НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » УЏБЕНИК ЖИВОТА – КЊИГА ЗА ЧИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ШКОЛИ

УЏБЕНИК ЖИВОТА – КЊИГА ЗА ЧИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ШКОЛИ

 

УЏБЕНИК ЖИВОТА
Књига за читање у породици и школи
 

 
МОНАШТВО
 
Испунићемо обећање, пријатељи, и испричаћемо вам с Божијом помоћи о оном најизузетнијем путу који свети Јован Златоусти назива већим од сваке хвале. „Знај, љубљени“, каже он, „да је брак врлина достојна дивљења, али за чедност, монаштво, тешко да се могу наћи речи, јер је то анђелска врста живота.“
Интересантно је да реч „манастир“ код нецрквеног човека изазива најнеобичније представе које немају никакве везе с истинским стањем ствари. То се објашњава схватањима која нам је наметнула световна уметничка литература. Веома површно упознати с духовним животом, а с монашким још мање, њени аутори често описују манастир у општим цртама, истичући га као уточиште куртизана разочараних у живот на двору или као стециште лукавих посленика у мантијама и капуљачама, заражених свим смртним гресима, који учествују у огавним интригама и походима главних јунака тих дела. Истине ради, рећи ћемо да за већину руских класичних писаца то није карактеристично. Перима Достојевског и Љескова припадају ликови монаха који у одређеној мери имају сличности с правим монасима и који су ушли у ризницу светске књижевности.
Уосталом, оставимо по страни књижевна трагања и вратимо се животу, који је једини предмет ове књиге.
Одмах ћемо рећи да монаштву треба тежити из љубави према Господу нашем Исусу Христу и из жеље да Њему несметано служимо, што није сасвим угодно човеку који живи у оваквом свету и који је оптерећен мноштвом животних брига.
За утемељење монаштва сматрају се јеванђелске речи Христа Спаситеља упућене богатом младићу: „…иди, све што имаш продај и раздели сиромасима и имаћеш благо на небесима; узми крст и крени за Мном“. Спасење душе се, с Божијом помоћи, може наћи и усред бучног света, али духовно савршенство, стицање благодати Светога Духа у пуноћи доступној човеку, најблискије сједињавање с Искупитељем кроз непрекидну молитву и украшавање душе Христовим врлинама – постижу се пре свега удаљавањем од мирског живота, међу благодатним манастирским зидововима, или, боље рећи, одласком у монашке редове.
Сећам се како сам, тек кренувши путем вере, још неупућен у духовна питања младића, посетио Пјухтицки женски манастир Успења Пресвете Богородице који је познат сваком руском православном хришћанину. Све је било задивљујуће у тој мени дотад непознатој земљи: чудесна природа (манастир се налази у Естонији), зеленилом прекривена брда, брезове шуме, свеж ваздух засићен мирисом трава и свеже покошеног сена, што се на старословенском назива „благораствореније воздухов“. Огромна саборна црква блистала је од чистоће, тако да нас је било стид да корачамо по орибаном и опраном каменом поду. Дивно беше појање чистих женских гласова, чудесних због јасноће и топлог звучања. Све се не може описати. Али право откровење за мене била су лица – да ли послушница или монахиња, то није тако важно. Од тада је прошло сигурно више од петнаест година а у срцу до данас живи сећање на тај неизрециви утисак.
Дочекала нас је манастирска сестра којој је било поверено да у трпезарији нахрани и напоји тек приспеле ходочаснике. Одједном сам схватио да никада раније нисам видео тако светло лице које као да је изнутра обасјано светлошћу. То није била службена љубазност конобара или стјуардесе, већ нешто потпуно другачије. Скроман осмех одисао је таквом простодушношћу и чистотом да сам моментално добио жељу да спустим поглед. Тако бива кад гледаш у сунце и нехотице се окрећеш. Њено опхођење, непатворено добронамерно и срдачно, уједно је било, колико ја данас разумем, више него чедно. Укратко речено, та сестра ми је изгледала као биће из другог света, као особа уз коју не пристају никаква животна прљавштина, таштина или лукавство. До данашњег дана захваљујем Мајци Божијој што ми је показала веродостојну лепоту живота у Христу!
Сад ми је потпуно јасно шта је то монаштво – то није начин живота настао због губитништва или беде, како мисле људи који ништа нису видели сопственим очима и који о свему суде по чувењу. Не! Монашки живот јесте живот благодатан и хармоничан, који показује коликом је племенитошћу и лепотом Творац почастио нашу богоподобну природу!
Онај који осећа тежњу за анђелским животом мора дуго себе да искушава: прво – док још живи у свету, али не на светован начин, а затим – у подвигу послушништва, сад већ међу манастирским зидинама. Извршавајући обавезе које су му поверене, усрдно посећујући богослужења, читајући монашко молитвено правило, послушник се упознаје с начином манастирског живота и моли Господа и Божију Мајку да му дају довољно снаге и одлучности да им служи у безбрачју, нестицању (то јест, одрицању од сваке имовине) и апсолутном послушању. Та три обећања дају се при постригу, при чему постриженик заједно с монашким одећом добија и ново име, као да се рађа други пут!
Многи говоре о чудесном преображају који доживљава човек за време пострига! Пред вама више није ваш стари познаник (тако причају они који су познавали садашњег монаха пре његовог одласка у манастир), него анђео! У дугој црној одежди, с упаљеном свећом у једној руци, с дрвеним крстом у другој, с камилавком, посебном капом, и у мантији која таласасто пада – то је сасвим друга особа!
Првих неколико дана новопострижени проводи у олтару, свакодневно се причешћујући Светим Христовим Тајнама, као знак духовног брака с вереником душе – Христом Искупитељем. Одсад најважнији животни задатак монаха јесте – непрекидна покајничка Исусова молитва, она иста молитва чије лагано и пажљиво изговарање мало-помало доводи до очишћења од страсти и уливања благодати Божије у срце подвижниково. Било да се моли за време богослужења у храму, било да извршава радно послушање, било да иде за трпезу или се враћа од ње – монах мора као дете, искрено, са страхом Божијим да призива најслађе име Искупитеља: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног!“ Одважног ученика Христовог чека много мука, невоља и искушења. Борба с грехом који се гнезди у дубинама нашег срца каткад ће бити болна, неће му одмах и неће му одједном бити даровани истинско очишћење и преображај душе, него ће се он уз помоћ евојих Небеских Родитеља – Господа и Његове Пречисте Матере – успети трновитом али благодатном стазом ка духовном савршенству! И можда тај монах неће бити благословен да напише књигу, да учествује у великим друштвеним догађајима или да на неки други начин овековечи своје име на страницама историје, али он није због тога примио монаштво…
Може се десити да ће се једног лепог дана неки младић који или трага за вером, или кога муче сумње, наћи у манастиру и случајно бацити поглед на смиреног служитеља Христовог који, као и увек, савесно и молитвено извршава своје свакодневно послушање. И озарен светлошћу Божије благодати која почива на подвижнику покајања, млади човек ће одједном појмити јеванђелске речи: „Ви сте – светлост света… И кад запали свећу, неће је ставити испод посуде, већ на свећњак да светли свима у кући. Тако нека светли светлост ваша пред људима да би они видели ваша добра дела и прослављали Оца вашег Небеског“.
Ако бисте ме упитали: „А у који манастир је најбоље да одемо да бисмо се сопственим очима уверили у оно што је речено и да бисмо добили представу о манастирском животу, не из туђег сведочења, већ из личног искуства?“, ја бих се сетио старе руске благочестиве пошалице: „Ако ти тврда глава смета, отплови у Валаам на крај света, ако суров не желиш бити, мораш Саров посетити. Ако искуство желиш стећи, право у Оптину крећи“. По милости Божијој, много је славних манастира данас у Русији обновљено. Што се мене тиче, носим се мишљу да после писања наше заједничке књиге (а супротна обала већ се види!) посетим Серафимо-Дивејевски женски манастир који се налази недалеко од Сарова и Арзамаса, на последњем, четвртом имању Божије Мајке на земљи. По сведочанству преподобног Серафима, Сама Царица Небеска сваки Божији дан обилази своје поседе и свима који с вером посете ово место обећава велику благодат Своју…

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *