ОДЛАСЦИ ИЗ АМЕРИКЕ У ОТАЏБИНУ
Владика Мардарије је више пута одлазио за Србију. Тако је о Васкрсу 1928. био у Београду. У својој Десетој архијерејској посланици, за Ускрс 1928, написао је следеће:
„Поред свега љубав ваша везала ме је за вас – паству моју, да жудим да се што пре међу вас повратим! „Не верујте сваком слуху“ кажем вам апостолским речима, не верујте слуху да ћу ја примити неку од наших епархија у Краљевини СХС – Југославији и остати овде (у Београду)… Знајте да никакве намере ни за једну епархију у Европи ја немам, јер сам Божијом вољом везан за Епархију у Америци и Канади, а знајте и то, да ни на какав положај у нашој Цркви ја и не помишљам други, осим положаја којега сада заузимам. Врхунац мојих земаљских тежњи јесте да до гроба послужим Епархији америчко-канадској, моме драгом српском народу у Новом свету, којега сам за 12 година мога мисионарства у Америци свом својом душом и срцем заволео и с њиме се у добру и злу сродио и зближио духовно…“.[1]
Владика Мардарије је дубоко саосећао и са својим народом у Отаџбини. Дотицале су га се све несреће нашег народа са којим је он, Богу се молећи, туговао и патио. Д. Драгутиновић пише: „Када је 1926. г. настала поплава у делу Државе СХС и вода захватила читаве области, уништила стоку и многе људске животе, настала је глад. Владика Мардарије је писмом од 4/17. јула те године молио Генералног конзула у Њујорку да се одмах организују одбори за прикупљање добровољних прилога, како од наших сународника тако и од Американаца, а он ће настојати да тој акцији осигура успех и код нашег народа и код Американаца“.[2]
На слави манастира Савина, Успење Пресвете Богородице 1930.
Кад је 1929. године Епископ Мардарије био у Београду на Архијерејском Сабору, 21. новембра је дао интервју за београдски лист Правду у коме је између осталог рекао:
„Срба је, изгледа, најмање, око 120.000 расутих на огромном простору у мору туђинаца због чега је Србин пригрлио своју земљу, тесно се везао за традицију, матерински језик и завете отаца“.[3]
„…Испунићу завет који сам Ти дао Боже, у храму твоме, пред народом Твојим… Јер ја сам био међу њима. Видио сам како им пламено море ливница и фабрика сажеже тело. Њихове руке су гараве, али ја сам се бојао да им пружим своју. Страховао сам да ће да мисле да сам господин… До сада сам им био брат, а од данас бићу им отац и добар пастир“.
Владика Мардарије на Цетињу са Митрополитом црногорско-приморским Гаврилом Дожићем
Епископ Сава наводи да је Мардарије због тешког материјалног стања Епархије а ради обезбеђивања подршке, једанпут у Србији провео петнаест месеци, и то од октобра 1929. до фебруара 1931. године („петнаест месеци ми смо провели у домовини, залажући се за интересе наше епархије“[4]).
У Споменици поводом тридесетогодишњице манастира (стр. 48. и 49), Миле Радаковић из Милвокија наводи да је „Владика Мардарије у лето 1932. отпутовао у Београд да би нешто помоћи од Патријаршије израдио… Пара нема, кредитори шаљу рачуне и прете судом. Владика у Београду, секретар у Чикагу а благајник у Милвоки“.[5]
Из акта Министарства Спољних послова бр. 9783 од 16. августа 1931. види се да је манастир недовршен, а болест владичина спречавала је да се више новца утроши на изграђивање и одржавање манастира. Ипак, као што смо раније видели, манастирски храм је ипак освећен, и то 6. септембра 1931. године.[6]
Следећа два дана заседао је Други црквено-народни сабор на коме је решено да се сабори одржавају сваке четврте године. Сабор је учинио неке измене у Уставу Епархије, изабрани су чланови Црквеног суда и манастир Светог Саве је примљен на чување као аманет.
Обавештење у Американском Србобрану о свечаности у манастиру-сиротишту Светог Саве у Либертивилу
Владика Мардарије је овај манастир градио са великим напорима. Неретко је виђан како на бицикли преноси по неколико цигли. Драгутиновић наводи и следеће: „Др Божидар Пурић, тадашњи Генерални конзул Државе СХС у Чикагу, причао је г. Светиславу Билбији, да је једном приликом, долазећи у манастир, видео Владику Мардарија како на рамену преноси тешке камене плоче за стазу од капије до манастирског храма, и на приговор др Пурића да тако тешке послове не би требало да ради, Мардарије му је одговорио да то чини да би уштедело у плаћању радника“.[7] Градњу овога манастира обилно је помагао и Михаило Пупин који је, као што је познато, пружио драгоцену помоћ своме Владици у сваком погледу. Након повратка са лечења у Аризони „извадио је нови чартер на манастир и имање 22. маја 1935. године, да што сигурније обезбеди тековине српском народу.“
Свети Мардарије са Светим Савом на ктиторској фресци у цркви Светог Саве у Либертивилу
Главна мисија првог српског америчко-канадског Владике је сада већим делом била приведена крају, тачније речено једном новом почетку. Владика Мардарије је организовао Епархију и подигао први српски манастир у коме је на Светој Литургији био на месту Христа, окупљен с верним црквеним народом на једном месту (επι το αυτο), без кога он то не би могао да уради а ни они без свог Епископа да буду Црква Христова.
Црква Светог Саве у Либертивилу током изградње
Упркос веома лошем здравственом стању током већег дела свог живота, уз Божију помоћ до саме своје кончине Владика Мардарије је опет и опет био свестан важности места и улоге Владике у свеукупном животу пастве која му је поверена: „Од Епископа све зависи. Разуме се, тај Епископ не би смео бити господин, већ прави народни мисионар“.[8]
Манастир Светог Саве у Либертивилу, поглед са северне стране
Кад је 1. децембра 1932. године у Југославији прослављен државни празник Дан уједињења, у Београду се нашао и први Владика Америчко-канадске епархије Мардарије. Том приликом је служио архијерејску Литургију у Саборној цркви у Београду. По завршеној служби Божијој, Владика Мардарије је произнео веома запажену беседу пред краљем која је учинила најдубљи утисак на све присутне. Прославу Дана уједињења (1. децембар 1932) у Београду и земљи описала је београдска Политика од 2. децембра исте године:
„Једном сам из источне Америке путовао возом за западну Америку ка Тихом океану, и то равницом источне Америке. Воз је јурио брзином 80 до 90 km. Стигавши у западне државе кроз врлети и планине много веће од наших херцеговачких и црногорских брда, воз је, да би стигао своме коначном циљу, ка обали Тихог океана, ишао истом брзином од 90 km. И на разним, честим окукама воз се сав дрмао, стакла се тресла и уплашеним путницима чинило се као да ће се сваког часа воз сурвати у провалију. На велико изненађење уплашених путника угледали су једног 10-годишњег дечака који је мирно седео и прелиставао странице једне књиге, не обраћајући пажњу на дрмање воза. Упитан зашто се и он не плаши да воз може искочити из шина и пасти у провалију, дечко је са наивном, али чврстом вером, одговорио: „Зашто да се плашим кад је мој рођени отац машиновођа на овом возу!?“… Тако и ми сви, 14 милиона Југословена, не треба никада да се плашимо, колико год државни воз Југославије пролазио, било кроз равнице, било кроз гудуре и планине, јер на том нашем државном југословенском возу држи машину у својим чврстим рукама наш општи родитељ, отац свих Југословена, наш љубљени Краљ Александар… – Потом, кад су се стишали сложни громогласни трократни узвици: „Живео!“, Њ. В. Краљ, Принцеза Олга и Принц Павле пришли су Епископу америчком и пољубили га у руку. То је био први случај да је Краљ Александар целивао руку једног Епископа. Он је целивао само руку Патријарха“.[9]
У крипти манастира Светога Саве, где почивају и земни остаци Владике Мардарија Ускоковића, стоје записане речи из његовог тестамента:
„Овај свети манастир, као зборно место Срба у Америци и општи дом молитве, као вечну кућу Божи ју, остављам у аманет своме драгом српском народу да га после моје смрти чува и унапређује, да га као дивни споменик националне и верске свести остави у наслеђе нараштајима у овоме Новоме свету, да се за вечна времена зна и проповеда да је преко океана, далеко од своје старе Домовине, било у овој земљи Срба. За оне Србе и Српкиње, који су ме за 18 година мога рада у Америци помагали и тиме ми олакшали тешко бреме управљања Српском Црквом, молим се Богу да их милошћу својом награди, а од мене, њиховог Владике, остављам им и њиховим домовима мој владичански благослов”.
Плоча у припрати манастирске цркве у Либертивилу
У своме тестаменту, који је саставио 29. јула 1935. године, Владика Мардарије је завештао Манастир љубави српскога народа а наследнику оставио у аманет да манастир воли и чува као што га је он волео и чувао и да сваки следећи Епископ столује у манастиру Светог Саве у Либертивилу:
Манастир Светог Саве данас
„Новом српском Епископу, који после моје смрти буде назначен из Југославије, препоручујем и остављам у аманет, да му резиденција буде овај Светосавски православни српски манастир у Либертивилу, и да га воли као што сам га ја волео и унапређује као што сам га ја унапређивао и својом руком свако дрво посадио“.[10]
„Све Посланице, које је током свога владичанског рада упућивао Србима Америке и Канаде биле су врло садржајне, дубоко осећајне и веома поучне, па су као такве приањале срцу и души свакога Србина у Америци и Канади“.[11]
Прилажемо овде његову последњу васкршњу посланицу, изговорену на Васкрс 1935. године, готово тачно шест месеци пред владичино упoкојење у Господу, 12. децембра исте године (Васкрс је 1935. године био 15. априла, по новом календару). У исповедном облику се обраћа верницима у жељи да их охрабри на путу непрестаног утврђивања у вери у Васкрслог Господа Исуса Христа. Предосећајући да му се ближи крај земног живота, Владика је одлучио да након две године пренесе верницима чудо Божије које је њему лично било даровано у тренуцима када је био на самој ивици смрти.
НАПОМЕНЕ:
[1] Американски Србобран, 19. април 1930. године.
[2] Д. Драгутиновић, стр. 57.
[3] Д. Драгутиновић, стр. 75.
[4] Сава Шумадијски, Историја…, стр. 423.
[5] Д. Драгутиновић, стр. 70.
[6] „Манастир Светог Саве“, свештеник Живојин Ристановић, Календар за 1932. годину.
[7] Д. Драгутиновић, стр. 61.
[8] Архимандрит Мардарије, Писмо др Паји Радосављевићу, Чикаго, 3. априла 1924, у: Епископ Сава Шумадијски, Историја…, стр. 156.
[9] Д. Драгутиновић, стр. 100/101.
[10] Исто, стр. 150.
[11] Исто, стр. 115.
