Свети Мардаријe љешанско-либертивилски и свеамерикански – прва струна светосавско-косовског завета у Америци и Канади

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ
РАНО ШКОЛОВАЊЕ И МОНАШЕЊЕ

Будући да је био дете из знамените породице, Иван П. Ускоковић, за разлику од многих својих вршњака, послат је на школовање.

Похађао је основну школу у Ријеци Црнојевића, а потом средњу школу у престоници Црне Горе, граду подно Ловћена – Цетињу.[1]

Надомак Ријеке Црнојевића налазила се „Прва српска штампарија „господара зетских“ Ивана и Ђурђа Црнојевића и свештеноинока Макарија „от Чрније Гори“…“, која је била „код савременика на добром гласу…“ Књиге из штампарије Црнојевића почеле су веома рано да служе преписивачима као добар и поуздан извор… Око педесет година пошто је измишљено штампање књига почеле су се српско-славенске књиге штампати у нашим крајевима („Даклем, пунијех седамдесет година прије него у Русији!“)[2].

У „Допису с Ријеке Црнојевића“ из друге половине XIX столећа налазимо да је „Ријека Црнојевића од вазда пазарно мјесто и управо као њека свијеза међу Турском и Аустријом у овоме крају, или боље рећи: међу Котором и Будвом с једне, а Скадром и Подгорицом с друге стране. Кад се путник деси суботом на Ријеци, тј. у дан пазарни, ту ће наћи свијета од свијех ових крајевах… ту су на пазару измијешани мухамедовци и латини са православнијема. То трговини и трговачком раду ништа не смета. Свако свршује своје послове слободно и мирно, као што се само желити може… куд и камо би ријечка трговина скочила да су свезе за саобраћај боље… Сувопутни саобраћај, колски пут, надамо се да ће се најдаље за двије-три године довршити и подпуно свеза са Котором постићи“.[3]

На Цетињу, само три године пре Ивановог рођења, „Његово Височанство Књаз Никола на развалинама старога Иванбеговог манастира 1886. године подигао је врло лијепу цркву посвећену Рождеству Пресвете Богородице као што је прије била, на истоме темељу, на коме је била прва црква.“ У документу из почетка XVII столећа налазимо писани спомен о манастиру, који је оставио чиновник Марино Болица: „Цетиње лежи у долини не много плодној, четири миље дугој а двије широкој, гдје скоро при крају, близу четири много велика добро уређена бунара воде живе и много студене, Пресвијетли Господин Иван Бег Црнојевић огради истина мали али прелијепи манастир монаха или калуђера Св. Василија обреда српског у ком је столица једног Владике са двадесет и пет калуђера и четрдесет других, што ђака што искушењака. Овај Владика, као Митрополит, заповиједа свим становницима Црне Горе у духовним, признајући само пећког Патријарха над собом.“

 

Цетињски манастир

Године 1904. током школовања у Цетињској средњој школи (имао је тада 14 година) заједно са другим ђацима учитељи су их повели на излет како би видели врх Ловћена, српску народну светињу према којој је Иван од најраније младости, док је живео у Цетињској долини, често сатима упућивао поглед. Чинило му се да само орлови и соколови могу досећи његове врхове. Приликом обиласка Ловћена посетили су и село Његуши, колевку династије Петровић Његош.

Историјско памћење Словенства као једне целине и Русије као моћне заштитнице Словена, чиме је био задојен још у најранијем детињству, снажно је утицало на његов живот. Његов исконско словенски дух биће му путоказ и водич током целог живота, за који је још у раној младости одлучио да га свецело преда у руке Бога живога. Стајао је на врху Ловћена, на својој родној земљи, обузет снажним поривом, дубоким позивом ка враћању опет и опет себи самом, својим прецима – своме славном српском роду, сродственицима по Телу и Крви. У исти мах га је прожело снажно осећање, готово до потпуне убеђености да ће ускоро и занавек отићи, и то далеко.

Намера да напусти Црну Гору и настави даље школовање како би могао шире и далекосежније да послужи духовним потребама свог српског народа, посебно је почело да обузима овог младог средњошколца након посете Ловћену 1904. године.

Иван је рано осетио српскопредањски-светосавски позив ка монашком животу, животу у Духу Светом посвећеном и преданом у потпуности у руке судбине свога народа. Већ у једанаестој години је тражио од црногорског Mитрополита Митрофана да га закалуђери. Како није од њега добио благослов, упутио се у престоницу свог српског народа Београд, на даље школовање. До Котора га је испратила мати Јела. У Котору се укрцао на брод за Ријеку одакле је возом стигао до Београда. Са њим је највероватније пошао и његов брат Илија. Примили су га рођаци код којих је становао за време школовања у гимназији у Београду.

Већ у петом разреду гимназије у Београду, својом младалачки искреном жудњом да следује за Христом, а коју је познао још у најранијем детињству, Иван одсликава „младића у Јеванђељу који је поставио најрадикалније питање Христу – Како да задобијем живот вечни?“ (Владика Атанасије). На своме рукоположењу за првог српског Владику за Америку и Канаду (15. априла 1926. у Саборној цркви у Београду) сетио се својих младалачких дана када је шетао улицама Београда, Калемегданском тврђавом, а понајвише молитвено боравио у Саборној цркви, са једном мисли и жељом: да се замонаши. Сиромашно ђаче обилазило је око Саборне цркве у Београду са жељом да целога живота служи својој Цркви. Свако јутро на путу ка школи, писаће касније, као и свако вече по повратку из школе, одлазио је у Саборну цркву где би свецело своје биће погрузио у молитву. Још у то време створио је навику да свако вече моли Бога да благослови службу Њему, Њему и Словенству – „тако драге моме срцу“.

Тадањи Митрополит Србије Димитрије убрзо му је услишио молбу. Написао му је препоруку за Владику жичког Саву. „Владика Сава га прими, и после три месеца искушења и још три чекања, закалуђери га“.[4]

Након девет година школовања, записаће касније, без знања родитеља, пешице је из Београда отишао у Студеницу. Било је то 1905. године на дан Ваведења Пресвете Богородице, уочи његовог шеснаестог рођендана. Био је свестан да је то нови почетак његовог живота .

У српској лаври Студеници, задужбини Немањића из XII столећа (Стефана Немање, оца Светог Саве, саграђеној 1186. године), након релативно кратког периода искушеништва, због свог христоликог лика већ тада, бива пострижен. Као некада Свети Сава, противно вољи родитеља Иван се замонашио 19. марта 1906. године, безрезервно предајући најдрагоценије што има – васцели свој живот, у руке Љубави Христове. На монашењу је добио име Мардарије.

 

Јерођакон Мардарије

На призвање гласа Божијег, којег је тако рано и вероватно зато дубоко чулно осетио у срцу (срце, старозаветни израз који обухвата целог човека), одговорио је примањем монашког чина, предавши се свецело у руке Богочовека Исуса Христа. И то у Студеници, где је могао још дубље да урони у дубине душе свог српског народа. А далеко код куће, „…родитељи нису о томе знали и рачунали су да су несрећом изгубили сина“.[5]

У Студеници је боравио укупно годину и по дана, након чега се упутио у Москву. Наиме, године 1905. Свети Синод Српске Православне Цркве доноси одлуку да младог 16-годишњег јерођакона Црногорске митрополије Мардарија пошаље на школовање у Русију.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Историчар Предраг Вукић сматра да је могуће да је прво похађао школу у оближњем селу Градац.

[2] Вук Караџић у Скупљеним граматичким и полемичким списима III (1896), стр. 372-373. Вук Караџић наводи Октоих 1-4 гласа као најстарију „у нашим крајевима наштампану књигу“. У Гласу Црногорца бр. 9 од 27. фебруара 1893. године, се пак „истиче, да се не може узети да је Октоих 1-4 гласа прва књига из Ободске штампарије, јер „прије октојиха има много потребитијех црквених књига“. Ил.Руварац (О Цетињској штампарији, Глас Црногорца, Бр. 40, 1893, 17) је за то рекао да је „само голо и пусто резоновање и ништа више“, па је затим учинио ову тачну примедбу: „Ти исти Црногорци помињу књиге, штампане у Кракову г. 1491,… и ставља на прво место Осмогласник“.“ Више о штампарији Црнојевића у Гласнику Српског научног друштва, 1938, 19.

[3] Дописи с Ријеке Црнојевића, Глас Црногорца: Недјељни лист за политику и књижевност, Год. 1, Бр. 36, 24. декембра 1873.

[4] Животопис Владике Мардарија, Драгослав Драгутиновић [надаље Д. Драгутиновић], Либертивил, 1981, стр. 153.

[5] Д. Драгутиновић, стр. 52

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *