Свети Мардаријe љешанско-либертивилски и свеамерикански – прва струна светосавско-косовског завета у Америци и Канади

РАСПУЋИН: ГЕРМАНОФИЛИЈА ПРОТИВ УЈЕДИЊЕЊА СВИХ СЛОВЕНА

Блажени сте ако вас узасрамоте и успрогоне и реку
на вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради. Радујте се
и веселите се јер је велика плата ваша на небесима (Мт. 5, 11-12).

Још као деветнаестогодишњак, у време анексије Босне и Херцеговине, Мардарије је гласом старозаветног пророка Божијег започео да опомиње руски народ на опасност од германизма и да позива Русију да помогне ситуацији на Балкану. Сваки дан током дванаест година његовог боравка у Русији (1905–1917) био је прожет национално-политичком борбом за остварење пансловенске идеје – уједињење свих Словена. Главни покретач словенофилске идеје о светлој будућности уједињених словенских земаља под окриљем Русије, био је Хомјаков.

Најутицајнији, пак, међу германофилима, противницима свега што је словенско, укључујући ту не само Руску Православну Цркву већ и царску породицу (руска монархија) на коју је имао великог утицаја, као и свецело словенство, налазио се злогласни и опасни Распућин (Григорије Јефимович). Жртве Распућиновог терора биле су многобројне, укључујући и царску породицу. Премда се приказивао пријатељем царске породице, Распућин је био у ствари њихов највећи непријатељ.

Много пре њиховог личног сусрета у Јарославској мисији у Петрограду, Распућин је почео свим силама да клевета Мардаријев национални рад, покушавајући да га изгна из Петрограда. Након њиховог личног сусрета, честа тема у новинама било је описивање детаља Распућинове вике на Мардарија: „До ђавола са тобом и твојим Словенима. Нека их Немци преузму. Русија их не жели.“[1]

Међу разноврсним понижењима којима је излагао јеромонаха Мардарија, Распућин је био иницијатор и клевете да је Мардарије немачки шпијун. Након тога је Министарство унутрашњих послова почело да прати кретање јеромонаха Мардарија у стопу.

Након говора против њега и његових истомишљеника, Б. М. Пуришковича и Владимира Митрофановича у Думи 19. новембра 1916. године, Мардарије им је упутио следеће отворено писмо:

„Са високе говорнице Думе, у знаменитом Вашем говору од 19. XI, Ви сте, у име достојанства Русије и општег мира, себи дозволили да говорите о људима „наученим на немачке паре“ и који продају Русију, и у та имена сте и мене уврстили. Ја не знам и не могу сазнати зашто и на којој основи сте одлучили да на моје име баците једну такву оптужбу, јер мој рад као служитеља Цркве и као друштвеног радника није покривен никаквом завесом тајни. Сваком је видљив и доступан, и по томе је он створио много идејних противника.

Ја волим Русију и руски народ толико ватрено и неограничено као и Ви, као што волим свој српски народ и све Словене, за чију велику будућност предвиђам само потпуно уједињење са великом словенском Русијом. Много година радио сам у Русији на остварењу те судбински велике идеје и чинио све за приближење радосног часа уједињења око Русије свих братских словенских народа у једну заједничку државу.

На ту најважнију тему ја сам написао свој академски рад за добијање дипломског испита, на ту исту тему и сада много пишем, говорим на јавним скуповима држим предавања и у ту сврху учествујем у словенским организацијама. За такав мој рад је Ваша палата Св. архангела Михаила нашла повод да ме изабере за свог почасног члана. У чему је онда мој грех? Да ли у томе што је настала Балканска војна и после ње овај светски рат, и ја, у складу са основном идејом словенског јединства, проносим и проповедам борбу с немачким насиљем у свим његовим видовима и формама? Или је мој грех у томе што никога и ништа не слушам осим Бога, и нимало не одступам од личне одговорности за све оно што сам говорио, што сада говорим и што ћу сутра говорити о неопходности спасавања Русије и царског престола, у које су упрте све очи Словена, и у исто време и очи тих „мрачних сила“ које удаљују од нас будући час словенске радости.

Спомињање мога имена није ли служење у корист тога „унутрашњег и спољног Немца“ против кога се ја тако одважно борим, ја исто као и Ви? Или, на крају, је ли мој грех лежи у томе што у Кишињеву и у Петрограду, од убоге уџерице до Христовог храма, проносим реч проповеди, скупљајући за бедне не једну стотину хиљада рубаља? Знајући да сам у праву, ја свуда увек идем својим путем, па ћу и даље само тако радити и говорити. Моја реч правде је неком сметала и онеспокојавала га, и они су плански и насилно ширили у друштву сумње и плели читаву мрежу лажи о мени. Свему томе, Владимире Митрофановичу, очевидно сте лако поверовали и нимало се нисте потрудили да проверите основу, па, не знајући извор свега, Ви сте гласове изнели на позорницу руског парламента. Кад сам прошле године службено замолио Вашег колегу А. С. Суханова да ми каже какав је разлог имао да у Думи говори о некаквом мом утицају, он ми је одговорио: „Ја сам о томе само слушао“, али он то слушање ни за годину дана није покушао да провери.

Ја знам себе и позната су ми моја дела, и са свима њима готов сам да мирне свести изађем пред суд Русије и човечанства са дубоком вером у правду суда. Вас, Владимире Митрофановичу, увек сам сматрао честитим човеком и зато сада молим да се распитате код лица и друштвених организација које ме познају, о моме раду – да ли сам ја пријатељ или непријатељ Русије? Ако сам непријатељ дајте конкретне доказе.

Будући да сам скроман друштвени радник, уз то у монашкој ризи, нисам хтео лично да иступам у своју одбрану и био сам готов да отрпим то незаслужено понижавајуће испитивање, али после званичних питања у Ваше име целокупног рада руских и словенских организација, Ви у текућим месецима нисте се удостојили дати одговор, па Вас ја сада најискреније молим, у корист словенског дела, да праведно кажете о мом служењу Словенству и Русији.

Свештеносинђел Црногорске Митрополије, Мардарије.“[2]

 

С друге стране, чистотом свог живота и будући искрен пријатељ царске Русије, јеромонах Мардарије је почео да задобија искрену наклоност ратних заробљеника словенског порекла у далеким пределима Русије, затворима и заробљеничким логорима. Наиме, по препоруци Светог Синода Руске Православне Цркве, а по одлуци руског генералштаба (посебно министра Пеливанова из Министарства рата), у лето 1915. године поверена му је важна мисија да обилази ратне заробљенике на реци Волги, планини Урал, Кавказ, унутрашњости Сибира (Иркутск, Владивосток…), Туркестану, Бухари итд. Његов задатак је био да их својим проповедима и присуством бодри и образује у духу исконске патриотске љубави према Русији као предводници словенске идеје уједињења, и сходно томе пробуди у њима свест о припадности словенском свету чији су они веома важан део. Посебно у борби панславизма против германизма. С једне стране, као директан резултат његове мисије међу ратним заробљеницима у Русији словенског порекла, многи међу словенофилима су такође постали свесни значаја овог великог броја људи (чији број се попео до скоро милион) у победи словенофилске идеје и почели су да траже од државе да се више брине о њима. С друге стране, сами ти заробљеници словенског порекла почели су да се надахњују идејама свесловенског уједињења и полако стичу свест о много светлијој будућности свих словенских земаља.

Његову широку делатност по питању уједињења свих словенских народа – „бити или не бити“ – подржавали су многи, али је она довела и до тога да задобије велики број непријатеља. „… о. Мардарије је стекао утисак да такво мишљење (анти-словенско), није само Распућиново („Идите до ђавола и ти и твоји Срби! Пусти нека Немци са њима раде шта хоће!“), него целог друштва око њега (Распућина)…чији су се конци вукли из уже дворске околине несрећне царице Александре, која је, наивно, дубоко и искрено веровала, да њеног болесног сина, престолонаследника Алексеја, чијој болести није било лека, може да спасе само „Божији човек“, Распућин“.[3]

Укратко бисмо навели неколико разлога који су јеромонаха Мардарија подстицали да не одустаје чак ни када је стекао непријатеље и на царском двору. Прво, његов рад је био продужетак грађен на темељима словенског односно српско-руског заједништва, које су још у XII столећу успоставили руски црнорисци који су младог Растка, нашег Светог Саву, постригли у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. Друго, била је наставак борбе његових предака у најмање два претходна столећа, који су се борили за остварење „те судбински велике идеје, пансловенског јединства… На ту најважнију тему ја сам написао свој академски рад за добијање дипломског испита“ (Свети Владика Мардарије, 1916. године).

Након његовог повратка у Петроград, после четири месеца проведена међу ратним заробљеницима словенског порекла, а захваљујући посебно неуморном раду шпијунске мреже око њега и неистинама које су у његовом одсуству ширили немачки шпијуни, јеромонах Мардарије се нашао у незавидном положају.

По повратку у Петроград[4] у писменој форми доставио је свој предлог у вези са словенским ратним заробљеницима у Русији: предложио је да се они у потпуности одвоје од Мађара и Немаца; да им се доделе извесне привилегије чиме би се поспешило (неговало) њихово пријатељство према Русији, како би по повратку у своје земље били амбасадори добре воље. Предлог је уручен и самом цару који га је одобрио.[5]

 

Свештеносинђел Мардарије

„Понижени и увређени“ су у његовом срцу имали посебно, тачније прво место. Дар милосрђа осведочено један је од највећих дарова које је он добио од Бога. Сав његов живот био је прожет милосрђем према потребитима које му је сам Бог слао и то у великом броју. Зато његовом свакодневном делатном милосрђу нема броја. Много тога ће заувек за нас остати тајна коју само Бог Свевишњи зна. У исто време, цео свој живот у души је носио и бреме своје отаџбине. На пример, успео је да прикупи око 300 хиљада рубаља за помоћ Црној Гори.[6] Изобилне плодове милосрђа за живот света (из анафоре) Светог Владике Мардарија Ускоковића ћемо оставити за сам крај, када ће се његов христолик лик пројавити у свој пуноћи и то међу његовим српским народом у Америци и Канади.

„Захваљујући свом друштвеном карактеру и срдачности каква се ретко сусреће, отац Мардарије је међу житељима града Кишињева стекао мноштво пријатеља разних сталежа и звања, али у томе нема ничег чудног, ако се сетимо како је често ублажавао патње и брисао горке сузе у убогим сиротињским страћарама и раскошним богаташким одајама. Његова утешна реч и добар савет често су били ослонац поколебаној нади. Где год су патње и страдања, он је хитао да пружи утеху. Али симпатије народа отац Мардарије није освојио само захваљујући својим проповедима. У свим његовим беседама могао се чути позив на јеванђелску љубав, а он је први пружао пример такве љубави. Позивао је на саосећајност и помоћ сиромашнима и први им излазио у сусрет. Код њега није било раздора између речи и дела. То је основни разлог због кога је име оца Мардарија постало популарно у народу. Он је учествовао у свим добротворним подухватима. Својим напорима и енергијом основао је Савез за борбу против дечије смртности у Русији, који је за неколико недеља у Кишињеву сакупио неколико хиљада рубаља. Њега нису заносили раскошни пријеми које му је приређивала аристократија, почев од губернатора и генерала па све до обичних смртника. Он јесте одлазио на пријеме, али је зато у другим приликама часовима седео у загушљивој атмосфери, међу сиромасима и болесницима“.[7]

На Петроградској духовној академији свештеносинђел Црногорске Митрополије дипломирао је 1916. године добивши звање степена кандидата богословља.[8] Осим богословских наука, изучавао је и црквено право на Правном факултету у Петрограду, што ће се показати посебно значајним и корисним у његовом каснијем раду у Америци и Канади.[9]

Током његовог предавачког рада у Петроградској словенској средњој школи (гимназији) професора Грибовског у Петрограду, нашао се у вртлогу још жешћих сукоба са непријатељима словенске идеје. О младом јеромонаху Мардарију надугачко је наставило да се говори у разним друштвеним круговима, па чак и на царском двору и у Думи. Препричавала су се и коментарисала његова многобројна предавања, од којих су нека: Русија и словенство, Словенство и будући мир, Савремена загонетка Русије, Бог је са нама, Светски рат и његов тајни смисао Русије и словенства, Хоће ли Русија бити са словенством или не, Трећа Русија која долази, и многа друга.

Напорима, у првом реду Распућина који је био близак царском двору, Митрополит Питирим га је преместио за учитеља у најзабаченију сеоску семинарију на Кавказу (Александровска богословска семинарија у Ардону, област Терек). Ту је остао следећих годину дана, односно до његовог избора за делегата донских Козака 1917. године и учешћа у Сверуском црквеном сабору Петрограду (када је за Патријарха изабран Тихон Исповедник, кога су недуго затим убили бољшевици).

Током боравка у Русији написао је неколико књига од којих су можда најзначајније: Тихи угао Христа (Тихи уголок Христа), Зборник проповеди (Сборник проповеде ) и Завет руском народу (Завет русскому народу). У овој последњој књизи, као што смо видели, позива руски народ да устане у одбрану Срба, што је по ко зна који пут изазвало протесте међу противницима панславизма, руским германофилима. Сав приход од своје књиге Тихи угао Христа подарио је руској сиротињи.

Током школовања у Русији имао је прилике се боље упозна са монашким животом у чувеним руским манастирима: Кијев[ск]о-печерска лавра, Валаамски манастир, Глинска испосница, и наравно Свето-Тројицка лавра, као и многим другим мањим и већим руским монашким насеобинама, од којих је Оптина пустиња сигурно оставила један од најдубљих трагова у његовој српско-руској словенској души. У оквиру зидина овог манастира многи руски класици налазили су надахнућа за своја чувена литерарна дела. Међу значајније спадају Гогољ, браћа Кирјевски, Толстој, Соловјев и Достојевски, као и многи други.

Оптински старци који су у то време преносили подвижништво руских стараца и са којима се млади јеромонах Мардарије током летњих распуста у Оптина пустињи највероватније ближе упознао су архимандрит Макарије, старац Амвросије (оснивач Шамординског конвента, удаљеног осам миља од Оптина пустиње), старци Анатолије, Нектарије као и многи други. У Оптинској испосници се, без икакве сумње, упознао и са аскетским животом монаха који су без прекида, у тишини свог срца живели Исусовом молитвом.

Током школовања у Русији посетио је следеће значајније историјске крајеве и градове ван Русије: Константинопољ, Свету Гору, Солун, Атину. У Светој земљи, у храму Гроба Господњег, „најсветијем месту у целом хришћанском свету“, управо он је био изабран да началствује на Светој Литургији. Тог дана је Аустроугарска објавила рат Србији. Записаће касније да сматра вољом Божијом да је управо он тог дана, када је нападнута његова земља, од свих тада присутних православних свештеника управо он, Србин из Црне Горе био изабран да началствује на Голготи.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Петроградске новине, 21. новембар 1916. године. О сукобимa које је Распућин иницирао са архимандритом Мардаријем писала је и штампа ван Русије као, на пример у Америци Херман Бернштајн у чланку „Story of Rasputin’s Influence is Told by Head of the Czar’s Spies”, Washington Post, број од 15. октобра 1916. године.

[2] Д. Драгутиновић, стр. 17-18.

[3] Петроградске новине од 21. новембра 1916. године.

[4] Стари назив Петроград је био враћен 1914. године (уместо Санкт Петербург).

[5] Забележио је и да га је по повратку из Сибира по први пут током његовог боравка у Русији, посетио брат који је живео у Француској као избеглица.

[6] Јутро Русије, Јеромонах Мардарије, 20. јун 1916. године.

[7] Завет руском народу, из предговора

[8] У Петроградском музеју и данас постоји копија његове дипломе.

[9] Бержевске новине (октобар 18, 1916) обавештавају да jеромонах Мардарије студира на Правном факултету. Д. Драгутиновић, стр.15.

 

Comments are closed.