ПРВО ПОГЛАВЉЕ
ПОРОДИЦА УСКОКОВИЋ
Иван П. Ускоковић се родио 2. новембра 1889. године у каменито-брдовитом селу Корнет које се налази у суровој природи Љешанске нахије у Црној Гори, где се водила, и још увек води, вечита борба пре свега са природом, али и многобројним непријатељима Вере, Наде и Љубави.
Крштен је у сеоској црквици посвећеној Светом Ђорђу, а крштено име му је било Иван. Свети Ђорђе је и крсна слава, заштитник дома свих Ускоковића из Љешанске нахије.[1]
У непосредној близини те цркве, у самом селу Корнет некада је био манастир („намастир“), по предању из доба Немањића. Рушевине, остаци утврђења манастира постоје и данас. Као припадници једне од најугледнијих породица у Љешанској нахији, која се одликовала чојством и јунаштвом, Иванови преци Ускоковићи столећима су живели у оквиру овог пространог и утврђеног манастира. Остаци породичног огњишта Ускоковића, један зид њиховог дома, делимично постоје и данас.
Мардаријев отац се звао Петар (Перо), а мајка Јела је била из познате куће Божовића. Петар је у Црној Гори био уважени начелник Љешанске области (нахије) и племенски капетан, дични представник моралне снаге своје Српске Православне Цркве.
Петар Ускоковић
Иванов прадеда, саветник општинског већа (сенатор), војвода Станко (Стано) Ускоковић, чувени јунак за време владе Петра I Петровића Његоша, био је командант црногорске војске против француских освајача под Наполеоном, који су кренули да покоре малу Црну Гору, верну савезницу Русије. Војвода (маршал) Црне Горе Стано, погинуо је у страшној бици под зидинама Дубровника (средњовековни назив: Рагаса) 1813. године.
Премда рођен након битке, изданак светородне лозе Петровић, Владика и господар Црне Горе, Петар II Петровић Његош, опевао је и овековечио Станкове јуначке подвиге у легендарној песми Слободијада (Песма о слободи). Пушкин (рођен 1799.) такође је посветио песму овој херојској бици у којој су православни Срби из Црне Горе скупа са православним Русима поразили Французе – Бонапарта и Црногорци (део Песме Западних Словена).
Зарад Иванове наслеђене, а током живота неговане и продубљиване, свести о свом знаменитом српском пореклу, као и због разноврсних претпоставки о избору Мардаријевог монашког имена, потребно је, додуше овде само укратко, подсетити на још једног његовог знаменитог претка – Митрополита црногорског и приморског Мардарија I Корнећанина (1637–1647).[2] Како наводи Владика шумадијски Сава у књизи Српски јерарси од деветог до двадесетог века: „Митрополит Мардарије I је родом из села Корнета у Љешанској нахији. Прe избора за Митрополита био је од 1625. године на дужности игумана Цетињског манастира. Као Митрополит Мардарије се помиње први пут месеца јула 1637“.[3] Oд свих претпоставки o разлозима за избор Ивановог имена на монашењу, најодрживија је та да је монашко име Мардарије добио по свом славном претку, митрополиту Мардарију I.
Ријека Црнојевића
НАПОМЕНЕ:
[1] О пореклу презимена Ускоковић: „Ускоковић, Пјешивачки До (село Ћурчић), Пјешивци; из Пјешивачког Дола, Богета се досели у Риђане“ (Никшић), па су се његови синови преселили (око 1874. год) у Шавник (Дробњак); пјешивачки Ускоковићи себе сматрају сродницима Вукчевића из Дражевине (Љешкопоље), Подгорица па једни у Доње Кокоте (Зета) од 1879. Поријеклом су од Вучитрна (Косово), а једно вријеме су живјели између Медове и Љеша у Албанији. Од њих су у: Ријеци Црнојевића; Бару; Ћурчићима (Пјешивци) и Шавнику; Цетињу; Подгорици; Враки (Скадар) и једни преко Хаса прешли у Метохију; Пљевља; Високој (Ужице); Улцињу и Пландишу (Ваљево).“ Презимена у Црној Гори, Вукота Миљанић и Аким Миљанић, Београдска књига, Београд, 2007.
[2] Архимандрит Иларион Руварац у свом каталогу наводи као време столовања период од 1640. до 1659. године.
[3] Премда многи аутори каталога помињу само једног Митрополита Мардарија, кога називају Корнећанином, Митрополита Мардарија I Корнећанина (или Љешњанина) не треба мешати са Мардаријем II Македонцем (1654–1661), наследником Митрополита Висариона (1647–1654) „који је изазвао харање и смутњу“ (Вл. Сава). И поред недостатка довољно поузданих података о њима двојици као засебним личностима, зна се да је овај последњи био затваран и каменован, јер је због недаћа са Турцима био наклоњен унији Пећке Патријаршије са Римом. У сваком случају, најбитније је да унија, којој су се толико надали и на њој радили мисионари које је слала Конгрегација за пропаганду вере, никада није остварена, јер је православна вера била много дубље укорењена код народа у Старој Црној Гори и Брдима, него што су многи то могли и да претпоставе.
