Свети Мардаријe љешанско-либертивилски и свеамерикански – прва струна светосавско-косовског завета у Америци и Канади

ПЕТО ПОГЛАВЉЕ
МАНАСТИР–СИРОТИШТЕ СВЕТОГА САВЕ У ЛИБЕРТИВИЛУ

Конзул државе СХС Божидар Пурић (†1977, Чикаго Ил), извештава да је Свети Владика Николај (Велимировић) архимандриту Мардарију, пред његов одлазак из Београда, ставио у задатак да „на сваки начин купи имање у околини Чикага, на коме ће подигнути манастир Светога Саве, богословију и штампарију, дечије сиротиште, центар српског верског живота у Америци.“

Дубоко свестан неопходности постојања једног, и то духовног центра, 1923. године архимандрит Мардарије је одредио да привремено седиште новоосноване Српске православне Америчко-канадске епархије буде у Чикагу. Исте године, почетком августа, купио је 31-3 ејкера земље (око 10 хектара) у Либертивилу.[1] Мардарије је тражио такво имање које би одговарало потребама манастира–сиротишта. Четрдесет миља северно од Чикага је пронашао предивно имање са вијугавом реком Дис Плеин које га је највише подсећало на окружење у којима се налазе манастири-сиротишта у отаџбини и Русији. Имање је платио 15 хиљада долара.

 

Освећење Српског дома Светог Саве (St. Sava Serbian Home) 1922.

Земљиште за манастир, сиротиште и дом старих, као и део одређен за гробље освећено је 6. септембра исте 1923. године. Литургију је служио на пољу у непосредној близини Српске куће Свети Сава где је становао (St. Sava Serbian Home, у коме се налазила и владичанска резиденција, освећен је годину дана раније). „Нико никада неће прекопавати то гробље и реметити мир наших покојника, нити тиме скрнавити како светињу гробља и дужан пијетет који према својим покојницима гаји наш народ. У манастиру ће бити свештеник-монах, који ће редовно служити у храму и у одређене дане вршити помен на гробљу“.[2] Почетком 1932. ископан је први српски гроб. Одмах после саздавања манастира Св. Саве у Либертивилу отворено је манастирско гробље. Епископ Николај, у Споменици манастира Св. Саве, пише о манастирском гробљу и каже да је у времену његовог бављења у Америци било на манастирском гробљу око 300 гробова Срба и Српкиња, већином старих досељеника са лепим каменим споменицима над гробовима украшеним цвећем и заливеним сузама. Он ово гробље с правом назива „Мала Србија“, јер у том српском гробљу почивају и стари и млади, и мајке и девојке, радници и свештеници из свих крајева српских земаља, где су рођени и где су живели пре доласка у Америку… „При дневној светлости утисак гробља је до те мере чаробан, да, рекао бих, удвостручава вредност и лепоту храма; у ноћи, при месечини, та се чаробност осећа као тиха музика загробних светова…“ (Владика Николај, Споменица „Манастир Светог Саве насред Америке“, стр. 5). Као што неко у далеком свету рече: „Да је само гробље за православне Србе у Америци и Канади основао, требало би га прогластити светитељем!“

 

Са освећења земљишта за манастир

Колико је ваистину Владика Мардарије целога себе узидао као живо камење у темеље америчко-канадске Епархије којој је поставио центар у манастиру Светога Саве у Либертивилу, данас најубедљивије сведочи управо овај манастир Светог Саве и очигледна жртва коју је требало поднети за његову градњу. Све околности су биле против саме помисли да је тако нешто могуће.

 

Архимандрит Мардарије испред цркве Светог Ђорђа у Индијана Харбору, освећење заставе Српског добротворног друштва

Прво, неслога међу Србима и бол који је због тога носио: „Тешко ми је чути како се Срби браћа гоне и мрзе. Срце ме боли и душом страдам, и готов сам да тугујем и данас кад се не сме плакати, кад видим да се браћа гоне и мрзе“.[3] Етос светости којим Црква живи бивао је његово надахнуће за хитање ка „заједници Светих“. Но, истовремено, он лично био је „камен спотицања“ за многе, међу којима и својој браћи свештенослужитељима.

Мардаријев став према његовим гонитељима и клеветницима најбоље сведочи о његовом аутентично христоликом бићу. Кроз његов однос према непријатељима подсећамо се заповести Господњих, пута ка испуњењу Духом Светим овде и сада. Др Божидар Пурић говори о Светом Владици Мардарију као „човеку који се одрицао свега па и самог себе. Био је калуђер без лицемерја, зависти, мржње и сујете. Разумевање и праштање за њега нису били проблем. Физички веома леп, а жив у покрету. Његов глас је благ, мек и пријатан. Речник врло леп и богат“.[4] На безобзирне мрзитељске клевете појединаца о злоупотреби тужно се смешио и у себи шапутао молитву: „Опрости им, Боже, јер не знају шта раде“.[5]

Игуман Никодим Стојаковић, секретар и настојатељ манастира Светoга Саве у своме опроштају поред одра Владике Мардарија између осталог је рекао: „Ми свештеници сметали смо му и стајали на пут његовом раду. Ми смо га често и тешко љутили и у срце вређали. Али за све то он се није светио. Молио се Богу да нам опрости и да нас освести, јер не знамо шта чинимо. Када су га свештеници најдубље вређали, он се није опирао, него би се затворио у своју ћелију и тешко плакао. Види се и по томе да нам се није светио, кад је на самом посмртном часу неколико вас свештеника унапредио произвођењем у чин протопрезвитера, а друге одликовао црвеним појасом…”.[6]

Друго, немање новца ни за основне потребе, тако да је архимандрит Мардарије бивао неретко осуђен да буквално гладује. Божидар Пурић у својој књизи Биографија Божидара Ранковића наводи следеће: „Кад би му пребацио што није осигурао већу суму, за почетак зидања: „Не брини, Божице“, тепао би ми, „даће народ чим види темеље“… „Мардарије, ти ћеш постати Дармарије“ – прекоревао бих га у шали, нашта је увек долазило његово: „Божице, док само дођемо до крова, даће народ, добар је српски народ“… Али и пре крова дође до једног јавног скупа у Чикагу, који му је тражио да положи рачуне, са безмало: „Држите лопова!“ Запањен и у неверици да је тако шта могуће, Мардарије није могао ни уста отворити“.[7]

 

Архивски препис краћег излагања Светог Владике Мардарија о историјату куповине манастирског имања,
Либертивил, 8. септембра 1931, Други црквено-народни сабор

Треће, његова тешка болест сушице, о чему је генерални конзул Краљевине Југославије Вукмировић записао: „Епископ Мардарије се морао неумитној смрти отимати дан по дан, да би се посветио раду међу нашим народом… Он је себе сматрао Божјим свештеником мира и љубави“.[8]

 

Изградња манастира

Четврто, светска криза која је реално само могла да спречи почетак градње овог величанственог манастира. Архимандрит Мардарије је нeретко отплаћивао зајам за купљено земљиште од својих више него оскудних прихода, тако да је међу народом почело да се говори: „Мардарије манастир глади, умире од глади!“

Воћке је он засадио, а руже и плоче по дворишту његове су руке намештале. Драгутиновић вели: „У данима кад се налазио у Либертивилу устајао би са првим знаком зоре и долазио на радилиште, и заједно с радницима, уз велики физички напор, пословао на скелама око растућег здања храма, који је сваког дана показивао дивотне складне линије, и та слика му је досипала нову снагу да се истраје, да се никако не клоне док се не сагледа конац дела и српски народ у њему. Кад није радио на зидању, он је по манастирском имању засађивао разно дрвеће, уравњавао постојеће стазе и правио нове, или прокопавао јарке за одвођење воде“.[9]

Манастир-сиротиште Светога Саве освећен је 6. септембра 1931. године.

 

У Аризони
Манастир-сиротиште Светога Саве освећен је 6. септембра 1931. године.

Свети Архијерејски Сабор је архимандрита Мардарија изабрао за Владику 7. децембра 1925. године. Он је већ тада био нарушеног здравља и намеравао је да, по савету лекара, на пут бродом преко океана крене за Београд тек половином маја 1926. године, односно тек посла опоравка у Аризони „где је требало да на сунцу и у тишини окрепи своје здравље за велики и напорни пут у Београд и назад.“ Опоравак у Аризони је трајао много краће него што је потребовало његово здравствено стање. Због позива који су стизали из Београда ипак је морао да крене раније. О томе је 26. марта 1926. године писао свом дугогодишњем пријатељу Луки Грковићу:

„Из Београда дат ми је савет да нико не долази са мном на хиротонију… Мени лично нико није био потребан, али неким је ишло у рачун да се тако значајан догађај српскога народа у Америци, не изведе на што свечанији начин. Ситне душе и мали људи. Ја желим да се што пре вратим из Србије у Америку и као Владика отпочнем тешки свети посао у којем, тврдо верујем, помоћи ће ми све што је честито и поштено у Америци. Ја сâм до сада нисам знао колико имам пријатеља међу нашим народом у Америци.“

У Београд је у априлу отишао сам, премда у Прогласу Српског епархијског фонда у Америци, писаном после избора архимандрита Мардарија за Епископа, стоји да на посвећење иде једна делегација: „Да покажемо да је наша Епархија кћи Српске Цркве у нашој драгој Отаџбини, ми желимо да наш нови Епископ прими своје посвећење и власт у Београду од стране српскога Патријарха. Уз нашега Епископа треба да иде изасланство које ће наш исељенички свет достојно представити у Отаџбини и пред духовним и пред световним властима.“

Било како било, уочи празника Цвети обављено је његово наречење, а потом сутрадан, на сам празник Цвети, 25. априла 1926. године, свечано је обављена и његова хиротонија у Саборној цркви у престоници наше краљевине, Београду. Православна Епархија у Америци и Канади, која је постојала од 1921. године под јурисдикцијом Руске Цркве, добила је свог првог Епископа. „При том се захвалио седом патријарху Српске Православне Цркве, Димитрију, из чије руке је примио владичанско жезло, на доброти коју је тада једном црногорском ђаку указивао.“

 

МАРДАРИЈЕ
Епископ Американско-Канадски после посвећења у чин владичански
пред патријарашким двором у Сремским Карловцима
Из Американског Србобрана

Тако је дугогодишња намера (тежња) Срба да буду под управом српске Митрополије у Краљевини Србији – још од 1905. године од када су Руси оформили Српску Епархију у оквиру свог егзархата – на челу са истакнутим члановима српске заједнице у Америци, као што је то био научник Михаило Пупин, па преко иступања 1913. године из састава Руске Православне Цркве (на црквено-народном Сабору 1913. године) остварена након Првог светског рата и обнове Патријаршије 1920. године. Први администратор новоосноване епархије био је Свети Владика Николај Велимировић који је почео са успостављањем организације.

Следећег дана је декретом Патријарха Димитрија и указом краља постављен за Епископа новоосноване Православне српске Епархије у Америци и Канади. Тада му је било тридесет и шест година. О хиротонији београдска „Политика“ од 26. априла 1926. године пише: „Нешто пре девет часова почео је јуче у Саборној цркви обред хиротонисања г. Мардарија, нашег првог Епископа америчко-канадског. Обред су вршили Патријарх г. Димитрије, Епископ далматинско-истарски г. Данило и г. Серафим, Епископ струмичко-тетовски“.[10]

Американски Србобран од 1. јула 1926. године јавља о његовом доласку, сада као Епископа Мардарија, у Њујорк бродом „Франс“. Исти лист обавештава 17. јула да је у уторак вече 13. о.м. допутовао у Њујорк први Епископ Српске Православне Цркве у Америци и Канади, Мардарије (Ускоковић), као и да му је тим поводом српска колонија у Њујорку приредила величанствен дочек.[11] На обали га је сачекало небројено много Срба на чијем челу је био Михајло Пупин (†12. март 1935, Њуjорк). У свим говорима произнесеним том приликом наглашена је важност добијања сталног челника српском православном роду и њиховим будућим нараштајима у Америци и Канади. Радост је била још и већа што је први Владика био Мардарије Ускоковић.

 

Локална штампа објављује вест о дочеку Владике Мардарија у Чикагу

Д. Драгутиновић описује чуђење народа по доласку Владике Мардарија у Америку: „…у очекивању „деспота“ суочили су се са Јагњетом Божијим, са јеванђелским Пастиром и слугом Божијим, чуваром повереног му стада. Млади послужитељ Божији био је благ и пун човечне доброте, спреман на жртву и да се одрекне самога себе, препун љубави и жедан људске доброте. Такав, он је пружио раширене руке за загрљај и отворено срце целом америчком Српству. У његовом погледу и изразу лица већ тада се испољавала ознака раног тешког мучеништва, одслик живота у Русији“.[12]

По доласку у Њујорк исте вечери се телеграфски јавио Патријарху Димитрију (Павловићу) да би убрзо из Њујорка отишао за Чикаго („огромну варош хуке, буке, тутњаве и различитости живота“, Св. Владика Мардарије). Доласком у Америку ступа на свој пут мисионара, исповедника и мученика, који је гајио неизмерну љубав према свом народу којом је био задојен још у детињству, слушајући од малена о примерима чојства и јунаштва свога српског рода.

Када се нашао на челу новоосноване Епархије, Владика Мардарије, иако осетно слабога здравља, улагао је велике напоре да је организује и уреди. Какви су и колики били његови напори види се између осталог из његових бројних посланица препуних цитата и тумачења речи из Светог Писма, као и многобројних посета црквама по целој Америци и Канади: „Посећивао (сам) околне цркве по реду како су ме звали. Народ свуда са одушевљењем дочекује свога првог Епископа“.[13]

Суочио се са неслогом и нејединством међу једним делом српског свештенства које је зарад својих ситних интереса подбуњивало вернике стварајући раздор и отпор према овом великом молитвенику и већ осведоченом угоднику Божијем. Први српски Владика у Америци и Канади, као право дете свога небеског Оца и свога славног српског рода, уздизао је руке ка небу и гласом својим викао ка Господу… како је много непријатеља мојих! Многи устају на мене… Али Ти си, Господе, штит који ме заклања, слава моја; Ти подижеш главу моју… Устани Господе! Помози ми, Боже мој! (Пс. 3).

Остале су забележене речи Светог Владике охридског и жичког Николаја (Велимировић, †1956) о лепоти манастира Светог Саве: „У Америци има много руских храмова, али међу њима нема ниједног који је тако савршено и складно изграђен у старом руском стилу, као што је манастир Светог Саве у Либертивилу, на путу између Чикага и Милвоки, чија оригиналност и лепота привлаче очи многих пролазника да застану и да га погледају“.[14]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Манастирско имање је касније, у време Владике Дионисија (Миливојевића) увећано прво за још осам ејкера (1942), а потом и нових 65 ејкера (1945).

[2] Д. Драгутиновић, стр. 84.

[3] Исто, стр. 56.

[4] Др Божидар Пурић, Биографија Боже Ранковића, 1963, 167. стр.

[5] Д. Драгутиновић, 64.

[6] Уједињено Српство, Чикаго, 25. децембар 1935. године.

[7] Д. Драгутиновић, стр. 63.

[8] Американски Србобран, 19. децембар 1935.

[9] Д. Драгутиновић, стр. 61.

[10] Д. Драгутиновић, стр. 53.

[11] Исто, стр. 94.

[12] Исто, стр. 63.

[13] Владика aмерикански и канадски Мардарије Патријарху Димитрију, Либертивил, Ебр. Службено-поверљиво, 5/18. септембра 1926, у: Еп. Сава Шумадијски, Историја…, стр. 208.

[14] Владика Николај, Манастир Светог Саве насред Америке, Споменица манастира Светог Саве, стр. 5.

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *