НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » УЏБЕНИК ЖИВОТА – КЊИГА ЗА ЧИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ШКОЛИ

УЏБЕНИК ЖИВОТА – КЊИГА ЗА ЧИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ШКОЛИ

 

УЏБЕНИК ЖИВОТА
Књига за читање у породици и школи
 

 
ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 
Да ли сви знају шта је рекла света прамајка Ева када се први пут чедом својим разрешила од бремена? „… Добила сам човека од Господа!“, изрекла је тада прва мајка на земљи. И ако је чедо, дете – од Бога, онда се и подизање и васпитање детета без Божије помоћи никако не може замислити. То је посебно очигледно у наше време, које је можда далеко теже за васпитавање младе генерације од протеклих времена. И нека се наши читаоци не чуде што је у књигу укључено ово поглавље. Шта може бити интересантније од ове теме за оне који још и сами нису изашли из младог узраста и који су „објекат васпитања“? Већ смо попричали о толиким темама за одрасле да, што кажу, сада повратка нема.
Желео бих, пре свега, нешто да кажем о посвећивању наше деце Богу „од утробе материне и пелена детињих“. Разуме се да Створитељ воли сву децу коју је створио према библијској речи: „Ти, Господе, чуваш децу“. И још: „Ти си мене створио и саткао ме у утроби матере моје… Чудесна су дела Твоја“. Међутим, ма како то било чудно, у великој мери од самих родитеља зависи колико ће се благодат Божија излити на њихово дете.
Ви већ знате колики значај у човековом животу имају свете тајне Крштења и Причешће Светим Христовим Тајнама. О неопходности да се светлошћу Крштења просветљују деца, Спаситељ јасно сведочи: „…пустите децу дами долазе и не спречавајте их, јер је њихово царство Божије“. А зар се може и помислити да ће дете православних родитеља остати без просветљења Духом Светим?! Ето зашто, по обичају, четрдесетог дана, а ако је потребно и раније, новорођенче бива удостојено да се роди на небу, уз помоћ воде и Духа Светога. Причешћујући детенце недељом и празницима (што чешће – то боље) ми дозвољавамо Господу и Његовој животворној благодати да увек сапребива с нашим милим чедом.
Али и од родитељских срца много тога зависи. Дешава се да мајка себе сматра неограниченом господарицом која управља судбином сопственог детета. „Дете је моје, родила сам га за себе! И само за себе!“ Купајући дете бујицама егоистичне љубави, подижући га по својој слици и прилици, вером непросвећена родитељка учиниће сина или кћерку несрећним. Ако не признаје детету слободу и ако не види у њему богомдану личност, она ће се пре или касније ужаснути од плодова својих неразумних поступака. Кад порасту, деца таквих родитеља не само да не осећају захвалност, већ устају против својих родитеља, потпуно игноришу њихов ауторитет и раскидају с њима односе, немилосрдно пресецајући све везе родбинске љубави која, нажалост, није била просвећена хришћанском мудрошћу. Мајка, хришћанка, док још носи своје дете у утроби, посвећује га Створитељу попут древних светих жена које су подариле свету велике праведнике. Такве су биле: света Сара, супруга патријарха Аврама, праведна Јелисавета, мајка највећег ког је жена родила – пророка и Крститеља Господњег Јована, праведна Ана, која је удостојена да постане мајка Преблагословене Дјеве Марије. Све што ми поверавамо или предајемо Богу, освештава се као Његова својина и иметак. Реч „свети“ на старохебрејском значи „од Бога узети део“. „Господе“, тако може да се помоли благочестива мајка, „Теби посвећујем своје дете. Нека буде благодат Твоја на њему од утробе моје. Прими ово дете на дар од нас, грешних, постави га да служи Теби и да се кроз њега на земљи прослави Свето име Твоје.“
Пријатељи, ви и сами осећате колико су то озбиљне и одговорне речи! Срце нам каже да ће Бог пригрлити то дете, да ће на посебан начин управљати његовим животом и освештавати га Својом благодаћу. Разуме се, родитељи треба да уложе све напоре да би у детету одгајали духовне особине и врлине достојне његовог будућег високог позвања. Многи одрасли схватају да деца прво припадају Свемилостивом и Свемудром Господу, а тек онда њима! Али хајде да се спустимо на земљу и да мисаоним оком завиримо у неке породице: шта се тамо догађа? Авај, призор који ћемо видети није увек утешан! Видимо дете које себе, без обзира на своје године, доживљава као господара ситуације. Маломало – па пада у хистерију, баца играчке, ваља се по поду, удара ногама и рукама, дере се из свег грла као да га кољу. Какав безобразлук! У ствари, размажено дете грамзиво нешто истерује, на недокучив начин спајајући мокре сузе и суву прорачунатост! „Дете треба утешити по сваку цену, само да не плаче.“ Салећу га маме, дадиље, запомаже бака узрујано се врпољећи око „вође црвенокожаца“, како бисмо ви и ја назвали то мило детенце. Надам се да нико од наших читалаца у описаној сцени није препознао страницу из сопствене биографије! Зашто све тако испадне? Очигледно је тако због тога што је у породици, у којој се тек појавило дугоочекивано дете, оно стављено у центар свеопште дирљиве пажње. Шта онда има чудно у томе што је малишан осетио предност свог положаја и из тога извукао одговарајуће закључке, наравно, не размишљањем, него, такорећи, надахнућем, вођен својим ћудима и каприцима?
Будући родитељи! Љубав према детету мора бити разумна и не сме бити слепа. Ако детету у свему повлађујемо и чинимо му уступке, разорићемо морално осећање у. њему, укаљаћемо његово срце и у будућности ћемо га осудити на усамљеност и отуђеност од људи. И Господ, који нас је поставио поред детета, као баштована поред неке лепе биљке, позваће нас, наравно, на одговорност због тога што се та биљка осушила, не показавши свету ни цветове ни плодове. Значи, васпитање треба да буде такво да дете, имајући свест о томе да је јако и одважно, учи да воли своје родитеље и, колико је то могуће, да испољава пажњу и бригу о свим људима који га окружују.
Лепо речено, али како то постићи? Нека се дете навикава на то да оно уопште није најважнији члан породице. Када дође у дечачки узраст, нека види себе као маминог помоћника. С великим задовољством оно ће извршавати поверене му задатке, осећајући се већ одраслим. Било да се ради о спремању стана, јела, било да је у питању прање или пеглање веша – увек ћемо за дете наћи посао који је потпуно доступан његовој слабашној снази и дечјем уму.
Ако погледамо одумирућу сеоску руску свакодневницу или искуство савремених породица с много деце (а оне су, по правилу, православне), видећемо да је тамо васпитање најбоље. Старија деца помажу млађој, навикавајући се на активну љубав и пажњу. Све је код деце заједничко, а завидљивци, грамзивци и тужибабе – најмање се цене! Како би било лепо када ми и наша деца не бисмо знали за речи: „Желео бих, ја хоћу, ја нећу…“
Мудри родитељи који воле своју децу строго ће одговорити малиши чим овај почне да испољава самовољу: „То Богу није угодно! Боље да радиш то што ти је наложено и биће ти добро“.
Између осталог, уопште није лоше упознати генерацију која расте с појмом поста и с временом када се пости. Надам се да већина наших читалаца зна зашто су среда и петак – свети дани који захтевају уздржавање од масне, то јест, непосне хране. У среду је Господа Исуса Христа издао Јуда а у петак је разапет на Крсту. Од давнина се хришћани тим данима, исто као и за време четири вишедневна поста (пре празника Рођења Христовог, Ускрса, дана светих апостола Петра и Павла и пре Успења, то јест, блажене смрти Божије Матере), уздржавају од меса и млечних производа. Можда је за малу децу тешко да се строго придржавају поста, али учити их да се уздржавају од слаткиша и свега онога што она називају укусним – више је него корисно! А не гледати тих дана телевизију (ако су се и родитељи уопште ње ослободили) Сам Бог заповеда! Познате су ми породице у којима деца посте напоредо с одраслима и то желе према захтеву сопствене савести. Одрасли знају колико је лоше бити роб желуца. Бивајући од малих ногу упознати с разумним уздржавањем, учимо се да господаримо телом, при чему дарујемо души слободу за којом жуди.
Било би потпуно неправично лишити нашу дечицу среће да се моле и да слушају Свето писмо! Исправно поступају оне мајке које, док доје дете, истовремено певају Арханђелски поздрав Божијој Мајци, који је изашао из уста Небеског Житеља: „Богородице Дјево, радуј се, Благодатна Маријо, Господ је с Тобом; благословена си Ти међу женама и благословен је плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших!“ Ето шта значи, према старом добром изразу „посисати благочестије с мајчиним млеком“! И истина је – речи чудесне молитве освештавају дете и мир Божији почива на њему. Беби која никако не може да заспи далеко је боље, кажу, прочитати поглавље из Јеванђеља или одабране молитве, него јој сатима љуљати креветић. Веома је мудро у дечјој соби ставити велику икону Христа и Богородице да би се дечје окице навикавале на светињу и да би дете осећало на себи поглед Оне која нам је ближа од рођене мајке. Јер најважније је – код наше деце усадити осећање Божије свеприсутности, свезнања и свемоћи. То свето стање називамо, као што се сећамо, страх Божији.
Једаред, већ као свештеник, упознао сам се са средовечном благочестивом женом која је проживела праведан живот. Сложићете се да је то у наше време – реткост. „А како се десило да вас грехови заобиђу?“, упитах је зачуђено. „Знате, оче, ја сам се увек бојала Бога“, с ведрим осмехом признаде она. „А како је то – бојати се Бога?“, поставих ја питање, живо заинтересован. „Ево како. Била сам сасвим мала, имала сам око четири-пет година. Лежала сам на пећи а мама је доле нешто по кући радила. Код нас у кући увек је горело кандило испред иконе Спаситеља. Ја питам маму: ‘А зашто мени Бог прстом прети?’ Па ви, оче, знате како Господ на иконама десном руком благосиља? Мама одговара: ‘Бог све види и теби забрањује да грешиш’. Помислих: како то Бог може све да види? Хајде да се сакријем испод ћебета, а потом ћу провирити кроз малу рупу – Бог ће за то време скренути поглед! Речено – учињено. Сакријем се испод ћебета, направим рупицу, гледам кроз њу… А Богме гледа и све ми прстом прети: ‘Мања, не греши!’ Од тада се ја бојим Господа, молим му се, а грехове избегавам“ – завршила је своју простодушну причу сабеседница.
Велики васпитач руског народа, преподобни Амвросије Оптински, говорио је да је без страха Божијега, без осећања свеприсутности Небеског Оца немогуће одгојити моралну личност, усадити јој у срце врлине Христове. Онај који је навикао да све ради пред лицем Божијим, никада се неће усудити да чак ни рђавим помислима ражалошћује Створитеља.
Дај Господе нама и нашој деци да будемо понизни пред Тобом, да чувамо себе од зла великом милошћу Твојом!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *