NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

 

UDŽBENIK ŽIVOTA
Knjiga za čitanje u porodici i školi
 

 
MOLITVA
 
Zagledajte se, prijatelji, u lica ljudi oko vas! Zašto sva ona ne sijaju od radosti, zašto nisu ustreptala? Na jednima je izraz bezizlazne tuge i patnje, na drugima – nepomična maska egoizma i ravnodušnosti, na trećima – tragovi grubih, čulnih strasti. Kaže se: „Ko kome služi, na toga i liči“. I kad se ponekad sa saosećanjem i zgroženošću zagledate u lice nesrećnog vinopije, nehotice pomislite: zar njegovom dušom ne gospodari sam đavo? – Toliko je njegovo lice mračno, neprivlačno, kao da je izgubilo čovečji lik.
Šta to odlikuje, šta mora da razlikuje služitelje Gospoda, sluge Boga Nebeskog, istinske hrišćane od sinova ovog veka? Premudri car Solomon govori da kod blagočestivog i lice blista. A njegov carski otac, sveti prorok David, dodaje: „Znamenasa na nas svjet lica Tvojego, Gospodi!“ Dar Svetoga Duha koji nam je dat u svetoj tajni Krštenja ostavio je svetli pečat na celo naše biće: u času duhovnog rođenja u kupelji Krštenja čudesno se prosvetlila naša duša – kao da se odenula u snežnobelu odeždu blagodati; učvrstilo se i naše telo i beše nam darovano blaženo sjedinjenje s Vaskrslim Hristom Spasiteljem. U našem srcu je nikao čudesan izvor iz kojeg struji i žubori živa voda blagodati Božije, voda koja napaja besmrtni duh čovečji.
Ali na veliku žalost, nismo svi sačuvali krsnu čistotu duše i tela. Jedni nisu dobili versko vaspitanje, drugi su pali pod loš uticaj ne shvatajući s kim se mogu družiti a s kim to ne mogu, treći su, zbog odvojenosti od svete tajne Ispovesti, ponovo dozvolili da im u srce uđu zle misli i želje, te su postali zatočnici greha. Sveto vrelo blagodati postalo je zatrpano gomilom poroka i strasti. I jedino što nam može ponovo darovati duhovnu slobodu i pokrenuti Božiju blagodat koja je prestala da deluje zbog naše nedostojnosti – jesu duboka, iskrena ispovest i molitva. O molitvi ćemo u ovom poglavlju govoriti malo podrobnije.
Molitvu često nazivaju dahom života. Kao što prirodni dah u našim nozdrvama ukazuje na telesni život, tako i molitveno obraćanje uma i srca Bogu jeste svedočanstvo da blagodat Duha Svetoga još nije potpuno napustila čoveka. Molitva nema ništa zajedničko sa sanjarenjem i fantaziranjem, kako misle i tvrde neki koji ličnim iskustvom uopšte nisu spoznali suštinu molitve. Molitva nije ni razgovor sa samim sobom, ni autosugestija, ni meditacija, već se od nabrojanih vrsta unutrašnjeg života korenito razlikuje. Molitvom, napokon, ne možemo nazvati misao o Bogu, jer jedno je – razmišljanje, a sasvim drugo molitva. Molitva – to je misao upućena Bogu. I to ne samo misao, nego još i srce i volja. Zar o toj potpunoj okrenutosti čovečjeg bića Bogu u molitvi ne govori najvažnija zapovest Zakona: „Ljubi Gospoda Boga Svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, svom misli svojom i svom snagom svojom“?
Molitva – to je trud kojem možda nema ravna. Tek što se spremiš za molitvu, a već ti se nameću hiljade neodložnih malih i velikih poslova koji zahtevaju da ih momentalno obaviš. Kada pristupiš samoj molitvi, iz čista mira u duši ti se uskovitlaju bezbrojne misli, pa ih preplave neke druge, tako da nehotice to stanje liči na početak poznate Puškinove pesme: „Bura maglom nebo prekriva, vihore snežne kovitlajući…“ Sve u svemu, daleko je lakše raspravljati o molitvi nego moliti se.
Taj sveti čin zahteva, pre svega, istrajnost. Na juriš ovde ništa nećeš osvojiti. Neki se sa žarom i vatrenošću prihvataju podviga molitve, ali veoma brzo se ohlade, zaboravljajući da je plahovitost praćena lenjošću. Kako da se molimo, ponajbolje nam kazuje ruska poslovica: „Ko polako ide, pre kući dođe“. Lako je zamisliti suštinu ovoga na primeru dva ugarka. Jedan – do crvenila užaren, usijan – to je sama molitva; drugi – crn, potpuno hladan – to je naše srce. Ako jednostavno staviš ugarke jedan pored drugog i ostaviš ih, prvi će se ohladiti a drugi se neće upaliti. Mnogo se varaju ljudi koji misle da ne treba da se mole ako nemaju želju za tim. „Danas nisam raspoložen za molitvu, to će biti neiskreno“ – i odlažu molitvoslov u stranu, za dan, za mesec dana, pa čak i za duge godine. „…Carstvo Nebesko se naporom zaslužuje, i oni koji čine napor uzvisuju ga“ – podstiče nas Hristos Spasitelj na samoprinudu, na pojačani napor molitve. Sam Gospod obećava da će dati molitvu duši koja se moli.
Ako hoćemo da potpalimo ugarak, onda moramo da stavimo ugarke jedan pored drugog i da sa strpljenjem duvamo u njih, očekujući da se razgore. Ako budemo duvali suviše jako, naglo – iz zapaljenog ugarka izletaće iskre i ništa se dalje neće desiti. Priznajemo, molitvi najviše smeta nestrpljivost. Neko se danas počeo moliti a već sutra hoće da okusi duhovne plodove – da se oslobodi od strasti, da mu se u srce sliva blagodat, dar Božanske ljubavi i, gotovo, čudotvorstva. Takvi, ako dozvolite da kažem, „brzaši“, ništa dobro neće postići i mogu se čak razboleti od gordosti ili mogu pasti u očajanje. Ali ako budemo strpljivi, ako istrajnost spojimo s razboritošću, prepuštajući Samom Gospodu da naše male i uporne pokušaje ovenča blagodaću, tu blagodat nećemo dugo čekati. Kad Bog vidi odvažnu usrdnost Svog učenika koga ne obuzima malodušnost zbog uobičajenih teškoća i nedoumica, uskoro će ogrejati njegovo srce. Hladni i beživotni ugarak, malo-pomalo, pozajmiće toplotu i svetlost od svog plamenog suseda. Tako se i srce čoveka koji se istrajno moli postepeno čisti od strasti, zagreva se suzama pokajanja i, napokon, samo počinje da zrači sjajem jevanđelske ljubavi i radosti. „Usplamtelo je srce moje u meni, u mislima mojim se razbuktao plamen; počeo sam da govorim jezikom mojim“, tako je to stanje opisano kod cara Davida.
Unutrašnje prosvećenje koje molitva daruje iz korena menja čoveka. Od brižljive i istrajne molitve um i srce postaju osetljiviji prema dobru i nepomirljiviji prema zlu. Zlo se više ne prepoznaje samo u rečima, nego i u osećanjima i pomislima. U duši hrišćanina bude se odvratnost i mržnja prema grehu u svim njegovim manifestacijama.
Preporod duše, njeno prosvetljeno stanje, prenosi se i na telo. Molitveni život ne trpi opuštenost tela. Pogledajte sveću: kako je ona, dok odiše svetlošću i toplotom, ustremljena prema Bogu! Tako i mi, kad se molimo, moramo da stojimo uspravno, a ne pogrbljeno, moramo odavati počast Stvoritelju ne samo duhom, nego i telom – bogobojažljivo se krsteći i klanjajući se do pojasa ili do zemlje.
Oni koji imaju iskustva u duhovnom životu brzo prepoznaju hrišćanina koji je ushićen tajnom istrajne molitve. Njegovo lice je svetlo i čisto, oči su mu spokojne i u isto vreme radosne, njegovi pokreti nisu užurbani, ali nisu ni usporeni. Pažljivo osluškujući sebe samog, prateći svoje srce, molitvena duša biva ispunjena ljubaznošću i željom da posluži bližnjem u slavu Gospodnju. Onaj. koji se moli ne može biti nametljiv, svadljiv i težak za komunikaciju. Naprotiv, on ne voli da insistira na svome, jer „blagodat ne siluje“, kako su u stara vremena govorili blagočestivi ljudi. Kada se Božiji čovek pojavi među svetovnim ljudima i ljudima koji su daleko od duhovnog života, iz njihovih razgovora odmah iščezava duh praznoslovlja i u njegovom prisustvu niko sebi ne dozvoljava nepristojne i sramotne viceve. Osim toga, molitvi sklonom hrišćaninu proučavanje je tuđe, on uopšte ne voli otvoreno da ističe blagočestije, već ga brižljivo skriva od okoline. Istinska molitva izbavlja našu dušu od razdražljivosti, nezadovoljstva i, s druge strane, podstiče nas da se za sve – i dobro i bolno – zahvaljujemo Bogu, jer se nama ništa slučajno ne dešava, i sve što nam se dešava služi nam na korist. Što se kaže: „Što god je od Boga, dobro je“.
Koliko je drvo višnje lepo u proleće! Pokriveno, kao nevesta, snežnobelom odeždom, ono svojim finim, jedva osetnim mirisom privlači k sebi pčele koje snabdeva aromatičnim nektarom. Hrišćanin koji je sticao Svetoga Duha biva neobično privlačan za ljude oko sebe. Nemajući jasnu svest o tome, ti ljudi teže da komuniciraju s njim jer osećaju istinu njegovih reči potvrđenih životom ispunjenim vrlinama. Takav može da bude učitelj čak i kada njegova usta ćute. Kažu da je ružan primer zarazan. Ali blagorodni primer ličnosti koja se nalazi u molitvenom sjedinjenju sa Stvoriteljem ima nepobedivu snagu. Usvoj neprestanu molitvu – i njene prozračne vode orosiće tvoje srce a zatim će se razliti vaseljenom napajajući sve, i pravedne i grešne, sve one koji žude za verom u Hrista Iskupitelja.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *