Sveti Mardarije lješansko-libertivilski i sveamerikanski – prva struna svetosavsko-kosovskog zaveta u Americi i Kanadi

ODLASCI IZ AMERIKE U OTADŽBINU

 Vladika Mardarije je više puta odlazio za Srbiju. Tako je o Vaskrsu 1928. bio u Beogradu. U svojoj Desetoj arhijerejskoj poslanici, za Uskrs 1928, napisao je sledeće:

„Pored svega ljubav vaša vezala me je za vas – pastvu moju, da žudim da se što pre među vas povratim! „Ne verujte svakom sluhu“ kažem vam apostolskim rečima, ne verujte sluhu da ću ja primiti neku od naših eparhija u Kraljevini SHS – Jugoslaviji i ostati ovde (u Beogradu)… Znajte da nikakve namere ni za jednu eparhiju u Evropi ja nemam, jer sam Božijom voljom vezan za Eparhiju u Americi i Kanadi, a znajte i to, da ni na kakav položaj u našoj Crkvi ja i ne pomišljam drugi, osim položaja kojega sada zauzimam. Vrhunac mojih zemaljskih težnji jeste da do groba poslužim Eparhiji američko-kanadskoj, mome dragom srpskom narodu u Novom svetu, kojega sam za 12 godina moga misionarstva u Americi svom svojom dušom i srcem zavoleo i s njime se u dobru i zlu srodio i zbližio duhovno…“.[1]

Vladika Mardarije je duboko saosećao i sa svojim narodom u Otadžbini. Doticale su ga se sve nesreće našeg naroda sa kojim je on, Bogu se moleći, tugovao i patio. D. Dragutinović piše: „Kada je 1926. g. nastala poplava u delu Države SHS i voda zahvatila čitave oblasti, uništila stoku i mnoge ljudske živote, nastala je glad. Vladika Mardarije je pismom od 4/17. jula te godine molio Generalnog konzula u Njujorku da se odmah organizuju odbori za prikupljanje dobrovoljnih priloga, kako od naših sunarodnika tako i od Amerikanaca, a on će nastojati da toj akciji osigura uspeh i kod našeg naroda i kod Amerikanaca“.[2]

 

Na slavi manastira Savina, Uspenje Presvete Bogorodice 1930.

Kad je 1929. godine Episkop Mardarije bio u Beogradu na Arhijerejskom Saboru, 21. novembra je dao intervju za beogradski list Pravdu u kome je između ostalog rekao:

„Srba je, izgleda, najmanje, oko 120.000 rasutih na ogromnom prostoru u moru tuđinaca zbog čega je Srbin prigrlio svoju zemlju, tesno se vezao za tradiciju, materinski jezik i zavete otaca“.[3]

„…Ispuniću zavet koji sam Ti dao Bože, u hramu tvome, pred narodom Tvojim… Jer ja sam bio među njima. Vidio sam kako im plameno more livnica i fabrika sažeže telo. Njihove ruke su garave, ali ja sam se bojao da im pružim svoju. Strahovao sam da će da misle da sam gospodin… Do sada sam im bio brat, a od danas biću im otac i dobar pastir“.

 

Vladika Mardarije na Cetinju sa Mitropolitom crnogorsko-primorskim Gavrilom Dožićem

Episkop Sava navodi da je Mardarije zbog teškog materijalnog stanja Eparhije a radi obezbeđivanja podrške, jedanput u Srbiji proveo petnaest meseci, i to od oktobra 1929. do februara 1931. godine („petnaest meseci mi smo proveli u domovini, zalažući se za interese naše eparhije“[4]).

U Spomenici povodom tridesetogodišnjice manastira (str. 48. i 49), Mile Radaković iz Milvokija navodi da je „Vladika Mardarije u leto 1932. otputovao u Beograd da bi nešto pomoći od Patrijaršije izradio… Para nema, kreditori šalju račune i prete sudom. Vladika u Beogradu, sekretar u Čikagu a blagajnik u Milvoki“.[5]

Iz akta Ministarstva Spoljnih poslova br. 9783 od 16. avgusta 1931. vidi se da je manastir nedovršen, a bolest vladičina sprečavala je da se više novca utroši na izgrađivanje i održavanje       manastira. Ipak, kao što smo ranije videli, manastirski hram je ipak osvećen, i to 6. septembra 1931. godine.[6]

Sledeća dva dana zasedao je Drugi crkveno-narodni sabor na kome je rešeno da se sabori održavaju svake četvrte godine. Sabor je učinio neke izmene u Ustavu Eparhije, izabrani su članovi Crkvenog suda i manastir Svetog Save je primljen na čuvanje kao amanet.

 

Obaveštenje u Amerikanskom Srbobranu o svečanosti u manastiru-sirotištu Svetog Save u Libertivilu

Vladika Mardarije je ovaj manastir gradio sa velikim naporima. Neretko je viđan kako na bicikli prenosi po nekoliko cigli. Dragutinović navodi i sledeće: „Dr Božidar Purić, tadašnji Generalni konzul Države SHS u Čikagu, pričao je g. Svetislavu Bilbiji, da je jednom prilikom, dolazeći u manastir, video Vladiku Mardarija kako na ramenu prenosi teške kamene ploče za stazu od kapije do manastirskog hrama, i na prigovor dr Purića da tako teške poslove ne bi trebalo da radi, Mardarije mu je odgovorio da to čini da bi uštedelo u plaćanju radnika“.[7] Gradnju ovoga manastira obilno je pomagao i Mihailo Pupin koji je, kao što je poznato, pružio dragocenu pomoć svome Vladici u svakom pogledu. Nakon povratka sa lečenja u Arizoni „izvadio je novi čarter na manastir i imanje 22. maja 1935. godine, da što sigurnije obezbedi tekovine srpskom narodu.“

 

Sveti Mardarije sa Svetim Savom na ktitorskoj fresci u crkvi Svetog Save u Libertivilu

Glavna misija prvog srpskog američko-kanadskog Vladike je sada većim delom bila privedena kraju, tačnije rečeno jednom novom početku. Vladika Mardarije je organizovao Eparhiju i podigao prvi srpski manastir u kome je na Svetoj Liturgiji bio na mestu Hrista, okupljen s vernim crkvenim narodom na jednom mestu (επι το αυτο), bez koga on to ne bi mogao da uradi a ni oni bez svog Episkopa da budu Crkva Hristova.

 

Crkva Svetog Save u Libertivilu tokom izgradnje

Uprkos veoma lošem zdravstvenom stanju tokom većeg dela svog života, uz Božiju pomoć do same svoje končine Vladika Mardarije je opet i opet bio svestan važnosti mesta i uloge Vladike u sveukupnom životu pastve koja mu je poverena: „Od Episkopa sve zavisi. Razume se, taj Episkop ne bi smeo biti gospodin, već pravi narodni misionar“.[8]

 

Manastir Svetog Save u Libertivilu, pogled sa severne strane

Kad je 1. decembra 1932. godine u Jugoslaviji proslavljen državni praznik Dan ujedinjenja, u Beogradu se našao i prvi Vladika Američko-kanadske eparhije Mardarije. Tom prilikom je služio arhijerejsku Liturgiju u Sabornoj crkvi u Beogradu. Po završenoj službi Božijoj, Vladika Mardarije je proizneo veoma zapaženu besedu pred kraljem koja je učinila najdublji utisak na sve prisutne. Proslavu Dana ujedinjenja (1. decembar 1932) u Beogradu i zemlji opisala je beogradska Politika od 2. decembra iste godine:

„Jednom sam iz istočne Amerike putovao vozom za zapadnu Ameriku ka Tihom okeanu, i to ravnicom istočne Amerike. Voz je jurio brzinom 80 do 90 km. Stigavši u zapadne države kroz vrleti i planine mnogo veće od naših hercegovačkih i crnogorskih brda, voz je, da bi stigao svome konačnom cilju, ka obali Tihog okeana, išao istom brzinom od 90 km. I na raznim, čestim okukama voz se sav drmao, stakla se tresla i uplašenim putnicima činilo se kao da će se svakog časa voz survati u provaliju. Na veliko iznenađenje uplašenih putnika ugledali su jednog 10-godišnjeg dečaka koji je mirno sedeo i prelistavao stranice jedne knjige, ne obraćajući pažnju na drmanje voza. Upitan zašto se i on ne plaši da voz može iskočiti iz šina i pasti u provaliju, dečko je sa naivnom, ali čvrstom verom, odgovorio: „Zašto da se plašim kad je moj rođeni otac mašinovođa na ovom vozu!?“… Tako i mi svi, 14 miliona Jugoslovena, ne treba nikada da se plašimo, koliko god državni voz Jugoslavije prolazio, bilo kroz ravnice, bilo kroz gudure i planine, jer na tom našem državnom jugoslovenskom vozu drži mašinu u svojim čvrstim rukama naš opšti roditelj, otac svih Jugoslovena, naš ljubljeni Kralj Aleksandar… – Potom, kad su se stišali složni gromoglasni trokratni uzvici: „Živeo!“, NJ. V. Kralj, Princeza Olga i Princ Pavle prišli su Episkopu američkom i poljubili ga u ruku. To je bio prvi slučaj da je Kralj Aleksandar celivao ruku jednog Episkopa. On je celivao samo ruku Patrijarha“.[9]

U kripti manastira Svetoga Save, gde počivaju i zemni ostaci Vladike Mardarija Uskokovića, stoje zapisane reči iz njegovog testamenta:

„Ovaj sveti manastir, kao zborno mesto Srba u Americi i opšti dom molitve, kao večnu kuću Boži ju, ostavljam u amanet svome dragom srpskom narodu da ga posle moje smrti čuva i unapređuje, da ga kao divni spomenik nacionalne i verske svesti ostavi u nasleđe naraštajima u ovome Novome svetu, da se za večna vremena zna i propoveda da je preko okeana, daleko od svoje stare Domovine, bilo u ovoj zemlji Srba. Za one Srbe i Srpkinje, koji su me za 18 godina moga rada u Americi pomagali i time mi olakšali teško breme upravljanja Srpskom Crkvom, molim se Bogu da ih milošću svojom nagradi, a od mene, njihovog Vladike, ostavljam im i njihovim domovima moj vladičanski blagoslov”.

 

Ploča u priprati manastirske crkve u Libertivilu

U svome testamentu, koji je sastavio 29. jula 1935. godine, Vladika Mardarije je zaveštao Manastir ljubavi srpskoga naroda a nasledniku ostavio u amanet da manastir voli i čuva kao što ga je on voleo i čuvao i da svaki sledeći Episkop stoluje u manastiru Svetog Save u Libertivilu:

 

 

Manastir Svetog Save danas

„Novom srpskom Episkopu, koji posle moje smrti bude naznačen iz Jugoslavije, preporučujem i ostavljam u amanet, da mu rezidencija bude ovaj Svetosavski pravoslavni srpski manastir u Libertivilu, i da ga voli kao što sam ga ja voleo i unapređuje kao što sam ga ja unapređivao i svojom rukom svako drvo posadio“.[10]

„Sve Poslanice, koje je tokom svoga vladičanskog rada upućivao Srbima Amerike i Kanade bile su vrlo sadržajne, duboko osećajne i veoma poučne, pa su kao takve prianjale srcu i duši svakoga Srbina u Americi i Kanadi“.[11]

Prilažemo ovde njegovu poslednju vaskršnju poslanicu, izgovorenu na Vaskrs 1935. godine, gotovo tačno šest meseci pred vladičino upokojenje u Gospodu, 12. decembra iste godine (Vaskrs je 1935. godine bio 15. aprila, po novom kalendaru). U ispovednom obliku se obraća vernicima u želji da ih ohrabri na putu neprestanog utvrđivanja u veri u Vaskrslog Gospoda Isusa Hrista. Predosećajući da mu se bliži kraj zemnog života, Vladika je odlučio da nakon dve godine prenese vernicima čudo Božije koje je njemu lično bilo darovano u trenucima kada je bio na samoj ivici smrti.

 


NAPOMENE:

[1] Amerikanski Srbobran, 19. april 1930. godine.

[2] D. Dragutinović, str. 57.

[3] D. Dragutinović, str. 75.

[4] Sava Šumadijski, Istorija…, str. 423.

[5] D. Dragutinović, str. 70.

[6] „Manastir Svetog Save“, sveštenik Živojin Ristanović, Kalendar za 1932. godinu.

[7] D. Dragutinović, str. 61.

[8] Arhimandrit Mardarije, Pismo dr Paji Radosavljeviću, Čikago, 3. aprila 1924, u: Episkop Sava Šumadijski, Istorija…, str. 156.

[9] D. Dragutinović, str. 100/101.

[10] Isto, str. 150.

[11] Isto, str. 115.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *