ПРВИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР
(од 1. до 5. септембра 1927. године у манастиру–сиротишту Светога Саве у Либертивилу)
Први Црквено-народни сабор, историјски датум за целу српску дијаспору, одржан је од 1. до 5. септембра 1927. године у манастиру Светога Саве у Либертивилу.
У „нашем дичном бану Србобрану“, Американском Србобрану бр. 3586 од априла 21. 1927. године објављен је Проглас:
„Браћо,
Српски народ у исељништву, у Америци и Канади, има коначно и са достојанством да збрине питање своје Епископије, своје Цркве и просвете. Православна владичанска столица проглашена је и са високом намером намењена племенитом српском народу и, од тог самог дана, поверена његовом дружном старању. Владичанска столица у Америци и Канади не може опстати, ако се сва брига око ње остави само епископу, то јест ако се између ње и народа не васпостави она тесна сарадња, коју налаже братска идејна слобода и живот у туђини.
У исељеништву је Епископија једина заједничка тековина православља… Према томе, питање заједничког рада народа и његове Епископије долази на прво место.
Преосвећени Владика Мардарије, чим је као Епископ дошао у Америку, почео је неуморно радити на овој мисли. Одмах је предузео да у Либертивилу, крај Чикага, устроји седиште Православне Цркве и просвете. Користећи се донекле прилозима даровалаца, а већим делом задужујући се, понајвише лично се злопатећи око зидања сиротишта и манастира Светог Саве у Либертивилу, Преосвештени Владика је најзад, благодарећи својој мисионарској истрајности, довршио зидање, али се сада налази тешко болестан, да би и на даље могао сам продужити започети посао.
Да би се епископални дугови на манастирско имање и за извршено зидање што пре исплатили, да би проглашена српска владичанска столица прешла фактички у народну својину, како би се тиме ударио темељ трајном животу Епископије и благотворном њеном упливу на народну Цркву и просвету; да би народ поставио и усвојио принцип потребе организације своје Цркве и просвете, сазивамо:
Велики српски народни сабор
на састанак 29. и 30. маја ове године у Чикагу и Либертивилу
…Износећи у главним цртама суштину посла овога великог српског сабора, ми остављамо генералном конзулу г. Р. Јанковићу да, у договору са свештенством, што пре, преко најшире српске јавности објави детаљан дневни ред за дводневно заседање овог сабора.
…Да се сабор не би разишао без очекиваних резултата и да се, потом, не би одуговлачило са хитном помоћи Епископији, неопходно је нужно, да све те организације и установе пошљу по својим опуномоћеним делегатима јасну писмену одлуку, којом су новчаном сумом решили свакомесечно помагати епископални фонд… Истовремено те српске установе и организације решиће и унеће у ту исту писмену одлуку: да ће сваке године приредити по једну забаву у корист народноепископалног фонда, као и да ће цркве наменити један празнични принос у цркви, годишње, као помоћ народно-епископалном фонду.
…Ако српски исељенички народ хоће да има црквено-народну престоницу из које очекује душевно и духовно окуражење у туђини за себе и свој подмладак, ако истински љуби своје име и своју веру, он ће по цену ове малене али редовне помоћи то најлакше постићи.
…Свештено-народни одбор, који ће бити изабран на овоме великом сабору… извршиће законске формалности, по нарочитој и хвале достојној жељи Преосвећеног Владике Мардарија за пренос епископалног имања са имена владичиног на име српског народа или Српске Патријаршије.
…Да се народна зграда, односно црква у Либертивилу сагради, отресе дугова и пређе у својину америчких и канадских Срба и Српкиња… сиротиште о којем је реч у овом чланку, није скуп попова, калуђера и паразита, како неки опскуранти и дегенерици тврде. Ова зграда представља краљевски двор међу нашим исељенцима и Патријаршију међу истима. Шта више, она треба да постане просветна и културна жижа.“
Шта народ очекује од Великог српског православног народно-црквеног сабора, највећег догађаја у историји американског Српства, у сиротишту–манастиру Светог Саве званични известилац је написао у Американском Србобрану од 4. маја 1927. године.
Из Американског Србобрана од 4. маја 1927.
Због лошег здравственог стања било је неизвесно да ли ће сабору присуствовати и Владика Мардарије: „Наш Генерални Консул у Чикагу госп. Радоје Јанковић замолио је Преосвештеног Госп. Владику да, ако му иоле здравље дозвољава, дође на сабор и истоме по своме високом положају председава. Иако се Преосвештени Владика још није опоравио од своје последње болести, запаљења плућа и потребује по савету лекара да остане у топлој и сунчаној Аризони цело лето, он је решио да на молбу г. Консула дође и буде на сабору.
Овај неочекивани повратак нашег Преосвештеног Владике, уверени смо, обрадоваће све учаснике овог знаменитог великог српског сабора. Његов повратак са боловања биће и видни доказ да се наш Владика опоравља…“[1]
Поздравни телеграм Патријарха Димитрија упућен целом Народном сабору,
адресован на Владику (Архив Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци)
Први Црквено-народни сабор започео је архијерејском Литургијом којом приликом је Свети Владика Мардарије одржао следећу беседу:
„Драга браћо,
Чули сте и читали моје архипастирске посланице, којима сам вас позвао на овај историјски преважан састанак, да под сводом храма (још недовршеног), у братском разговору и договору учврстите темеље наше свете Православне Цркве и националне свести у овој земљи. Отварајући овде почетак великог црквено-народног сабора, на коме треба да радимо за добро нашег народа, ја као ваш Владика желим да пpe свега од срца благодарим вама старима, који сте дугом истрајном борбом допринели да се велика мисао организације Српске Цркве данас остварује. Ви сте они који су ту свету мисао бранили, ви сте чували нашу веру и народност, и далеко од домаћих огњишта, под тешком борбом за хлеб насушни, сачували српско име у туђини. Ви сте помагали наше мученичке свештенике, и вама заједно иде хвала за ово што данас дочекасмо. Још нас чекају велике дужности и велика прегнућа. Имамо да зидамо заједничку кућу, имамо да бранимо једну идеју, која је и човечанска, и национална, и државотворна у најбољем смислу. Позивам вас да радите и да уклањате све препреке које су на путу. Позивам вас да се борите са онима који налећу на свету Православну Цркву, на веру нашу, којом смо чували и нашу народност. Рат огласите онима који насрћу на српске светиње. Не успавајте се духовно, устаните и радите, јер ће нас вера и рад сачувати од пропасти.
Владика Мардарије
Браћо!
Хришћанска Црква тражи од вас, изабраника народних, да за њу рат ратујете, и да после победе, по речима апостола Павла, сами себи речете: „Рат ратовасмо, трку свршисмо, веру очувасмо“. Тражим од вас, верници моји, трку велику, тражим жртве које ће бити благословене и деци вашој корисне. Тражим да чувамо оно што су наши преци у најтеже дане ропства кроз пет стотина година очували, зато што су браћа наша, и ви сами, на крвав нож и јурише чинила од Тимока до Јадрана. Историја вас поново зове да то велико дело наших витезова не напуштате, зове вас да обезбедите себи братство, љубав, мир и слогу. Зато вac заклињем Богом Свемогућим, кога овде осећам, и сабором српских Светитеља који нас гледају, да један другом сви руку пружите и у љубави приступите послу ради кога смо се састали. Дајте мени, вашем Владици, ту велику радост, да после рада и ваших одлука на Сабору, могу рећи Господу: „Eвo нас, Господе, мене и деце моје, сви смо спашени!“ Дајте ми могућност да после свршеног посла са радошћу мислим на остатак дâна, који су ми суђени да поживим. Господ ми је дао срећу да доживим, ево, данас отварање црквено-народног сабора, плод мојих и ваших вишегодишњих мука, и јемство да ће живот Српске Цркве у Америци и Канади бити оно што треба. Чини ми се као да је све сан, изгледа ми још да су ово cвe неки договори и преговори, али, ево, реалност је пред нама, ово је сабор који ће решити наше најважније питање у исељеништву, питање српско-православне Епархије у којој ће сви бити постављени на своје место, које нам по нашој моралној и духовној снази припада. Очистите своја срца и душе, прелите их љубављу хришћанском која све прашта и тако очишћени ступите на овај велики посао. Помолимо се сви Христу Спаситељу да нас Он умудри, да cвe решимо по Његовом закону и с Његовом помоћи, јер без Његове помоћи нема спасења.
Нека вам је рад срећан и благословен“.
НАПОМЕНА:
[1] Американски Србобран, 17. мај, 1927. године.
