Свети Мардаријe љешанско-либертивилски и свеамерикански – прва струна светосавско-косовског завета у Америци и Канади

САНКТ ПЕТЕРБУРГ

Главни град Русије у то доба, Санкт Петербург и други град у Русији по величини, 1703. године је на ушћу реке Неве у Фински залив основао Петар Велики (руски Пётр Великий) који је у њему и умро (1725. године). У једној од највећих руских светиња, Александроневском манастиру где се налази и Санкт-Петербуршка духовна академија, јеромонах Мардарије провешће следећих пет година.

У граду са неколико стотина црквених звона, препуном скулптура и статуа које су сачинили познати светски уметници, био је истински задивљен, између осталог, најпознатијим спомеником, оним Петру Великом на коњу (познатом и као „Бронзани коњаник“). Посећивао је и музеје, као на пример, Историјски музеј који је основао Александар III. У свему је трагао за нитима које су столећима чврсто повезивале руски и српски народ. У мислима су му се приказивале најживље слике из прошлости, као на пример та када се велики руски цар Петар Велики у борби против Турака обратио за помоћ маленој Црној Гори. Наиме, напуштен од свих Петар Велики је послао свог представника да умоли Црну Гору, једину слободну област од турског зулума, да објави рат Турцима!

 

Санкт Петербург

Пријемни испит за Петербуршку духовну академију био је изузетно захтеван, конкуренција за пријем оштра. Осетио је велико олакшање када је сазнао да је међу малобројнима који су положили, да је примљен у то „готово неприступачно светилиште (уточиште) учења“ (Св. Владика Мардарије).

Непуна два месеца након почетка његових студија у Санкт Петербургу, Црна Гора је објавила рат Турској. Убрзо су исто учиниле и Србија, Бугарска и Грчка (територије које су и после Берлинског уговора 1878. године и даље остале под Турском окупацијом). Житељи Санкт Петербурга су почели да излазе на улице и исказују своју подршку словенској борби за ослобођење. Млади јеромонах Мардарије је тадање масовно надахнуће видео, осетио по први пут у животу. Српски јеромонах из Црне Горе се молитвено придружио словенским снагама, началствујући на Светој Литургији у Казанској катедрали.[1] Врло вероватно да је овај догађај веома допринео да се његово име прочује у Санкт-Петербургу, посебно у круговима наклоњеним словенској идеји, односно уједињењу свих словенских земаља. Тада је имао 22 године.

Остала су бројна сведочанства о беседничком дару и лику архимандрита Мардарија: „жив, сликовит, пун успелих компарација и надахнут искреним осећањем, оставио је снажан и незабораван утисак … учени беседник… сала Академије наука је била мала да прими све који су дошли, па су се многи вратили…“.[2] „Беседник је бурно поздрављен и током говора прекидан аплаузима одушевљених слушалаца…“.[3] О беседништву јеромонаха Мардарија у Русији налазимо и у Предговору збирке проповеди Завет руском народу: „Проповедајући пред најразноврснијом публиком, отац Мардарије је морао да се прилагођава интелектуалном нивоу својих слушалаца. Због тога се његове проповеди деле на две групе. У прву групу могу се сврстати проповеди упућене простом народу, изговорене простим језиком, са једноставним циљем и наравоученијем, а у другу проповеди упућене образованим слушаоцима, изговорене књижевним језиком и првенствено догматског карактера. Већина његових проповеди су срдачне, он се пре свега обраћа човековом срцу а не уму. Стога су се у очима слушалаца често могле видети сузе. На њему је био тежак задатак. На његовом месту многи би избегавали завидну висину црквене проповедаонице. Тајна успеха проповеди оца Мардарија крије се у њиховој дубокој животности, савремености и искрености. Његова реч се тицала свих болести и жалости, свих радости и успеха његових слушалаца. Отац Мардарије је неустрашиво улазио у борбу за Христа, кога је љубио ватрено и безгранично. Неустрашиво се успињао на високу црквену проповедаоницу, не да би се бојажљиво улагивао својим верским противницима, већ да би снагом своје речи одлучно покоравао срца свих који га слушају, усмеравајући их ка стопама Христовим. Са високе проповедаонице упућивао је своју гласну реч и заблуделим синовима православног народа. И заиста, његова реч пуна снаге и одушевљења, дубине и заинтересованости, свежине и животности, нежности и доброте, многе је смиривала и изводила на пут истине. Његове проповеди народ је слушао са великом пажњом. После неких проповеди у цркви би завладала тајанствена тишина. Тако је реч овог младог пастира деловала на срца слушалаца. Често су се после његових проповеди међу слушаоцима у цркви могле чути речи: „Ово је будући српски Златоус“!“[4]

Током студија у Петрограду често је позиван да свештенослужи у Царском Селу, у империјалној Теодоровској катедрали у коју је на заједничку молитву долазила цела царска породица, али позиван је био да проповеда и у школама, болницама, војним камповима. Свештеник Александар Васиљиев, осведочени пријатељ и брат у Христу јеромонаха Мардарија, био је исповедник царске породице.

Желео је да буде са својим народом у овим тешким тренуцима. Премда му је остала само још једна година студија у Русији, кренуо је пут Ниша у коме се, обзиром да је Београд био под опсадом, налазило седиште српске владе. Стигао је прве недеље августа 1914. године и одмах се јавио српском Митрополиту Димитрију (будућем српском патријарху обновљене Патријаршије, 1920). Изразио му је своју жељу да остане у Србији. Међутим, када му је речено колико би у Санкт Петербургу много значило његово присуство и наставак проповедничког рада о ослобођењу Словена, вратио се назад у Русију где је одмах започео са серијом предавања на тему уједињења свих Словена под окриљем Русије, а што је било у директној опречности према европској политици.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Писаће касније да је у Казанској катедрали у Петербургу проповедао и на дан Светог Саве, 14. јануара 1914. године, када су се међу присутнима налазили наследник српског престола, краљевић Александар (касније краљ Југославије, мученички пострадао 1934. године), Митрополит Владимир и Никола Пашић.

[2] Д. Драгутиновић, стр. 92-93.

[3] Исто.

[4] Завет руском народу

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *