NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

 

UDŽBENIK ŽIVOTA
Knjiga za čitanje u porodici i školi
 

 
ŽIVOTNO POZVANJE
 
Kakva lepa reč – pozvanje… Čista i uzvišena. Kada kažemo: „On je našao svoje pozvanje“, to znači da je čovek pronašao sebe u omiljenom poslu, da mu se predaje u potpunosti, bez rezerve, da se zalaže i ne obavlja ga radi para, ne kao zanatlija, nego ga obavlja iz ljubavi prema stvaralaštvu i graditeljstvu.
Udubljujući se u značenje te reči, shvatamo da je pozvanje čoveku dato odozgo – jer je Gospod svakog od nas obdario određenim talentima i sposobnostima. Nema čoveka koji je potpuno lišen tih darova. Dok postajemo svesna bića i skupljamo snagu, osećamo sklonost prema ovome ili onome predmetu, prema određenom poslu. Postoje ljudi koje privlače jezici, muzika, i ljudi koji se danima i noćima bez prestanka druže sa zupčanicima, klipovima, demontiranim motorima. Kao što reče pesnik: „Srećnici ne gledaju na sat“. Koliko je važno oslušnuti sopstveno srce i ne pogrešiti u izboru onog posla koji treba da postane ne samo naša profesija, struka, već upravo – pozvanje! Dakle, ne zavisi sve od Onoga koji pozvanje daje, već mnogo toga zavisi i od onoga koji je pozvan.
Iz prošlog poglavlja se sećamo koje glavne vrline krase pravog učenika. A sada da popričamo o nečem drugom – o talentu. Niko nikada ne može objasniti zašto neko po prirodi ima lep glas a drugi tako vlada rečima da se njegova usta mogu nazvati „mednim“. To je tajna Božija. Talenat koji nam je dat od rođenja nalik je nebrušenom dijamantu. Čudesan je taj providan, tvrd kamen, tek izvučen iz dubine „sibirskih ruda“! Radi njega je vredelo iskopati tone i tone prazne rude. Ali ma kako izuzetan bio dijamant, brilijant se razlikije od njega kao nebo od zemlje. Brilijantom nazivamo izbrušeni dijamant, čija vešta obrada zahteva strpljiv i prefinjen rad.
Eto zašto za takav rad često nisu spremni talentovani ljudi, posebno ako ih okolina neprestano obasipa pohvalama i komplimentima. Pogođen slatkoćom prvog uspeha koji pripisuje sebi, a ne Bogu i ne umejući da zahvali Stvoritelju za tajne i očigledne milosti, nadaren ali duhovno neprosvećen čovek pada u greh gordosti i samodopadljivosti.
On se miri s postignutim, gubi osećanje nezadovoljstva samim sobom, sve prinosi na žrtvu sopstvenoj sujeti. „…Ko ne sabira sa Mnom, taj rasipa“, kaže Hristos. Sabirati s Hristom – znači posvetiti svoj talenat Onome koji ti ga je darovao i usmeriti ga da služi ljudima u slavu imena Božijega. Rasipati – znači starati se samo o proslavljanju svoga imena, ne delovati radi opšte koristi, već radi prizemnog koristoljublja i samoljublja.
Ako ti je Bog stvarno darovao talenat, ne gordi se, već se boj. Boj se da ti Gospod ne uskrati dar zbog nemarnog odnosa prema njemu, zbog neumeća da ga čuvaš kako treba ili zbog nepravilne upotrebe.
Kad postaneš svestan izvesne sposobnosti ili veštine, promisli o odgovornosti pred Bogom, koji je rekao: „I od svakoga kome je mnogo dato, mnogo će se i tražiti…“ Onome koji nije dobio dar, sudiće se blaže nego onome koji ga je dobio. Strog je i zahtevan sud nad onim ko je dobio a nije umnožio dar u slavu Gospoda.
Eto zašto talentovan čovek istovremeno mora biti i neumoran radnik. „Drugi su dostojni odmora, ali ne i ja“, smireno rasuđuje ovaj. I što se on više trudi, šlifuje, polira, dodaje bljesak i sjaj dragom kamenu sopstvene duše – tim više Gospod uveseljava slugu Svojega radošću, nagrađuje ga spokojem i mirnom savešću. Ako ljudi i hvale hrišćanina koji ih je obasuo dobročinstvima, smirio, utešio, prosvetio, on za njih odavno ima spreman odgovor koji se sastoji samo od dve kratke, duševne reči: „Hvala Bogu!“ Čini mi se da geslo svakog čoveka stvaraoca mora da postane stih iz psalma Davidova: „Ne nama, Gospode, ne nama, već imenu Tvome daj slavu!“
Na svetu postoji mnogo pozvanja. I ma koje da hrišćanin izabere, on obavezno mora da teži savršenstvu – ne radi taštine ili koristoljublja, već radi slave Božije. Ovladavanje nekim poslom do savršenstva često se u svetu na jeziku običnih pojmova naziva profesionalizmom. Tu reč cene svi, jer ona govori sama za sebe. Ako ti sebe nazivaš vernikom, onda se od tebe dvostruko traži – jer će tvoj posao, plodove tvog rada, ljudi pristrasno procenjivati: „Sad ćemo videti kako je tamo kod njih – vernika!“ Setimo se: što god Hristos radio, radio je dobro i zato mu se običan narod divio i proslavljao je Boga. Eto i nama uzora. Biraj, ili će o tebi, sudeći po tvojim delima, razočarano reći: „A još je i vernik!“, ili će s odobravanjem i poštovanjem posvedočiti: „On nije mogao da uradi loše, jer je vernik“. Daj, Gospode, da čitaocima ove knjige u životu govore samo ovo poslednje i da svako od njih bude pravi majstor, virtuoz svoga posla – u nauci, u umetnosti, u služenju ljudima! Stoga ćemo, počev od školskih dana, bežati od nerada, lenjosti i zaludnog provođenja vremena. A da li je vreme za lenčarenje?! Nije, nego s bodrošću, s molitvom i s blagom nadom neka svako ide putem koji je odabrao, putem skromnog i samopregornog rada, kao što se govorilo u stara vremena: „Crkvi za slavu, roditeljima za utehu, sebi za spasenje!“
Na ovome bi se moglo završiti poglavlje, ali pre kraja, kao uvek, u srcu onog koji piše postane tesno od misli koje traže da budu zabeležene. Odavno se smatra da su među raznovrsnim i plemenitim pozvanjima najuzvišenija tri: učitelj, lekar i sveštenik. Zašto nam se tako čini? Ja mislim da je to tako zato što u osnovi sva tri leži ljubav. A ljubav i milosrđe su od Boga, i Sam On je Sebi dao ime Ljubav. To znači da se bez živog saosećanja s ljudima, bez pijeteta prema besmrtnoj ljudskoj duši, bez interesovanja za ljudsku ličnost, ne sme ni pomišljati na službu učitelja, lekara ili pastira. U suprotnom, stići će nas žalosna sudbina poznatih junaka književnih dela. Lik lekara koji je izgubio ljubav prema pacijentima opisan je u znamenitoj priči A.P.Čehova, „Jonič“. Reč je o lekaru koji je izdao svoje pozvanje i postao špekulant. Delo istog autora, „Čovek u futroli“, otkriva tragediju učitelja koji se, izgubivši dušu, pretvorio u mučitelja svojih učenika. O svešteniku pak, nedostojnom svoga čina, pošteno govoreći, čak ne želim ni da pomislim. Možda zbog toga što je većina odraslih čitalaca ove knjige vaspitana u bezbožničko vreme na naročito odabranim negativnim primerima te vrste koji su pri tom često nakazno izvitopereni radi povlađivanja tada dominantnom anticrkvenom raspoloženju. Ma kako bilo, izgubiti ljubav – to je za sveštenika nešto najstrašnije, zato što sveštenstvo prvenstveno i jeste služenje ljubavi.
Ljubav je – najuzvišeniji dar. Možda je taj dar najveći talenat od svih nabrojanih. Setite se kako je Hristos Spasitelj triput pitao apostola Petra: „Simone Jonin! Voliš li ti Mene?“ A potom, svaki put kad je dobijao potvrdan odgovor, zapovedao: „…napasaj ovce Moje“. Znači, svaki onaj koji ne voli Hrista i ne izvršava Njegove zapovesti vezane za ljubav prema ljudima, ne bi smeo ni da pomisli na sveštenstvo.
Božanska Hristova ljubav, pastirska ljubav – dragocen je dar. Taj dar mora da se čuva u čistom, neporočnom obliku. Eto zašto Sveta Crkva od budućih pastira obavezno zahteva neporočnost, čistotu duše i tela. Drugačije govoreći, onaj koji je namerio da krene svešteničkim putem treba kao zenicu oka da čuva svoju nevinost i čednost. To isto odnosi se na služenje „matuške“ – supruge budućeg sveštenika. Pre crkvenog braka oni su pozvani da budu kao čisti golubovi, da čuvaju srca u devičanstvu, ne dopuštajući da ih truležni duh vremena gurne u nečistotu bludnosti.
U jednom od budućih poglavlja posvećenih ljubavi i braku detaljnije ćemo popričati o devičanstvu – najvažnijoj vrlini koja je neophodna mladima za očuvanje i razvoj moralnog života. A sada da rezimiramo ono što smo rekli.
Dobronamerni mladiću! Devojko hrišćanko! Još vam u potpunosti nije poznata vaša budućnost. Ali ako maštate o uzvišenoj službi i plemenitom poslu, čuvajte svoju nevinost! Budite čvrsti i odvažni u tome da biste, kad se suočite sa sablaznima, s Božijom pomoću izašli kao pobednici. Od vas zavisi da li će nerascvetali pupoljak uvenuti u korenu ili će se, odolevši podnevnoj žegi, rascvetati u susret Bogu i ljudima u čistoti i časti istinskog pozvanja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *