књига која апсолутно прецизно и непогрешиво излаже све што се односи на спасење рода човечјег од стране Милосрдног Искупитеља.
Сваки наш читалац, наравно, има омиљене књиге: са историјском тематиком, о животињама, авантуристичке, бајке… Дешава нам се да их неколико пута читамо, да се дуго задржавамо на појединим страницама које су нам посебно блиске. Неки проучавају књигу од корица до корица, ишчитавајући, што се каже, свако словце. Али раније или касније доћи ће дан и час када ће неизоставни пратилац нашег детињства и дечаштва заузети место на полици, делећи судбину већине своје сабраће. Дебеле и танке, у меким или тврдим повезима, књиге спокојно стоје у једном реду месецима, а често и годинама, док се власник не смилује да извуче срећницу, некада омиљену књигу, лењо прелиста неколико страница, па је врати на пређашње место.
Судбина Јеванђеља није таква: и однос према њему је другачији, и ми с њим комуницирамо на посебан начин. Хоћете да чујете шта сведочи Христос Спаситељ о речи Божијој?
“Ако пребивате у речи Мојој, онда сте ви доиста Моји ученици.” “Ако… речи Моје у вама буду пребивале, онда, ма шта пожелели, тражили, то ће и бити.” “Ко љуби Мене, тај поштује реч Моју; и Отац Мој ће га заволети, и ми ћемо доћи к њему и братство код њега засновати.” “Онај који не прима речи Моје, има себи судију: реч коју сам Ја говорио, она ће му судити последњег дана.” “Заиста, заиста вам кажем: ко поштује речи Моје, тај никада смрти угледати неће.”
Видите, пријатељи моји, да однос према речи Божијој у много чему одређује вечну судбину човекову. Они који примају реч Господњу и који живе у складу с оним што пише у Јеванђељу, постају ученици Христа Спаситеља. Он с њима улази у тајновити и благодатни савез, испуњава њихове разумне молбе и, најзад, дарује им бесмртност, спасава их. Онај који одбацује, који не извршава заповести Искупитељеве, осуђен је Речју и имаће у Њој Судију себи на Страшном Суду Божијем. Ако се ми с поштовањем односимо према земаљским законима и бојимо се да их не прекршимо, с каквим онда страхопоштовањем треба да упијамо заповести Христове, да слушамо и читамо Јеванђеље – закон, дат од Бога, од Цара и земље и неба? Ето зашто се морамо трудити да свакодневно читамо Јеванђеље!
Јеванђелске речи посебно добро лежу на нашу душу ујутру – док је срце чисто и није оптерећено никаквим животним бригама. Кроз пажљиво читање Новог завета Христов лик се усеца у срце. Заповести Божије се стога и називају животворним, јер њихово извршавање препорађа душу напајајући је снагом добра и љубави.
Јеванђеље нећемо дотицати прљавим, нечистим рукама и нећемо га држати с осталим обичним књигама, него поред икона – као светињу. Пре читања Јеванђеља морамо се прекрстити и помолити и притом изговорити барем две речи: “Господе, благослови!” Пошто завршимо читање, задржавамо у сећању прочитано и затварамо свету књигу с благодарењем: “Слава Теби, Господе!” Неки свештеници говоре да само присуство Вечне књиге у кући растерује од куће нечисту силу, посебно ако људи живе благочестивим животом. Замислите ово: треба да се упутите на пусто острво и дозвољено вам је да понесете само једно – Јеванђеље или видео рикордер. Шта бисте изабрали? Ја бих без колебања пружио руку према Јеванђељу…
С великом снагом звучи Јеванђеље у храму Божијем. Пре него што свештенослужитељ почне да га чита, пале се свеће а верницима се даје благослов. Пастир прекрсти народ десном руком уз речи: “Мир свима”.
И доиста, у храму се наше душе испуњавају благодатним миром Христовим. Дешава се да у дом Божији дођеш с унутрашњим немиром, с тежином на срцу, а одлазиш успокојен, утешен, помирен. Зашто је то тако? Зато што је у православном храму Сам Бог невидљиво присутан. Сећате се кад је Исус рекао: “Јер где су се двоје или троје састали у име Моје, тамо сам Ја међу њима”? И стари библијски пророк Давид каже: “Једно сам молио Господа, само то желим да пребивам у дому Господњем у свим данима живота мога, да сагледавам лепоту Господњу и да посећујем храм Његов”.
У Русији се уобичајено сматрало да је једно “Господе, помилуј” изговорено у храму – веће од свих 150 псалама цара Давида које смо код куће прочитали. Стога је живот православног хришћанина без храма немогуће и замислити. У њему се одвијају најважнији догађаји животног пута, освештавају се све међе нашег постојања: крштење – духовно рођење, исповест – лечење савести кроз покајање и опроштај наших грехова од Господа, венчање – хришћански брак, опело – испраћај преминулог у живот вечни. А што је најважније – у храму нас Спаситељ храни, позива нас на Своју Небеску трпезу на којој се хлебом и вином сједињујемо с Господом и тада се освештавамо Његовом Пречистом Плоти и Крвљу. И као што беба осећа непрекидну потребу за мајчиним грудима, тако и ми, истински хришћани, с радошћу и надом хитамо у храм Божији где нас очекује Господ који нас вечито љуби и милује.
Сви желимо да нам живот тече глатко, мирно, да све ствари обавимо на време, да нас прати успех, да чак и у ситницама осећамо подршку Господову, да од Њега добијамо снагу за извршење онога што смо замислили. Шта је за то потребно? – Испуњење библијске заповести: “Шест дана ради и сврши своје послове а седми дан је одмор Господу Богу Твојему”.
Не могу да замислим своје срећно, богато детињство без недељног одласка у храм Божији са целом породицом.
Радосни, усхићени родитељи и чист, умивен, дотеран, малишан у празничној одећи, који сав важан корача путељком што води у храм… Колико тога величанственог и лепог откривамо под сводовима дома Божијег! Ликови светаца мотре на нас с висине – строго и прекорно ако смо нешто згрешили, милостиво и дружељубиво ако смо се сачували од неприличних мисли, речи и поступака. Запаљене свеће и разнобојна кандила као да желе с нама да поделе љубав према небу и Богу и да запале у нашем срцу мали, само нама приметан пламичак скривене молитве: “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешнога!” Оно тихо, величанствено црквено појање као да се спушта с небеса и својим складним сазвучјем буди у души смирену спознају сопствене греховности а уједно и жудњу за познањем Господа који оживотворује душу Својом благодаћу… И наравно, ту је и свештеник, баћушка, како руски народ нежно назива пастира Божијега. Баћушки је Сам Господ даровао да нам опрашта и да нас разрешава од грехова наших. Верујемо да је поред баћушке увек присутан Христос, посебно онда када слуша нашу исповест. И ако му испричамо све без скривања и искрено се покајемо за своје поступке, коликом ће радошћу и ликовањем Господ тада наградити нашу верујућу душу после разрешавајуће молитве свештеникове! Као да ти на леђима нарастају крила. Идеш, а земљу под собом и не осећаш!
С посебним страхопоштовањем гледамо у свештеника док у светлуцавој ризи излази пред нас из олтара држећи у руци Свети Путир. У њему је Бог који жели да нам у тој црквеној светој тајни дарује исцељење душе и тела за отпуштање грехова и живот вечни! Ради те светиње смо створени, ради ње смо примили Крштење, ради ње идемо у храм, постимо, молимо се, кајемо се – све то ради најважнијег сједињења с Господом. Ето зашто је за нас толико важно да чешће долазимо свештенику, да преко његових руку примамо милост од Искупитеља Христа.
Још нешто је веома важно знати – да је свештеник од Бога постављен да нас благосиља за важна животна прегнућа. Било да је то за почетак школске године, било за полагање испита, било пред дуг пут – једном речју, за сваки посао, користан и Богу угодан, од пастира треба тражити благослов. “Који сеју с благословом”, речено је у Библији, “с благословом ће и пожњети” (то јест, с Божијом помоћу скупљаће богату летину). Приђите свештенику с рукама унакрст, с длановима нагоре и затражите благослов. Он ће вас прекрстити десном руком (старословенски – десницом) речима: “У име Оца, и Сина, и Светога Духа”. И – благослов и благодат су добијени! Будите уверени: Господ ће вам у свему помоћи, само не заборављајте руску пословицу: “Помози сам себи, па ће ти и Бог помоћи”. Тако, корак по корак, полако али сигурно, кроз исповест и причешће, читањем Јеванђеља и благословом пастира, обавља се наше оцрковљење, улазак у Цркву Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа.
Храм и Црква нису идентични појмови, иако на руском језику црквом називамо само здање храма. Црква – то смо сви ми, православни хришћани у савезу с нашим Господом. Као што је глава с телом једна целина, таква целина је и Христос Спаситељ с Његовом Црквом, коју називамо Светом Саборном и Апостолском. Апостолском, зато што ви и ја верујемо у Христа не било како, већ управо онако како су нас научили свети апостоли, који су од Самога Господа добили заповест: “…идите, учите све народе крстећи их у име Оца, и Сина, и Светога Духа, учите их да поштују све оно што сам вам Ја заповедио…” Наша Црква је Саборна јер је сабрана снагом Господа од свих племена и народа у јединствени Божији народ православних хришћана.То јединство дато нам је изван времена и простора, зато што у Цркву улазе не само живи на земљи, него и они који су завршили свој животни подвиг, то јест преминули, упокојени, и пре свих, свети угодници Божији, који у слави пред престолом Божијим стоје на небесима.
Светом је Црква названа зато што је њен поглавар Сам Господ; она се у свом животу не руководи људским обичајима, већ канонима и правилима које је кроз апостоле и свете оце даровао Дух Божији. Не може се бити хришћанин и остати туђ, непослушан Православној Цркви, њеним правилима, уставима и законима. Онај који мисли да верује у Христа, а Цркви не верује – сам себе обмањује. Црква је аутентична мајка наша, увек млада, лепа, безгрешна, испуњена животворном снагом Духа. Ми смо немоћни и грешни, али је зато Христос свет и Својом светошћу освештава Цркву. Несрећан је онај човек који не зна за светлост и топлоту! Хришћанин који омаловажава Цркву и крши њене уставе налик је на онога што сече грану на којој седи. Јер ми, чланови Цркве, Тела Христовог, живимо безбрижно само дотле док се налазимо у јединству с телом. Шта ће се десити с малим прстом ако га одсечемо од тела? Може ли грана да даје плодове ако је одломљена од стабла? Не може – она ће ускоро увенути, осушити се и претворити се у прах земаљски. А дрво – моћно, снажно, с разгранатом крошњом, уздизаће се као и пре ка небу и радоваће наше очи зрелим и сочним плодовима.
Лепо наш православни народ каже за Цркву: “Коме Црква није мати, томе ни Бог није отац”. Стога, пријатељи, као зеницу ока штитићемо веру и чуваћемо верност Православној Цркви која нам даје снагу да побеђујемо зло сакривено у нама самима и учи нас свему доброме. Она нас препорађа љубављу и, када за то дође време, испраћа нас у небеску обитељ.
Волели бисте да увек будете млади, бодри, радосни и јаки духом? Желите себи добар, испуњен живот и срећу? Тражите да будете оправдани пред Господом на Страшном Суду Његовом и да примите милост вечног спасења? Онда верујте у Цркву, волите Цркву, служите Цркви као што смерни син верује, као што воли своју мајку и служи је.

Comments are closed.