БОЛЕСТ ВЛАДИКЕ МАРДАРИЈА
Владичина болест је била веома озбиљна и у оно време јој није било лека. Упркос томе, њега ништа није могло спречити да обилази, храбри и утврђује, у првом реду својим личним примером и животом, свој љубљени српски народ. Поводом владичине болести, његов лекар др Михаило Матановић, иначе владичин ђачки друг, обавештава: „Епископ Мардарије је овде под мојим надзором. Лечење потребује дуже времена, савршен одмор и одсуство брига. Ако буде престао у будуће са путовањима и буде имао одмор и добру храну, има наде за оздрављење…“.[1] „Против категоричке наредбе четворице лекара, Владика Мардарије је данас изненада отпутовао у Чикаго. Морао је остати у Аризони цело лето… За његов одлазак у Чикаго скидам сваку одговорност“.[2]
Болест је била подстицана и спољашњим околностима. „И пре 1927. г. Владика је често побољевао, али те године болест је узела претећи мах и постајала све тежа, остављајући утисак да се неће дуго живети. Ради лечења и опоравка у неколико махова је одлазио на благи и цветни сунчани југ, у Аризону, где му је, за краће време бивало боље, да се затим опака болест врати појачана. То се дешавало особито онда кад је ради послова на неко време напуштао Тусон у Аризони и одлазио у друге крајеве Америке ради обавезних послова за Епархију и манастир. Ти послови, путовања без одмора и особито неслога у народу, подстрекивана неоснованом злобном критиком неких свештеника и малобројних српских школаца, доприносили су да се владичина немилосна болест галопирајући распламсава, умањује његову истанчану физичку моћ и наговештава крај живота“.[3]
У архипастирској посети
Један чувар у манастиру је говорио: „Покојни Владика је… имао једно плуће извађено, а на његово место вештачко плуће од целулозе, или неке сличне материје. Због тога му је било потребно много ваздуха, па је на овој тераси спавао последње три године. Ту је примао и народ“.[4]
Како је градња манастира напредовала, његово здравље је слабило. „Владичина болест је узимала све више маха. Служио је често у неиздрживим приликама, под тешком митром и златним одорама у малим храмовима. Корачао је често зими у процесијама са рипидама, по дугим улицама радничких насеобина, подклецујући коленима, док су ледени ветрови са севера брисали америчким равницама“. Поводом првог Српског црквено-народног сабора Мирко Ј. Букоровић обавештава поводом започињања преноса власништва манастира Светога Саве на „православни српски народ Америке и Канаде, које наш Преосвећени Владика Мардарије предава својем милом народу, због његовог слабог здравља којему није могуће да даље сам то велико дјело заврши. Борећи се наш Преосвећени Владика дању и ноћу, жртвујући све своје па и најдрагоценије здравље, за очување наше вјере и народности у овој нам далекој и пријатељској новој отаџбини, наш премили Владика Мардарије зна из свега срца и душе да смо дјеца онога народа, који је и у сретним и тешким данима свога живота живио и одржавао се снагом своје православне вјере“.[5]
„Пре кратког времена свештеник Давид Поповић рече ми приликом разговора о владичиној болести: „Много се плашим да ће се икад подићи с болесничке постеље. Сву своју плату и све црно испод нокта даде за цркву и сиротиште у Либертивилу. Веруј ми, кажем ти као брату, да чешће не би окусио ни залогаја по цео дан, будући у огромном послу, или чува кући центу за добро наших паћеника у овој земљи“.“[6]
Постоји записано сведочење чика Паје (Бољца) како је за Божић 1932. године Владика Мардарије, у одсуству свештеника, а и народа због огромне хладноће, служио Литургију у Чикагу, у присуству црквењака и неколико верника.[7] Као мученик савести није могао да дозволи да не буде службе Божије на празник Рождества Христовог и по великој зими, Бог само зна како, успео је да дође до цркве Васкрсења у Чикагу.
Владика Мардарије
Бројни обиласци огромне Епархије која се простирала по целом једном континенту, нису могли а да још више не погоршају његово крхко и веома лоше здравствено стање, о чему између осталог сведочи и Михаило Пупин који у једном писму каже: „Много ми је жао да је госп. Епископ оболео. Али мада ме је та вест ожалостила није ме изненадила. Кад ми је г. Епископ саопштио у новембру месецу своју намеру да пропутује западне колоније ја сам се запрепастио, јер нисам веровао да човек онако физички слабуњав као он може ту намеру извести“.[8] Речи Владике Мардарија из његове Посланице за Васкрс 1927. (писане у Финиксу, Аризона) најбоље објашњавају запрепашћење Михаила Пупина:
„И ја се данас, драга моја духовна децо, радујем заједно са вама као ваш Владика. Радујем се данас иако сам у телесној болести, јер верујем да нема смрти, знајући да ћу живети и после онога часа кад ме нестане са ове земље … Међу свима дужностима човека нема веће на коју бих вас данас на дан Ускрса опоменуо од дужности љубави. Она је дужност над дужностима…“.[9]
Владика са свештенством Америчко-канадске епархије
Колико је његов крст био тежак осликава његова Деветнаеста посланица на Васкрс 1934. године у којој је на годину и по дана пред смрт написао:
„Седамнаест година мога служења Богу и народу у Америци стрпљиво сам носио свој крст, некад лакши некада тежи, али данас ми је тај крст тежи него икада и, некада пун идеала да вам послужим и нешто трајно за вас учиним, данас, изнемогао, клецајући и падајући под теретом свог крста, ваш Владика обраћа се пастви својој широм Америке, и из свег гласа болно виче: Људи, браћо, има ли међу вама човека који ће ми помоћи понети мој тешки крст? Или су ваша срца толико окорела, да, уместо помоћи, ви још тежа бремена товарите на моја изнемогла леђа“.[10]
Свештеник Живојин Ристановић, који му је био врло близак, записао је о владичиној смрти и ово: „У Епархији није било све у реду. Самовоља и непослушност узимали су маха. Родитељски и владичански савети нису помагали. Претила је опасност разарања и рушења онога што је он са тешком муком био створио. Владика Мардарије је до крајњих граница избегавао драстичне мере. У једном случају је одбио да изврши наредбу Патријарха о уклањању једног свештеника, јер је био дубоко увјерен да свештеник зна пут ка покајању. Тај пут Владика Мардарије увек је остављао отвореним. Али, морало се у извесним случајевима, у интересу Цркве, и народног мира, приступити казнама. У тим случајевима народ је листом стајао иза свога Владике и осудио анархију и самовољу кривих. Али, ово је потресало и погоршавало његову тешку болест и убрзавало крај.“
„Цане Ускоковић, брат Високопреосвештеног Владике Мардарија рече ми једном приликом у Београду: „И потиљцима а не устима говори се да је Америка пребогата земља. Дођавола такво њено богатство, кад брат Мардарије не може тамо заслужити кору леба него му ја морам одавде шиљати новац и издржавати га“.“[11]
Владика Мардарије је учење и догму Цркве о Светој Тројици, њен етос, проповедао највише својим аутентично хришћанским животом у знаку Крста, распећем за ближње. Истину да је Бог Љубав свакодневно је доказивао у жртвовању себе за друге, пројављивајући на тај начин Истину о образу и задобијању подобија Божијег. Овим трновитим путем ходио је Владика Мардарије, исповедник Христа у првој половини XX столећа.
НАПОМЕНЕ:
[1] Американски Србобран, 15. март 1927. године.
[2] Американски Србобран, 24. мај 1927. године.
[3] Д. Драгутиновић, стр. 56.
[4] Исто, стр. 183.
[5] Американски Србобран, 16. мај 1927.
[6] „Косово или Куманово?!“, Илија Мимовић-Кунарац, Американски Србобран, 20. мај 1927.
[7] Американски Србобран, 16. јан. 1932.
[8] Михаило Пупин Радоју Јанковићу, генералном конзулу Краљевине СХС у Чикагу, Њујорк, 23. марта 1927. године, Епикоп Сава Шумадијски, Историја…, стр. 212.
[9] Д. Драгутиновић, стр. 56.
[10] Исто, стр. 133-134.
[11] „Косово или Куманово?!“, Илија Мимовић-Кунарац, Американски Србобран, 20. мај 1927.
