НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » УЏБЕНИК ЖИВОТА – КЊИГА ЗА ЧИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ШКОЛИ

УЏБЕНИК ЖИВОТА – КЊИГА ЗА ЧИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ШКОЛИ

 

УЏБЕНИК ЖИВОТА
Књига за читање у породици и школи
 

 
ОДМОР И ТРЕНУЦИ ДОКОЛИЦЕ
 
Не знам да ли у нашој књизи има места за опис доколице и за размишљање о одмору када је толико предмета важних за живот остало непоменуто због разноликости човечјег живота? Осим тога, одмор није могуће сасвим заобићи. Човеку је својствено да се умара, било да нешто пише, било да чита, било да се нечим с марљивошћу и усрдношћу бави.
Рећи ћемо, пре свега, заједно с најмудријим митрополитом XIX века, Филаретом Московским, да је најбољи одмор прелазак на другу врсту посла. Видимо да нам је Господ по благости Својој даровао смену годишњих доба да бисмо се увек радовали богатству Божијег света и да се никада у њему не бисмо досађивали. Све око нас се мења и ми сами се мењамо. Пролазећи постепено кроз дечји, младалачки, зрели и старачки узраст, ми из сваког доба црпемо нешто посебно и не умарамо се од живота са свим његовим заврзламама.
Дакле, тетиву лука не треба држати само у натегнутом стању. Ако не желимо да се она покида, неопходно ју је с времена на време попуштати. Разумни хришћанин ће се стога трудити да главни посао свог живота допуни разноликим споредним пословима и новим утисцима који души неће нанети никакву штету. Свјатејши Патријарх Тихон је, на пример, док је управљао Црквом у најтежим условима совјетских безбожничких прогона, вероватно трпео натчовечанске напоре општећи с непријатељски настројеним државним чиновницима који су сваки час тражили аудијенцију код њега. Све то постизао је и поред честих богослужења, и поред мноштва верујућег народа који је од старца, немоћног телом али бодрог духом, тражио подршку и утеху! До нас су стигла сведочанства очевидаца према којима је страдалник и заступник сверуски непосредно пред смрт читао „Ловчеве записе“ Ивана Сергејевича Тургењева, великог мајстора руске уметничке прозе и познаваоца руске душе.
А за светог праведног Јована Кронштатског, чији је радни дан почињао пре четири сата ујутру а завршавао се дубоко у ноћ, одмор је била осама, макар и кратка, у крилу природе – било у градском парку, било за време шетње дилижансом. Како се преображавало лице праведника, како је блистало од одушевљења, од неземаљске радости, када је сагледавао лепоту звезданог неба или омиљену природу северног краја за време путовања у завичај, у далеку Суру Архангелске губерније, једном годишње! Напокон, сећам се приче о једном од московских истакнутих пастира духовника предреволуционарног времена. Преморен дугим исповестима и разговорима, он је волео да решава математичке задатке, пошто је од детињства био поштовалац те егзактне науке.
Кад говоримо о доколици хришћанина, умесно је да попричамо и о односу према нашој сопственој телесној природи, или, једноставније речено, о односу према телу. Тело је, као и душу, створио Бог и оно служи као алат, оруђе, помоћу којег разумна човечја душа делује у овом свету. Искупитељски Христов подвиг послужио је освештању тела и душе човечје учинивши их храмом Духа Светога. Према томе, ми морамо испољавати разумну бригу о телу које свети оци не називају непријатељем, већ пријатељем разумне душе. И то се, пре свега, односи на Богом дано здравље. Понекад, код младих хришћана примећујемо потпуно занемаривање тог Створитељевог дара. Наносећи штету телу сопственом аљкавошћу, запуштајући разне болести које су у почетном стадијуму лако могле бити излечене или сасвим избегнуте, ми чинимо грех због којег Господ може да тражи одговорност од нас, од Својих неразумних и лакомислених ученика. Нико нема право да самовољно скраћује од Бога дати земаљски живот.
Светитељ Теофан Затворник, између осталог препоручује да се ујутру бавимо гимнастиком, разуме се, не на штету јутарњег молитвеног правила. И онај који је у младости заволео туристичке походе или сада сваког јутра редовно трчи, онај који се ради побољшања здравља бави лаком атлетиком (краљицом спортова, како је називају), веслањем или пливањем, нимало се неће огрешити о благочестије. Све је лепо ако је с мером. „Што није с мером, од нечастивог је“, често су говорили подвижници благочестија.
Ако се твојим физичким активностима почела прикрадати гордост, ако је твоја физичка култура прерасла у пагански култ тела, ако те средина увлачи у свет такозваног врхунског спорта који захтева људске жртве и који је врста идолопоклонства – ту онда, по савету и благослову духовника, треба испољити одлучност и спасти се од искушења бекством достојним похвале. „Оно што те заноси, то те и искушава“ – гласи народна мудрост. Све нам је допуштено али ништа не сме нама да завлада. Свет је лукав и подмукао, чак и невина задовољства и саме по себи корисне активности он настоји да укаља чим заборавимо да се захваљујемо Створитељу и чим осетимо греховну наклоност према било којем земаљском предмету. Посебно треба нагласити да никакве врсте спортова које су повезане с агресијом и демонском гордошћу (на пример, источњачке борилачке вештине) хришћанско благочестије никада неће одобрити. „А да ли је допуштено испунити доколицу плесом?“, можда ће ме упитати читаоци. Има различитих врста плеса и свака активност приличи одређеним годинама; за савремене плесове ја немам ниједну лепу реч. У споју с какофоничном музиком они су изгледа измишљени ради тога да код младих људи скину последње велове стидљивости и да смерни однос према лицима супротног пола замене незаситом похотљивошћу и сладострашћем. Будући да су вештачки изазване, плотске страсти неће се смирити док своје заточенике не увале у јаму нечистоте и блуднога греха. Нека Милосрдни Господ сачува од њега читаоце ове књиге! Такозвани класични плесови, које смо добили у наслеђе од минуле епохе XIX века, захтевали су одређено умеће, плесачку вештину, грациозност и припрему осмишљене активности. Такве пластичне вежбе веома су корисне у дечјем и делимично у адолесцентном узрасту, када се формира држање, јер многа деца тада имају трапаве и неспретне покрете, бангав ход и остале недостатке. После физичког сазревања хришћански младићи и девојке треба да воде битку с духом трулежи и блуда који доминирају у свету. Близак додир с лицима супротног пола (што се подразумева у плесачким активностима) крајње је бескористан и чак је опасан. Будући да си слама, можеш ли да не сагориш ако се налазиш поред усијане пећи? Разноврсне животне ситуације и питања која оне подстичу потребно је разрешавати с духовником свештеником кроз исповедне разговоре, на шта ниједна, чак ни најбоља књига, сложићете се, не може да претендује.
Ово поглавље било би непотпуно ако ништа не бисмо рекли о скуповима и сусретима младих хришћана у кругу породице, пријатеља или парохијана из свог храма. Само се осврните унаоколо и погледајте како су људи разједињени и отуђени једних од других! У данашњем веку прорачунатости и материјалистичког практицизма људи су се одвикли од чистог, пријатељског, несебичног и истински хришћанског општења! Једино што се код многих задржало јесу породичне гозбе које, по правилу, засићују тело, али не засићују и душу. О неприличним и нетрезвеним састајањима нећу ни да говорим на страницама ове књиге. Убеђен сам да су скупови православних хришћана и у световном амбијенту благословени, само ако се све одвија часно, достојно Господа који нас је призвао! Сетимо се, пријатељи, обећања Спаситељевог: „Јер где су се двоје или троје сакупили у Моје име, ту сам Ја с њима“. Да ли сте приметили какво осећање духовне пуноће и радости због узајамног општења обузме душу сваки пут када духовни истомишљеници, чланови једне парохијске породице, заједно организују овај или онај празник? Посебно је тако ако дође и свештеник који добро познаје све присутне. Тада благост Господња весели људска срца, јер се кроз такво општење прославља Сам Христос. И како је лепо да наша омладина чешће буде заједно! Морамо рећи да се Божанска љубав излива на све узрасте. Разлика у годинама живота нема значаја тамо где сијају јединство вере и заједничка тежња да се служи Богу испуњавањем Његових заповести. Руско православно срце је невероватно дубоко. Оно понекад налази излаз за своја радосна осећања у народној песми која обједињава све у јединствен хор, а понекад – у тајној молитви која, нимало не реметећи атмосферу другарства и поверења, излива на окупљене благодат тишине и спокоја. Доиста, каткад пожелимо да заједнички ћутимо зато што нам није дато да све изразимо речима.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *