ШЕСТО ПОГЛАВЉЕ
УСНУЋЕ У ГОСПОДУ
Владика Мардарије је служио и радио све док га болест није савладала. „Његова духовна и интелектуална снага нису никада биле у питању, чак и кад је био близу умирања“.[1]
Владичин дугогодишњи пријатељ и сарадник, свештеник Живојин Ристановић оставио је писано сведочанство о последњим данима владичиног кратког живота на земљи и часу када је његова душа напустила то слабо и измучено тело:
„Десетог децембра био сам у Аликвипи, Пенсилванија, где сам, пословима Цркве остао неколико месеци. Око поноћи зазвонио је телефон. Јављали су из болнице у Ан Арбору, да је Владика Мардарије на умору и да жели да ме види. Сутрадан, 11. децембра, око пет часова после подне, отишао сам у болницу. Болничарка ме је позвала у његову собу. Приближавајући се соби, чуо сам његов глас. Пред отвореним вратима сам застао. Владика је лежао на леђима и нетремице је гледао горе, над собом. Као да се са неким разговарао, он је гласно понављао молитву. Лагано сам ушао у собу и стао. Владика се и даље, без престанка гласно молио. Та молитва била је његова, неписана и никада прочитана. Молио се на српском, па би затим прешао на енглески и руски језик, па опет на српски. Тешко је по сећању написати ту молитву текстуално. Остале су ми у свежој успомени ове речи:
„Прими, Оче небески, мене слугу Твога … опрости прегрешенија … смилуј се на народ мој, децу духовну… Господе, прислони ухо Твоје и чуј вапај сирочади мога брата Стана (владичин брат погинуо у аутомобилској несрећи 1934. године и оставио двоје деце) … Смилуј се на све нас недостојне … Спаси и помилуј род српски и православни, дом краља нашега и всја православније христијани. Опрости, Боже, као што и ја опраштам свима … свима. Амин.“
Најзад сам решио да га ословим. Мислио сам да ме не види, па сам рекао: „Владико, видите ли ме: дођох да Вас обиђем.“ Гледајући и даље у исту тачку, Владика рече: „Знам да си ту, видим те … стално те видим и када ниси са мном … хвала.“ Затим опет понавља исту молитву. Болничарка му у пролазу поправља јастук. Владика тек онда погледа око себе. Ја му приђох и пољубих руку. Он се заплака. Усне му задрхташе, хтеде да нешто каже, сузе потекоше као бујица из очију. Сео сам и чекао … Затим се на лицу владичином појави израз тешкога умора и малаксалости. Тешко је дисао. Руком даје знак болничарки да изађе, па мени показа на столицу крај кревета. Сео сам и чекао … „Хвала ти што си дошао … Ето, ја се помирих са Господом, … спреман сам … моли се за покој моје душе.“ Даље није могао… Одједном је заспао као човек који је превалио тежак и заморан пут … Најзад, увече, 12. децембра, он је затражио воде. Болничарка је принела чашу. Владика је погледао у мене и рекао тихо: „Ти, оче Жико, ти ме напој.“ Узео сам чашу од болничарке. Она је полако подигла главу владичину са јастука. Ја сам му дао воде из мале кашичице једном, два пута … Владика је одједном погледао горе и снажно забацио главу … Владика Мардарије није више дисао … Погледао сам на сат. Било је тачно 9:45.“
Плодове свога рада Владика Мардарије није дуго уживао. Блажено се преставио Господу 12. децембра 1935. године, у 9:45 часова увече, у 46. години живота. Умро је у болници Ан Арбору, у Мичигену. На вест о његовом упокојењу, парастос Владици Мардарију служио је Патријарх Варнава са архимандритом Викентијем и двојицом ђакона у патријарашкој капели.
Најава парастоса Владици Мардарију
у чикашком дневнику Daily Tribune од 15. децембра 1935.
„Тело је било у чамовом ковчегу са натписом „†Епископ Мардарије – 1889-1935“. Тело покојника обучено је у потпуно архијерејско одјејаније од стране проте Сергија Сњегијева и свештеника Петра Стијачића и Живојина Ристановића. Насред цркве је постављен катафалк са шест великих црних чирака са свећама, уз ковчег налоњ са дикиријама, трикиријама и чиновник, а на средини груди стављен и крст и Јеванђеље. Повише главе постављен је други налоњ са Јеванђељем, које су наизменично, без прекида, читали свештеници од првог помена у суботу до сахране у среду. Храм је био стално отворен и народ је прилазио да се поклони сенима свога вољенога Владике. Помене су одржали грчки и руски Владика, свештеници других јурисдикција као и конзул Вукмировић, Лука Христифоровић, Божа Мартиновић и у име свештенства игуман Никодим Стојаковић.“
За време причасна на заупокојеној Литургији свештеник Ж. Ристановић прочитао је Тестамент, као и последњу Владичину жељу, да се на дан његове сахране унапреде за пpoтojepeje једанаесторица свештеника и четворица да се одликују црвеним појасом. Mеђу њима су се налазили и они који су одмагали Владици и чинили његов мукотрпни живот још много тежим!
После Литургије у Саборној цркви у Чикагу, ковчег је кренуо за манастир Светог Саве у Либертивилу, где је тело било изложено до среде 18. децембра ујутру, када су обављене Литургија и опело. Народ је долазио са свих страна, понајвише из Чикага, Гере, Саут Чикага, Милвокија, Џолијета, Вокигена и других места. Дошла су и тројица владика: руски Леонтије, грчки Калистос и румунски Поликарп, као и 18 српских свештеника, 8 руских и по 2 грчка, румунска и епископална, укупно 37 свештенослужитеља. Седморица српских свештеника су дали оправдана извињења за недолазак.
Литургији у манастирском храму началствовао је руски Епископ Леонтије уз учешће свих присутних архијереја и свештеника. Од стране Краљевине Југославије био је присутан конзул Влада Вукмировић. После опела обносили су га три пута око манастира након чега је Владика Леонтије по тестаменту Владике Мардарија произвео у чин протојереја неколико наших свештеника.
Гробница Владике Мардарија у манастирској цркви у Либертивилу.
„Потом је ковчег спуштен у крипту у манастирској цркви, коју је Владика Мардарије за живота припремио. Последње опроштајно „Вјечнаја памјат“ тужно и потресно је одјекивало у храму у коме је недостајао иконостас, иако су за Владичина живота биле израђене иконе од чувеног српског академског сликара из Београда Уроша Предића“.[2]
Био је и остао сиромах. Краљевина Југославија је платила трошкове сахране првог америчко-канадског Владике Мардарија. Лист Уједињено српство из Чикага писао је 25. децембра 1935. године: „Гледајући на мали спровод убија српско лице лед. Убија га срам од нешто странога народа и 5 до 6 градских полицајаца пред нашом црквом. Посматрајући поворку виде се прво кола, која носе три венца: од Кнеза Намесника Павла, посланика Фотића и Српског народнога савеза. За првим колима мртвачка кола, две лимузине погребних предузећа са руским Владиком Леонтијем и пет свештеника, а за овим следе 8 (и речју осам) аутомобила који возе народ српски у владичином спроводу.“
Владика Мардарије је сахрањен 18. децембра 1935. године у манастиру Светога Саве у Либертивилу. До последњег момента није се знало за план његове сахране. У то време није било никаквих епархијских и народних одбора за сахрану. У манастиру Светога Саве окупило се свега око 200 људи. Служба и помен трајали су око четири сата.
Божидар Пурић је писао: „Мисија првога Владике углавном је била завршена. Подигао је манастир и ставио Епархију на ноге. Плодове свога рада није дуго уживао. Његово боловање у тамници живота беше краткога века, унапред обележено, јер га је почела мучити сушица. Сувише често служио је у неиздрживим љетним врућинама, у зноју свога лица, под тешком митром и златним одеждама у малим загушљивим црквама. Сувише често корачао би зими у процесијама са рипидама, по дугим улицама радничких насеобина, поклецајући коленима, док су хладни ветрови са севера брисали америчким равницама“.
Животопис блаженопочившег Владике Мардарија, овде изнет у најкраћим цртама, има шири црквенонародни значај и превазилази уске националне оквире. Његово завештање прелази у руке свега Православља.
„Организатор изванредних способности… цивилни администратор и духовни вођа коме су Јеврејин и Хришћанин подједнако били Божији људи, човек који је непоколебљиво издржао безбројне нападе, оћутао клевете и остао на Божјем путу; монах који се називао и „друштвеним радником“, фантаста који је сањао о „радосном часу уједињења око Русије свих братских словенских народа у једну заједничку државу“, био је сигурно један од најизразитијих личности тога доба. Из свега тога извајати једну рељефну личност није једноставан потхват“.[3]
Владика Мардарије са народом
Његов подвижнички изглед и продоран поглед остављали су дубок утисак који се памти и готово сви који су о њему оставили писана трага користе епитет „свети“, „светачки“ и слично, када га описују. Ђоко Слијепчевић је рекао: „Жив дух, будна савест, несаломива енергија, словенски свечовечански опредељен, био је Мардарије Ускоковић необичан човек, који се носио и са временом, и са људима и са тешком немаштином. У своме светачком животу он је био мученик, који је, како је рекао Јован Братић, „стварао прилике, а људи, којима је то дано стоје увек далеко изнад просечних људи, од којих су прилике, односно неприлике, увек јаче. Ето и разлога да Богу захвалимо што нам је у она времена дао оваквога архијереја, а није први пут у историји наше Цркве и народа да нас је Свемогући изненадио са људима јачим од свега што им је на путу стајало“.[4]
„Сав је био у очима“, рекао је кратко, али много Митрополит Амфилохије.
Лик Светог Владике Мардарија већ је присутан на зидовима православних храмова у Северној Америци. Побожни српски православни народ гледа у њега како би препознао, спознао велика искушења која стоје на путу православног, аутентично-подвижничког живота у Христу, српског стила и искуства, и одолео им. Свенародно прослављање Светитеља Мардарија Либертивилскога од маја 2015. године у контексту Свете Литургије, омогућава свима да га трајно сусрећу унутар литургијско-молитвене заједнице Светих и црквених празника у Америци и Канади и широм васељене. Као истински родитељ свим православним Србима који тога можда нису ни свесни, он их као своју породицу Божију молитвено гледа и води, Бога за све нас моли, данас више него икад пре. За живота испуњен Духом Светим, био је живи светац који је ходао, прво са Русима широм Русије, а потом заједно са нашим досељеницима у Америци, прецима почетком XX столећа. Многи који можда и не говоре српски језик, наћи ће у својој фамилији претке који су узидавали себе као „живо камење“ (λιθοι ζωντες, 1 Петр. 2, 5) заједно са својим првим Епископом у све оно што је православно-српског стила и искуства.
Спознаја себе самога и крајњег одређења свог живота кроз христолик живот и дело Владике Мардарија не ограничава се само на просторе Северноамеричког континента. Много листова би могло да се испише о васеленском значају Владике Мардарија и његовом христоликом жртвовању „за живот света“. Тако је са свим истинским Светитељима Божијим.
Архимандрит Севастијан (Дабовић) и Владика Мардарије на фресци
Своју жртву Владика Мардарије оставио је у аманет (την καλην παραθηκην, „добро завештање“, 2 Тим. 1, 14), не само Истоку већ и Западу, па чак и муслиманима. Навешћемо сведочанство муслимана Н. Н. који је пронашао Христа. Његов преображај и окретање ка Господу довело га је прво до Римокатоличке цркве. Његов искрен прелазак у хришћанство и реално осећање присуства Христа Спаситеља није испуњено у цркви у коју иде на недељна богослужења. Н. Н. у последњих 7-8 година понекад и сваког дана у недељи долази на молитву у манастир Светог Саве у Либертивилу на јутрење, вечерњу службу. Своје прилоге усмерио је на манастир Светог Саве. Н. Н. се увек моли поред крипте Светог Владике Мардарија. Увек иде право где су похрањени земни остаци нашег првог Владике. Упитан зашто баш ту одговорио је: „Док се молим у манастиру Светога Саве волим да стојим поред моштију архиепископа Мардарија. Спокој и снага коју ту осећам умирују мој ум и мисли, чини да ми се рамена и врат опусте…У молитви са Владиком Мардаријем, у славу Божију, молим се за спасење мог 81-годишњег оца, мог млађег брата… ту ми је лако да се молим како би лакше чули у своме срцу позив Христов…“.[5]
Ово кратко излагање живота Светог нашег Владике Мардарија некако понајвише указује и непрестано враћа ка животима апостолских Отаца, непосредних ученика и наследника апостола. У најкраћим цртама, очигледна сличност са апостолским Оцима састоји се у следећем.
Свети владика Мардарије
Прво, време у коме је Владика Мардарије живео и радио било је такође судбоносно, кризно (κρισις, суд), прво у Русији а потом и по живот Српске Православне Цркве и Православља уопште у Америци и Канади, колико због искушења у Обећаној земљи толико и због не само унутрашњих проблема, па и понеких парасинагога, већ зато што до постављања Владике Мардарија посебно Срби нису имали окосницу у самом делу продужења Христовог на земљи, кроз Тело Његово које је – „Црква окупљена око свога Епископа“. Свештено дело спасења, којим је у својству Епископа руководио први Владика америчко-канадски Свети Мардарије (Ускоковић), изнео на својим слабашним леђима, управо јесте та „богочовечна апостолност“ (Свети Јустин Поповић). Установивши и уредивши прву епархију у Америци и Канади као што су и постапостолски Оци то у своје време радили, у околностима које то нису обећавале, Свети Владика Мардарије – образац новог човека, есхатолошког у Христу – очувао је праву веру Светих Отаца.[6] Показао је да је улога и место јерархијски назначеног свештенства окосница у самом делу продужења Христовог на земљи, кроз Тело Његово које је Црква.
Друго, успео је да, са једним прекидом 1960-их година, ипак сви данас чинимо „један хор“ (συντρεχειν, Св. Игњатије, Ефесцима 4, 2), један сабор који се никада не разилази, као што Владика Атанасије (Јевтић) каже, да се „тек другостепено може схватити Црква као расејани верници у једном месту, или у свету, али и тада као верници нису коначно расејани, него остају стално позвани и увек изнова позивани на Сабор који се никада не разилази“.[7] Свети Владика Мардарије је то успео добрим управљањем покућства (Θεου οικονομον), службом која припада само Епископу, домоуправитељу Божијем (οικονομος), који је одговоран да председава, надзире, затим да подучава (κηρυγμα), као и да буде судија. Да је истинска снага у Православљу служење слабијем чак и по цену распећа на Крсту, показао је Свети Владика Мардарије својим благим односом према слабијима у вери који у ствари „не знају шта чине“.
Треће, његов однос према свету у коме је живео, почевши од села Корнет у Љешанској нахији, преко Србије, Русије и на крају Америке био је – „за живот света“ (του κοσμου ζωης). Један пример бисмо навели само, када му се у јесен 1914. јавио један млад човек, Јеврејин, и молио га да му помогне да се запосли у Трговачком институту у Москви. Мардарије му је наравно помогао.[8] Поред до сада наведених сведочанства, илустрације ради навешћемо само његове речи изговорене на првом Црквено-народном сабору, од 1. до 5. септембра 1927:
„Дајте мени, вашем Владици, ту велику радост, да после рада могу рећи Господу: „Ево нас, Господе, мене и деце моје, сви смо спасени“!”[9]
Ово кратко житије Светог Владике заокружићемо речима његовог земљака, патриоте, учитеља и народног гуслара који „…није државни али је народни просветитељ, па и мученик“, Петра Перуновића Перуна, познатог као Громовник Перун из Пјешиваца код Никшића, који је своје ратове војевао и извојевао у Балканским ратовима и у Првом светском рату, а за које сматрамо да преносе тај црквено-народни порив који је Владика имао:
„Владика Мардарије на први поглед одаје смирена и кротка калуђера више меланхоличног изгледа. Али се под том калуђерском скромношћу и смиреношћу, као варница у камену, крије ватрени револуционар пламеног сангвинистичког темперамента, способан за велику и истрајну борбу … Какве муке није претрпео тај мали и физички слабо развијени калуђер? Час га видите као ватрена новинара, час као апостолског мисионара, час Богом даног беседника и проповедника, а час као врло вешта организатора. У свему томе Мардарије је имао успеха. Увек скроман, смотрен и обазрив, вешт и проницљив, неуморно се борио и ишао напред“.[10] И даље вели Перун: „Може шта ко хоће говорити, али му се мора дивити како је са бедном платом живео и како је у врло слабом оделу и огртачу ишао по цичи зими на посвете цркава и агитационе зборове за подизање цркве. Ако се иједан наш Владика у данашње доба, по својим патњама и борби за Цркву може назвати мученик, Мардарије је великомученик. Ако Србима у Америци буде стало до рада, реда и мира у Српској Цркви у Америци, ја верујем да ће у Мардарију наћи не само мудра саветника и доброг Владику, него и правог хришћанина, ватрена и напредна Србина и брата, чија је душа пуна љубави и пожртвовања за наш рад у Америци“.[11]
Свети Владико наш Мардарије, моли Бога за нас!
НАПОМЕНЕ:
[1] Исто, стр. 75.
[2] Исто, стр. 146-147.
[3] Часопис „Савременик“, број 13, стр. 85, Париз, Француска.
[4] Д. Драгутиновић, стр. 180.
[5] „When I pray at St. Sava’s I like to stand in front of the relics of Archbishop Mardary. The peace and energy I feel there quiets my mind and thinking, makes my shoulders drop and my neck relax… In fellowship with Bishop Mardary with the glory of God, I ask for the salvation of my 81-year old faather, my younger brother,…; it is easy for me to pray here and that might help them hear Jesus’ call to their hearts.“
[6] Предавања jеромонаха др Атанасија Јевтића на Богословском факултету, јесен 1989. године („ …Авраам, образац новог човека, есхатолошког у Христу… У околностима у којима не би имао услове за пробуђење… пробудио је страх у Аврааму праву веру“).
[7] „Литургијски живот – срж парохијског живота“, Јевтић Атанасије, Теолошки погледи, Књига 12/3, март 1980, стр. 89-105, стр. 92.
[8] „Плави журнал“, бр. 11, 18. март 1916. године.
[9] Д. Драгутиновић, стр, 67.
[10] Исто. стр. 89.
[11] Американски Србобран за 7. април 1926. године.
