Свети Мардаријe љешанско-либертивилски и свеамерикански – прва струна светосавско-косовског завета у Америци и Канади

ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ
ШКОЛОВАЊЕ У РУСИЈИ

Сан који је сањао још у детињству почео је да се остварује. Када је ступио на тле Русије, сагнуо се и целивао га. СВЯТАЯ РУСЬ!!!

Следећих дванаест година ће провести у драгој му Русији. Ватрена православна вера, величанствена црквена богослужења и побожни живот руског народа, како се показало касније, оставиће најдубљег трага у Мардаријевој души, тако жудној да урони у Лик Богочовека Христа.

Прво је провео осам месеци у Српском подворју у Москви. Ту је имао обиље прилика за сусрете и познанства са већим бројем руских државника и званичника, посебно онима који су редовно долазили у Српско подворје у Москви и као и он, нагињали идеји славјанофила. Млади Мардарије је брзо постао познат у високим круговима.

У септембру 1907. године је наставио школовање у житомирској Богословској школи Вољинија (у Житомиру, главном граду области Вољинија, у близини Кијева, Украјина). Тада је имао 17 година. Значајно, архиепископ Вољиније и Житомира био је велики славенофил, Блажењејши Митрополит кијевски и галицки Антоније Храповицки (1863-1936). Године 1908. упутио се бродом низ Дунав у посету родном крају. Том приликом је одржао проповед у Босни и Херцеговини, земљи за коју је добро знао да су је Срби населили још око VII столећа, и у којој је подсетио њене житеље, који су тада били под протекторатом Аустро-угарске, да су они као део српског народа, део једне велике словенске породице. Након свршетка Свете Литургије жандарми су га привели на испитивање, да би га убрзо депортовали ван граница Босне и Херцеговине. Српска реч (српске новине које су се штампале у Сарајеву) детаљно су описале ову епизоду.

До анексије Босне и Херцеговине од стране „вештачки створене Аустро-угарске“ дошло је у септембру 1908. године. За њега је то, у првом реду, био велики ударац на словенство.[1] На једном од многобројних протеста који су се тим поводом одржали, изговорио је своју молбу да Русија поступи у интересу свих словенских земаља. Подсећао је на вишевековно пријатељство руског и српског народа, знајући да је још од 1697. године – од времена владавине свог првог Владике-господара Данила, Црна Гора била веран савезник Русије; да су Данило и Петар Велики заједно објавили рат Турцима, њиховом заједничком непријатељу. Тако је настала његова чувена проповед Апел руском народу, изговорена у граду Житомиру, 28. септембра 1908. године, коју, због због значаја који ништа мање има и данас, преносимо у целини:

„Православни руски народе!

Српском православном народу Господ је послао тешко искушење. Гром ужасне казне грануо је изнад главе руском народу сродног и братског српског народа.

Из дубине потресене душе, у кобним околностима које су задесиле мој драги народ, апелујем на вишемилионску мислећу Русију, на племенити руски народ који има осећања за братске недаће. Две највеће српске области, Босну и Херцеговину, анектирала је суседна Аустроугарска монархија.

Две братске, једнокрвне, једноплеменске и једноверне независне српске државе, Србија и Црна Гора, уздигле су свој глас протеста и спремне су да стану у заштиту своје поробљене браће. Српски народ у неослобођеним крајевима спреман је да се са оружјем у рукама придружи својој слободној браћи у Србији и Црној Гори. Српски народ је осуђен на политичку смрт, он је изгубио две богате рођене сестре без капи крви, без иједног испаљеног зрна. Српски народ тешко подноси овај огромни и ненадокнадиви губитак, јер полаже свето историјско право на ове две области.

Српски народ је населио западни део Балканског полуострва још пре 1500 година, у време када Христос у Русији није био познат, него су се сви клањали идолима. Током Средњег века проширио је своје границе до Дунава и обала Јадранског мора и засновао снажно, моћно и славно царство, чији културни остаци су и данас предмет дивљења западних историчара, археолога и других научних прегалаца. Историја, тај вечни непристрасни судија, сведочи о великој мисији коју је током Средњег века одиграла српска држава, чија је моћ задржала бујицу азијских народа ка Западној Европи. Само преко костију славно погинулих хероја српских, агарјанско племе је могло да крене даље на запад. А пре тога, колико је само крви српских синова проливено од стране лукавог Западног света! Али српски је народ, упркос свим неуспесима и сталним крвавим борбама, успео да заштити и сачува своју православну веру и националност. Пролазећи кроз све те ужасе и препреке, он није испустио словенски барјак из својих руку. Целих пет столећа стајао је на бранику свог крвљу натопљеног царства, док у тој неједнакој борби није херојски пао и изгубио слободу, сачувавши међутим своје верске и националне идеале, упркос свим препрекама и прогонима, све док из крви и пепела није обновио две слободне државе. И ето, последњих неколико година, док су две братске државе Србија и Црна Гора маштале да поврате слободу својој поробљеној браћи, док су снаге азијског освајача слабиле, изнад српског народа надвио се претећи облак са Запада, који угрожава његово самостално политичко постојање. Крвожедна рука „просвећеног отимача“ учинила је своје, одузела је српском племену две најбоље области (провинције). Православни српски народ обукао је црнину општенародне несреће. Српском племену прети неизбежни, ужасни, трагични крај ако цивилизована и по вери му братска Русија не стане на браник погажене правде и правâ српског народа.

Уцвељени и увређени српски народ у својим душевним патњама још није сасвим напуштен. Наклоност (симпатије) просвећених човекољубивих синова свих земаља на његовој су страни. Он се нада да ће му и братска Русија пружити моралну подршку, јер тежак ударац који је задат целом српству уједно је и неизлечива рана за Русију, заштитницу и братску покровитељку своје браће, Јужних Словена. Српски народ се узда, нада и чврсто верује да ће братска Русија уздићи свој моћни глас против ужасног насртаја на права једнога народа славне историје какво је српско, да ће устати против антихришћанског и нечовечног насиља јаког над слабим и поробљеним народом. Зар руски народ може равнодушно гледати неминовну пропаст једног братског народа?

Зар Русија, племенита Русија, вековна заштитница Јужних Словена, може допустити да на њене очи цео један народ буде распет и збрисан са лица земље? Зар ће великодушни руски народ допустити да се на његовом светлом хоризонту појави једна тако мрачна, срамна и њега недостојна мрља, коју из историје човечанства неће избрисати ни столећа?

Зар Русија, која верује у Христа, неће подсетити хришћанске вернике отимаче на заборављени Христов завет? Зар неће подсетити просвећене отимаче на предстојећу казну Божију, која чека моћне мрзитеље слободног живота једног хришћанског народа? О, не, не, то не може бити! Русија ће проговорити своју моћну реч.

Она ће услишити вапаје који допиру из дубине растрзаних, болних груди српског народа, она ће га спасити у овом критичном тренутку када се решава његова судбина, пружиће му братску руку помоћи, ободриће га и спасити од неминовне пропасти. Верујем да у Русима куца братско словенско срце. Морална је обавеза Русије да помогне српском народу у неравноправној борби. Српски народ не тражи да се пролије руска крв, он само моли за ауторитативни заштитнички глас.

Србија и Црна Гора се држе обавеза међународног права као светиње. И једна и друга су се обратиле свим просвећеним земљама, апелујући на међународну савест.

Разлог због ког се оне држе обавеза међународног права није страх од надмоћнијег непријатеља, јер Србија и Црна Гора су се вековима бориле увек против надмоћнијег. Разлог је управо то што међународна права сматрају за светињу. Али, ако Европа и братска Русија остану глуве за вапијући глас српскога народа, онда ће, упркос свим напорима српске и црногорске владе, бити тешко смирити увређену част народа и уздржати га од крвопролића, а тада ће се сва кривица свалити на моћне чуваре светског мира. На свим просторима које насељава српски народ у ваздуху се чују громогласни усклици протеста, посвуда влада задивљујуће надахнуће.

Српски народ је спреман да жртвује све што има, не би ли са мачем у рукама заштитио слободу рођене браће од несавесног непријатеља. Српски народ ће се упустити у неравноправну битку, само да би заштитио своје достојанство и част. Он верује у светлу будућност Словенства и његово чврсто јединство. Унутрашњи и спољашњи непријатељи који су успели да заваде две сродне слободне државе, Србију и Црну Гору, сада су у очима народа издајице, а државне су вође, краљ Србије Петар I, унук хероја и ослободиоца Србије Карађорђа, и генијални песник и цар над јунацима, кнез Црне Горе Никола I, по речима блаженопочившег императора Александра III „једини и верни пријатељ Русије“, та два српска владара сада један другом пружају братске руке и високо уздижу најсветије благо српског народа – барјак вере, националности и уједињења, под чијим је окриљем створено славно српско царство, и уздижу свој глас против заклетог непријатеља. Милиони и милиони српских очију уперени су у ова два народна сина.

Зар заиста Европа неће обратити ни најмању пажњу на наде и праведне захтеве српског народа?

Зар ће братска Русија у овом тешком тренутку заборавити рођену браћу Србе? Зар неће изаћи у помоћ јединој вековима верној савезници Црној Гори и њеном славном вођи, великом и генијалном Словену, „једином верном пријатељу Русије“, Николи I?

Српски народ ће се ујединити, предвођен својим двама господарима, одушевљен и надахнут вером православном и својим знојем и крвљу, и макар на рушевинама својих погинулих синова изградити слободу поробљеној и уцвељеној браћи својој. Српски народ, носилац вере православне још у време када су милиони других Словена пливали у идолским обманама, носилац просвећења у време када су се друга словенска племена мучила у мраку незнања, народ који је за више од хиљаду година своје историје изградио посебан дух, усвојио посебна предања, стекао свој дивни језик, који је кроз векове створио своју књижевност, свој понос и славу – такав народ се не дâ лако поробити. Само преко мртвих лешева српских синова непријатељ ће проћи српском земљом. А када херојских синова више не буде, у одбрану ће изаћи старци, жене и деца.

Православни руски народе!

Српски народ ти вапије за помоћ, он ти не тражи да проливаш крв, њему је довољан глас твоје братске заштите. Ти си снажан духом а телом још снажнији, и једна твоја реч заштите спасиће стотине и хиљаде српских синова спремних да иду у бој.

Једна од главних и најтужнијих грешака савременог човечанства, и то човечанства просвећеног хришћанством, јесте његов заборав узвишених Христових идеала љубави и мира. А груби чин који је извршен над двема српским областима сведочи само о томе да венама освајача тече варварска крв, нетакнута хришћанским утицајем. У име животних интереса мог сиротог, драгоценог, бесконачно вољеног и напаћеног народа молим те, православни руски народе, устани у заштиту браће своје. У име вере православне заклињем те, благочестиви христоношче, руски народе, устани у заштиту рођеног православља. Српски народ ће поћи у неравноправну битку, бориће се снажном борбом, али нека буде јасно целој Европи и целоме свету да су га на то приморали непријатељи његове слободе, да та борба није циљ, већ средство за одбрану интереса своје вере и нације. О, како бих само волео, као верни проповедник Јеванђеља Христовог, да засија светиња мира у свом бљеску правде своје, обасјавајући умове, загревајући срца, водећи људе хришћанском јединству и мирном благостању! Али нека клетва праведног Судије падне на виновнике који су нарушили мир и љубав.

Нека онога ко је нарушио мирну хармонију живота и мирно благостање двеју српских држава, цементом љубави и солидарности спојених у једну органску целину, у једну душу испуњену светињом и светлошћу, сустигне заслужена казна.

Ако не данас или сутра, ако не за годину или две, свакако ће доћи свети тренутак када ће српски народ рећи своју националну реч, ту свету реч коју су Срби одавно написали на свом барјаку, коју ће високо уздићи и кренути у заштиту своје браће.

Српски народ свој национални идентитет сматра светињом, као и право на идентитет свих других народности. Он је узнемирен дрским нехришћанским поступком хришћанске државе. Спасење српског народа је у чврстом јединству свих његових верних синова који га воле, који се свесно клањају пред светињом своје националне вере и слободе. Али, осим тога, српски народ рачуна на братску подршку своје старије браће, руског народа, чија је крв неколико пута заливала балканске планине и клисуре за добро и слободу рођене браће. Руски народе! И у овом критичном тренутку за твога брата, за српски народ, објави идејне основе општехришћанске и општечовечанске правде у свој њеној духовној узвишености и красоти, у свом лучезарном сјају њене светиње, подсети одступника од Христових завета на идеале које је заборавио и свете законе које је погазио. Кроз вас, драга браћо Руси, ја видим целу вишемилионску Русију. Захваљујем вам од све своје напаћене душе за ваше саосећање са невољом мога народа. Пријавило ми се већ неколико стотина добровољаца које желе да крену у заштиту браће своје. Ми ћемо се, читав један одред, упутити са Црвеним крстом, да тешимо рањену своју браћу. Житељи удаљених села и заселака шаљу депутације, моле да их упишемо у добровољце. Племенитост руског сељака дубоко ме је тронула и ганула. У редовима нашег одреда видим све сталеже, али што ме више од свега погађа до суза, то су ове млађане јуноше, спремне да оставе своју школу и да похитају у помоћ браћи својој. Уистину, са таквом патриотском и верном генерацијом, словенство може слободно гледати ка својој светлој будућности. Устани, рођени руски народе, устани, подигни се и залечи љуту рану на организму поробљеног брата твог. Он те чека, он те преклиње, он те довикује.

Помолимо се Господу Богу да он благослови многострадални српски народ и да га изведе из тешког положаја на пут слободе, мира и благостања. Амин“![2]

 

Завет руском народу

Након две школске године (у четвртој години школовања у Русији), на своју молбу 1908. одлази у Кишињевску духовну семинарију у главном граду Молдавије. Те 1908. године постао је и јеромонах (синђел 1912. године). Семинарију је завршио 1912, године, такође са најбољим оценама („одликом“). Исте 1912. године у Одеси је штампана збирка његових проповеди, Завет руском народу. Током школовања у Кишињеву написао је и књигу Tихи угао Христа. Приход је наменио за издржавање старачког дома за жене. Милосрдан рад чинио је и те како значајан део његовог широког спектра народне делатности. Синђел Мардарије био је један од главних организатора милосрдне помоћи деци сиромашних родитеља. Његов дубок осећај милосрђа превазилазио је националне границе. Постао је значајан члан и политичко-друштвеног живота града Кишињева. Често је био као говорник позиван на јавне дебате у Пушкиновом аудиторијуму.

Након одслужене Свете Литургије и доделе диплома дипломираним богословима, као израз захвалности за његов допринос животу града Кишињева, добио је на поклон од својих пријатеља свештенички крст. Од Руско-црногорског друштва на поклон добија скупоцену сабљу. Петроградски глас Русије објављује да ће сутра (25-ог) после подне јеромонах Мардарије напустити Кишињев.[3]

Одржан је и говор у његову част, нашта је он, непосредно пред одлазак из Кишињева, одржао опроштајну беседу 10. јуна 1912. године у цркви Кишињевске Митрополије:

„Мир вам, љубљена браћо! Дошло је време мог одласка. Данас ћу последњи пут овде у вашем граду принети бескрвну жртву, последњи пут вас видим сабране у овом величанственом храму Божијем, последњи пут чујете пастирску реч из мојих уста. Отпустите ме с миром и молитвом. И ја усрдно молим Господа да вама пошаље мир, као што га је послао својим ученицима када је рекао: Мир вам остављам, мир свој дајем вам (Јн. 14, 27). Нека вас удостоји Господ целог вашег живота овог светог мира, нека буде мир у срцима вашим, у породицама вашим, у граду овом и у целој руској земљи.

Љубљена браћо! Намеравао сам да своје пастирско служење у Кишињеву завршим Светом Литургијом и једним благодарним поклоном за све што ми је овај град учинио, али ви сте навикли на моје проповеди, па и у овом последњем тренутку молитвене заједнице желите да чујете моју последњу реч. Али, шта да вам кажем? Хришћанско учење је тако непрегледно да ни за три године нисам успео да вам расветлим његове најважније делове, јер ни сам свет не би могао да га смести цело, а камоли сада, када је остало три-четири часа до мог одласка из ваше средине, када ми срце и душа трепере од помисли да вас више нећу видети. Браћо! Бдите, стојте у вери, мушки се држите, снажите се (1 Кор. 16, 13), да искористим речи апостола Павла, јер су дани зли и време опасно. Знајте да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама (1 Кор. 3, 16). Иштите и даље Царство Божије и правду његову (Мт. 6, 33), али знајте да се Царство Божије узима на силу и да га добијају они који улажу напоре (Мт 11, 12). Будите будни као што је будан војник на стражи, док унаоколо осматра не прилази ли однекуд непријатељ. Стојте у вери, будите чврсти у начину размишљања и правилима живљења у којима вас је васпитала, којима вас је учила и учи Христова Црква. Храбрите се, не будите малодушни када вас буду прогонили и мрзели.

 

Јеромонах Мардарије Ускоковић

Не стидите се звања хришћанина, не стидите се да исповедате своју веру у Господа Христа. Нека стражар на вратима вашег ума и срца буде страх Божији, који је почетак сваке мудрости, нека страх Божији не пусти у ваше срце и ум лажна и безбожна учења. Духа не гасите (1 Сол. 5, 19), зато што сте примили огањ Духа Божијег као искру. Не гасите је, него је разгоревајте. Волите своју земљу и свога цара, једино захваљујући њему Русија је моћна. Васпитавајте младо поколење да верује Цркви и воли отаџбину. Завештајте им завете јеванђелске и предака својих. Сејте у њиховим душама и срцима оно што је добро и разумно. Љубите једни друге као што Христос љуби нас. Љубав је главна одлика хришћана свих времена. Хришћанство без љубави не би било хришћанство. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13, 34). А која су дела хришћанске љубави, о томе сам вам више пута говорио са ове црквене проповедаонице, и многи од вас на радост свете Цркве поступају у складу са јеванђелском љубављу. Зар ваш срдачан однос према мени није својеврстан показатељ ваше истинске јеванђелске љубави?

Браћо! До дубине душе тронут сам сузама које видим у вашим очима. Ја сам и без тога заувек сједињен са вама, вашим градом и целом љубљеном Русијом, нераскидивим свезама духовног јединства и љубави. Ви сте у време одмора дошли овамо, у овај храм, драг моме срцу, дошли сте у тако великом броју да ме молитвено испратите и последњи пут из мојих руку добијете благослов Божији. Ја за вас умирем, одлазим на далек пут, више вас нећу видети нити ћете ви из мојих уста више икада чути Реч Божију, али ја ћу до гроба остати духом са вама, а у својим молитвама пред Божијим престолом нећу вас заборавити. Захваљујем вам свима за моралну подршку коју сте ми пружили од првог дана када сам крочио на вашу благословену земљу. Пастирски рад ком сам се посветио, што се свакако није десило без воље Божије, најтежа је и најодговорнија служба међу људима, али благодат Божија која болести исцељује и недостатке допуњује, и ваша љубав нису ме напуштале на овом трновитом путу. Оснажен са ова два спасоносна сидра на бурном мору живота, упркос својој младости и неискусности, нисам осрамотио узвишену свештеничку службу, чега је ваша љубав више пута била сведок. Имајући ова два сидра, ја сам с духовном радошћу, пун надземаљског надахнућа, често излазио на ову свету проповедаоницу чак и када нисам планирао да проповедам. Већ само ваше присуство и вера у помоћ Божију давали су ми снаге и храбрости да вам веома често без икакве припреме проповедам Реч Божију. Дошао сам овамо као неискусни деветнаестогодишњак, а сада, после трогодишње пастирске праксе, одлазим, пошто сам сазнао вредност, тежину, узвишеност и значај идеалног пастирског служења. Захваљујем вам, драга у Христу браћо и сестре, за вашу љубав, за вашу пажњу према мени, дошљаку. Захваљујући вашем односу према мени, мој боравак у Кишињеву био је за мене велика радост, међу вама сам се осећао као код своје куће, међу својим најрођенијима и најближима. Док сам богослужио и проповедао, у мислима сам се враћао у далека времена првих хришћана – тако је код вас све било како Бог заповеда. Истина, поднео сам и немало горких искушења у вашем граду. Многи они од којих би се могла очекивати саосећајност и подршка, нажалост, према мени су се односили са завишћу и недобронамерно. Али, нека им Господ опрости. Упркос томе, ја одавде носим најлепше успомене. У овом последњем тренутку наше молитвене заједнице још једном вам свима захваљујем за ваш однос према мени и мојим проповедима и молим вас све заједно и сваког појединачно, ако сам некога нечим увредио или му нисам угодио, да ми великодушно опростите и отпустите ме с миром, као непотребног слугу. Опростите ми, љубљени оци и браћо, мајке и сестре, опростите ми.

Опрости ми и ти, света апостолска проповедаонице, освећена корацима славних јерараха Руске Цркве, опрости ми ако сам ја недостојни својом убогом речју умањивао твоју славу, величину и достојанство. Опростите ми и ви, свети зидови и сводови овог величанственог храма Божијег, тако блиског и драгог мом срцу, ако сам ваш простор испуњавао обичним речима. Опростите ми и ви, сви свети који боравите у овом храму, ако сам својим гласним говорима нарушавао ваш свети покој. Опростите ми и ви, богати и сиромашни, виђени и бедни, ако сам са ове црквене проповедаонице понекад разобличавао ваше поступке. На крају, опростите ми и ви, духовна чеда, ако сам понекад био престрог према вашим поступцима. Верујте да сам све то чинио из ревности и љубави према вама и зарад вашег спасења. Још једном, опростите ми сви. А свима вама нека опрости човекољубиви Господ наш Исус Христос својом богатом милошћу. Тешко ми је, љубљени, што се растајем од вас. Волео бих да не напуштам вас и вашу земљу, која ме је тако срдачно примила и постала моја друга отаџбина. Волео бих да разговарам са вама бесконачно, али време мог одласка је близу. Напуштајући вас заувек, остављам вам у аманет љубав, мир и братство, веру и преданост рођеној Православној Цркви, рођеној отаџбини Русији и њеном вођи, христољубивоме цару.

Браћо! Моја последња молба: када се будете сабирали у овом светом храму, крај ове чудотворне иконе Богородице Гербовецке, не заборављајте да у молитви поменете име грешног јеромонаха Мардарија.

Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама, са целим руским народом и његовим христољубивим царем, тако блиским и драгим срцу моме. Амин!“[4]

 

У Предговору збирке његових проповеди Завет руском народу, руски издавач је поводом његовог одласка из Кишињева написао:

„Познати јеромонах, отац Мардарије Ускоковић, напустио нас је заувек. Одлетео је из нашег града као анђео благовесник у своју далеку отаџбину, Црну Гору. Нема га више, али он остаје да живи у захвалном сећању верног народа града Кишињева. Верна срца неће заборавити овог младог пастира свете Христове Цркве, који је тако убедљивим речима три године благовестио у нашем граду. Црквена проповедаоница у граду Кишињеву у њему је пронашла новог, младог и талентованог проповедника, у чијим се речима примећивао задивљујуће брз напредак у вештини беседништва… Кишињев веома жали што је тако брзо остао без оваквог пастира, који је уживао свеопшту љубав и поштовање, што доказује свечан испраћај са златним крстом, упућена му обраћања и уручене иконе од захвалних житеља Кишињева свих звања, вероисповести и националности. У уручењу златног крста учествовали су, такође, припадници јеврејске, јерменске и других вероисповести, што је догађај без преседана у животу и историји Руске Цркве. Отац Мардарије нам се више неће вратити, нећемо више чути његову живу реч. Стога смо одлучили да издамо један део његових проповеди, како би их они који су га познавали и слушали могли читати и сећати се добрих поука младога пастира Цркве Христове, а они, пак, који га нису познавали ни слушали имали могућност да се увере каквог преданог и благонаклоног пријатеља у њему има православни руски народ.“

Кишињев у коме је провео три године напустио је очију пуних суза. Влада Црне Горе га је обавестила да студије настави на северо-западу Русије, у Санкт-петербуршкој духовној академији. Из Београда је возом кренуо пут Санкт-Петербурга.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] У својим проповедима је наглашавао да је Аустроугарска империја вештачка творевина јер је више од половине њеног становништва словенског порекла: Чеси, Словаци, Руси, Хрвати, Словенци, Срби и Пољаци.

[2] Јеромонах Мардарије Ускоковић, Завет руском народу, Епархија новограчаничко-средњезападноамеричка, манастир Светог Саве, Либертивил, 2015, са руског превели Иван и Јелена Недић (наслов изворника; Иеромонах Мардарий Ускокович, Завет русскому народу, издание Братолюбивого общества, Одесса, 1912).

[3] Петроградски глас Русије, 24. новембар 1916. године.

[4] Завет руском народу

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *