Свети Мардаријe љешанско-либертивилски и свеамерикански – прва струна светосавско-косовског завета у Америци и Канади

„Мардарије цркву гради, умире од глади“

Беседа Митрополита црногорско-приморског Амфилохија
на годишњем парастосу Владици Мардарију Ускоковићу
у манастиру Светога Саве у Либертивилу, 12. децембра 2013.

 

Владика Мардарије је рођен у селу Корнет у Љешанској нахији у Црној Гори. У селу Корнет је био и манастир у своје вријеме, очевидно и за времена Немањића. И данас постоје темељи тог манастира. То је оставило дубоког трага нарочитo на житеље тога мјеста као и на породицу Ускоковић. Из те породице је такође био у XVII вијеку и један Митрополит црногорски и скендеријски, који се такође звао Мардарије Ускоковић. Дакле, пошто у једанаестој години никоме на памет није пало да њега монаши, онда је он већ у једанаестој, дванаестој, послан био на школовање у Београд. У то вријеме је велики број ђака одлазио, пошто тада у Црној Гори практично и није било средњих школа. Cамо je била учитељско-богословска школа. Школство је тек било у повоју. Велики број ђака је под веома тешким условима, некада пјешке ходајући до Београда, стизао и тамо служио код богатих породица да би могли да се школују. Међу те спадају и веома угледне личности, познати пјесници тога времена. Само да поменем нашег професора богословије у Раковици – Трифуна Ђукића. Он ми је причао како је он са брашњеницом коју му је спремила мајка, требао да прође преко Турске, јер Васојевића дио није био ослобођен. Данима су ишли тако, нe знам како су стизали, гдје су ноћивали како би стигли до Београда. Један од таквих је био и Мардарије. У Београду се школовао, међутим, како каже Драгутин Драгутиновић у Животопису његовом – није се мицао од Саборне цркве. Стално се кретао око Саборног храма докле га није примјетио тадашњи Митрополит Србије Димитрије, и видио код тог дјетета нешто посебно. Он га је и послао, препоручио жичком Владици Сави да га смјести у Студеницу, што je овај и учиниo. Међутим, није прошло пет, шест мјесеци његовог боравка у Студеници када он би замонашен. Као веома младога, као дијете га практично замонашише. Након његове деветнаесте године Митрополит Димитрије га је послао, односно српска Влада (очигледно и да је црногорска Влада у томе учествовала) на школовање у Русију. Тамо је учио семинарију у Житомиру, а онда у Кишињеву. Bеома брзо их je окончао. Мислим да је завршио за двије године четири године семинарије, да би онда за двије године завршио Духовну академију петроградску и већ тада постао познат. Тамо је и рукоположен за јеромонахa и прочуо се као велики бесједник. Пошто je то већ било вријеме Првог светског рата, oн је широм Русије посјећивао заробљенике из Аустроугарске војске, наше Словене, Србе. До Сибира је ишао да их тјеши, храбри, да их духовно укрепљује, јер је био изузетно човјекољубив. Слао је велику помоћ, коју је скупљао, у Србију и Црну Гору, некада и неколико стотина хиљада рубаља. Муњевито је постао познат у руским круговима. Доспио је до царскога двора на коме се сукобио са чувеним, проклетим Распућином који га је јавно напао. Због његових бесједа почели су да га прозивају и у Думи.

Он је са једне стране очевидно био испуњен вјером, а са друге, задахнут свесловенском идејом, такозваним „покретом славјанофила“. Том су покрету припадали Достојевски, чувени философ и теолог Хомјаков, као и многи други најзначајнији руски писци и културни црквени дјелатници XIX вијека. Сачуване су посланице Хомјакова и других које су они из славјанофилских кругова упућивали браћи Србима. Владика Мардарије је био један од проповједника јединства словенских народа у јединствену државу на чијем челу би се налазила Русија. То се очигледно није допало многима који су били германофили, такозвани „западњаци“. Била су два покрета у Русији: тај западњачки на једној страни и покрет славјанофила на другој. Тога је било и у нашем народу, очевидно не у толикој мјери, али је несумњиво било. Као што у осталом и данас имате ово што се догађа на свјетском плану и што се догађа и са Русијом, а нарочито што се догађа са нашим народом, нашом судбином, то није ништа друго него оно што је настало од тих трагичних раскола и збивања с почетка XX вијека. Светозар Марковић, на примјер, као и многи други били су, тако да кажемо, „западњаци“; Обреновићи су били „аустрофили“, док су Карађорђевићи од самога почетка били „русофили“, као и Петровићи на Цетињу. Један од тих православних свесловена био је и наш Мардарије, који је оставио иза себе неколико списа за које вјерујем да су овдје сачувани у његовој архиви: Завештање Русији, О Христу, збирка његових проповједи штампана у Русији.

Био је проповједник испуњен огња духовнога, његова је ријеч била савремена и жива, зато се и дотицала срдаца широм Русије, од Петрограда до Москве. Године 1917. почиње Револуција, тада је чак био изабран од Козака за представника њихове епархије на Великом Сабору московском, који је одржан 1917-1918. године. Међутим, он није доспио да учествује у том Сабору, него је отуда (Керенски тако пише у његовом житију), упућен овдје у Америку у вријеме епископа Тихона, потоњег московског Патријарха.

У Америци је већ била оформљена руска епархија и сви православни у почетку на Америчком континенту су се окупљали око ње. Благодарећи мисији преко Аљаске која је дошла, 1770. године (на овим просторима Руска Црква је први мисионар Православља), и наш народ, који је већ у то вријеме почео да долази (седамдесетих година XVIII вијека), такође је пришао Руској Цркви. Срби су тада заједно са Русима стварали прве црквене заједнице и општине, а у исто вријеме већ је почињало и подвајање. С једне стране, појавила се Цариградска Патријаршија која је основала своју архиепископију; с друге стране, међу нашима је био тај покрет да се повежу са Београдом, поготово послије обнове Пећке Патријаршије.

Дакле, јеромонах Мардарије је био од 1917. године на челу српске мисије за Србе који су припадали у то вријеме руској епископији. Након краћег времена чак су га изабрали овдје за епископа, али није рукоположен него се вратио у Београд. У то вријеме је у Америку био послан, од српске владе, Владика Николај, који је оставио дубоког трага овдје у Америци, посебно у животу нашег народа, апостолским служењем и свједочењем Православља на овим просторима. Бог је ту негдје сјединио тројицу несумњиво савремених апостола наше Цркве и уопште Православља: Севастијана Дабовића, првог православног свештеника рођеног на овим просторима; Владику Николаја и Владику Мардарија.

 

Владика Мардарије Ускоковић

По повратку у Србију, Владика Мардарије је боравио у манастиру Раковици, па је тек послије поново биран за епископа, а 1925-26. године рукоположен и упућен на овај континент. Како је остало записано од Божидара Пурића, чувеног нашег књижевника и политичара: „Мардарије цркву гради, умире од глади.“ Човјек огромне жртве, који је наилазио на велико неразумијевање у Русији, ништа мање неразумијевања није доживио ни овдје од својих. Многи су се ругали: „Некакав луди калуђер хоће да гради манастир.“ Треба проучити и видјети кроз какво страдање је тај човјек прошао од Русије, које није престало ни овдје у Америци.

Међутим, благодарећи управо његовој дубокој вјери и спремности да носи Крст Христов, родила се ова светиња. Нема никакве сумње да то је изнад свега Божије дјело и дјело Владике Мардарија. Сами знате какав је значај манастира Светог Саве у Либертивилу за нашу Цркву, за наш народ на овом континету, а у исто вријеме и за свеукупно Православље и његову мисију овдје. Јер то двоје никада не смију да буду раздвојени. Дакле, треба проучити његово житије. Има много дивних свједочанстава о светости његовог живота и код Владике Николаја и код других који су били његови савременици, а ето и из Русије. Једно од свједочанстава испричао ми је Владика Лонгин. Када је овдје прошле године био архимандрит Василије Гондикакис, који је био игуман манастира Ивирона (сада живи негдје у скиту код тог манастира), овдје је видио фотографију Епископа Мардарија. Ништа он није знао нити чуо за њега, ни ко је ни шта је. Стао је, каже, пред његову фотографију – несумњиво пред његову икону – и рекао: „Много је занимљив овај лик. Ко је овај човјек?” И заиста, када видите његову фотографију види се да је то човјек унутарњег духовног живота, то се види по његовом ставу, по његовим очима, по његовом лику који зрачи. Није чудо да је Светогорац Василије – кога знам и који је једна изузетна личност, духовни син великог савременог светитеља Пајсија Светогорца – то осјетио. Ви сте сигурно знали да је данас њему годишњица. Ја сам синоћ тражио и добио књигу о Владици Мардарију од оца Николаја – хвала му – и погледам: 12. децембар. Синоћ послије 10 сати сам погледао и рекао: „Па ово је као чудо што сам ту књигу баш сада добио“, и кажем Владици да му одржимо помен. Ако Бог да, ја се надам да ћемо идуће године пјевати и тропар новом Апостолу либертивилском, Епископу и мученику, страдалнику и исповједнику Мардарију. Бог да му душу прости!

Молитвама Светог Оца нашег Мардарија Либертивилског, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин!

 

Митрополит Амфилохије и Епископ новограчанички и средњезападноамерички Лонгин пред гробницом Светог Мардарија 12. децембра 2013.

 

Капија манастира Светог саве у Либертивилу

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *