УВОД
Због тога подносим све ради изабраних, да и они добију спасење
које је у Христу Исусу са славом вјечном (2 Тим 2, 10).
Свети Владика Николај (†1956) у своје доба питао је и себе и друге: „То питање, драга браћо, које нас увек онда узнемирује, кад год погледамо по једноликој маси људи, заузетој ситним бригама и загрејаној ситним страстима: Да ли има хероја и у нашем времену, или они сви припадају искључиво прошлости?… Да ли су хероји привилегија само прошлих времена, и да ли је наше време само збориште малих и осредњих људи?… Да ли има време хероја и време нехероја (О херојима нашег времена)?“
Одговор на постављено питање налазимо данас, између осталог, и у животу и делу четворице крстоносних православних свештенослужитеља Речи Бога Живога, који су се у расејању (дијаспори) целосно одазвали на библијско-светоотачки позив да постану, буду свети. И то у дијаспори, где још од најранијих времена човек несразмерно више са знојем лица свог једе хлеб (ср. 1 Мој. 3, 19), која нас (дијаспора) непрестано и „подсећа на путнички и крсни статус Цркве у овом свету и веку: „у свету смо, али нисмо од овога света“… Царство Божије је већ присутно, али смо још на путу ка Царству, ка Небеској Отаџбини“.[1]
Поред двојице Светих Владика, Николаја Жичког (†1956) и Варнаве Хвостанског (†1964), као и Преподобног aрхимандрита Севастијана Џексонског (Дабовића, †1940), Богом дарована личност за одржање и продубљивање аутентичног живота у Христу и проповедање Његове Благе вести, не само православним Русима и Србима него „свима народима“, јесте први српски Владика у Америци и Канади (американско-канадски, речено тадашњим језиком), Свети Мардарије (Ускоковић, 1889–1935). Њега Православна Црква по свој васељени однедавно, као један хор, прославља 12. децембра.
Животи Светитеља Христових уткани су у Цркву прворођених записаних на небу (Јев. 12, 23). Ипак, у својој целовитости остају сакривен[и] са Христом у Богу (Кол. 3, 3), све док не наступи пуноћа времена (ср. Гал. 4, 4) Промислом Божијим, када „као неки нови метеор засијају на Небу Цркве“,[2] да би потом обасјали целу свештену историју спасења на просторима на којима их је Бог послао и Сам Господ лично водио. Због тога није лако приступити опису земног живота „христовски истинољубе и божански праведне“ личности (по речима његовог савременика Б. Пурића, генералног конзула) какав бејаше јеромонах, а касније и Свети Владика Мардарије. Јер, „aко је од једанаесте године желео да се замонаши, онда то није случајна прича“.[3]
У нади да ће читалац сам наћи одговор на горе постављено питање, да ли ваистину има хероја данас, изложићемо у најважнијим цртама делатно-састрадална сведочанства из живота Светoг Владике Мардарија током кога је ушао на уска врата и прошао тесним путем што води у живот (ср. Мт. 7, 13-14). На крају, надамо се да ће излагање крсно-васкрсног живота српског светитеља из Митрополије црногорско-приморске – Светог Владике Мардарија – помоћи, између осталог, да се још боље осветли време и искушења која су се постављала јуче и данас пред православну Цркву код нас и у свету, као и личности апостолског кова које су се хватале у коштац са тим искушењима – а такав је био Владика Мардарије – постајући победитељи мрака и таме и сведоци Христове светлости и носиоци Царства Небеског.
Црква Светог Ђорђа у селу Корнет
Остаци породичне куће Светог Мардарија у Корнету
НАПОМЕНЕ:
[1] Епископ Атанасије, Савремени еклисиолошки подсетник о дијаспори, Лос Анђелес – Врњци, 2013, стр. 9.
[2] Митрoполит црногорско-приморски г. др Амфилохије (Радовић), Беседа на годишњем парастосу Владици Мардарију Ускоковићу у манастиру Светога Саве у Либертивилу, 12. децембра 2013. Припремила Ружица (Чупић) Марић, Стаза Православља – The Path of Orthodoxy, Vol. 49, May 2014, pp. 8 and 11.
[3] Исто.
