Свети Мардаријe љешанско-либертивилски и свеамерикански – прва струна светосавско-косовског завета у Америци и Канади

ЧЕТВРТО ПОГЛАВЉЕ
 АМЕРИКА

 

 Буди слободан и храбар. Не бој се и не плаши се;
јер је с тобом Господ Бог твој куда год идеш (ИНав. 1, 9).
Господ је видело моје и спасење моје; кога да се бојим?
Господ је крепост живота мојега; кога да се страшим (Пс. 27, 1)?

Покољења дјела суде, што је чије дају свјема.
Пâс свакоји своје бреме носи, нове нужде рађу нове силе (Горски вијенац).

Српска Православна Црква XX столећа била је суочена са многобројним искушењима која је тешко сва и покушати набројати. Једно од значајнијих било је присилно расејавање српског православног живља од Истока до Запада.

Мукотрпан мисионарски рад који је започео још у православној Русији, архимандрит Мардарије наставио је у још удаљенијој Америци. Наиме, вођен Духом Светим, Свети Синод Руске Православне Цркве је зарад насушне потребе за организовањем Српске Православне Цркве као и истовременог аутентичног мисионарског рада међу Србима у далекој Северној Америци, 3. јула 1917. године одлучио да пошаље у Америку већ посведоченог слугу Божијег српскога рода, младог синђела Мардарија Ускоковића. Свети Архијерејски Синод Русије је донео одлуку да у оквирима Руске црквене мисије у Америци и Канади, синђел Мардарије руководи Српском мисијом, да свој живот у Христу настави у Америци: „сазрело је време представити српском народу да сам себи подиже црквени народни живот у Америци… Србина, оца Мардарија Ускоковића који је назначен и начелником Српске мисије у Америци, и којему се ставља у дужност да сазове Црквени сабор свештеника и грађана за организовање Српске Православне Цркве у Америци“.[1]

Мардарије ће у Америку стићи преко Сибира и Владивостока, крајем 1917. године, као што ћемо видети управо као, „припремљена жртва свеспаљеница“ (Страдање Поликарпа 14, 1).

Свети Владика Мардарије је најважнији период свог апостолско-пастирског живота и рада провео у Северној Америци. Као мученик савести до последњег дана свог кратког земног живота (упокојио се у Господу у својоj 46. години), читавог себе је уградио у чврсте темеље онога здања који ће православним Србима у Америци и Канади – тачније, свим православним у Америци и Канади – бити стални извор предокушаја вечности и вечног знања и живота.

Као руском држављанину, руско Министарство иностраних дела му је на дан 17. јула 1917. г, издало пасош, с тим да одмах крене за Америку.[2]

 

Руски дипломатски пасош оца Мардарија

Први Епископ-администратор СПЦ у Америци и Канади био је Свети Владика Николај Охридски и Жички који је и предложио јеромонаха Мардарија Ускоковића за првог Епископа Америчко-канадске епархије. Колико је Свети Владика Николај био у праву осведочиће страдални, крстоносни живот овог, у првом реду, боготражитеља, а потом и свештенослужитеља, родољуба, просветитеља по образу и подобију Божијем (Пост. 1, 27); врсног беседника и писца.

 

Архимандрит Мардарије

У Филаделфији ће 1917. бити произведен у чин архимандрита, највише монашко-свештено звање. Руски алеутско-северноамерички Епископ Александар препоручио га је северноамеричком духовном „правленију“ као најбољег пастира да надгледа своје стадо у далекој Америци и Канади,[3] уз то човека „врло познатог у Русији, несумњиво енергичног, колико ја знам за кратког личног познанства са њим, талентованог и оданог позиву и познавајућега психолога свога народа“.[4]

Током 1919. године, архимандрит Мардарије је становао у руском емигрантском дому, бр. 347, 14. Источне улице у Њуjорку.

На Сверуском сабору 1919. у Кливленду, који је одржан под сенком тмурних политичких догађаја у Русији и на коме је за поглавара целе Руске Православне Цркве изабран Патријарх Тихон, присуствовала су и петорица српских свештенослужитеља. Међу њима најзначајнији био је архимандрит Мардарије, који је изабран за Епископа „за вођење послова Српске Цркве под руском црквеном јурисдикцијом“. Но, имајући чврсту црквену свест, није желео да одступи од свештених канона седам Васељенских сабора и буде хиротонисан без пристанка своје матичне Српске Православне Цркве. Још из студентских дана њему је добро било познато какво је место (τοπος) односно улога Владике, као и какав треба да буде начин избора да би он могао да се сматра валидним и канонским. Након доласка у Америку, архимандрит Мардарије је као свој први задатак поставио решавање организације и јединства у првом реду српских свештеноначалника. Поводом поменутог избора Руске Православне Цркве архимандрита Мардарија за Епископа, он је свом српском свештенству у Питсбургу написао:

„Када ми је од стране Руске Цркве предложено да заузмем дужност начелника Српске мисије у Америци, ја сам Руској Цркви ставио услове, а главни је био да наша Црква у Америци добије самосталност. То сам извојевао. До сада смо за све нереде, хаос у нашој Цркви, могли и имати увелико право сваљивати одговорност на Русе, али сада слободна наша Црква је у нашим рукама… Будућем Сабору свештенства и грађана предаћу сва од Русије добијена пуномоћја, да не би Сабор или ко други помислио да сам се борио за власт онда када ми је био циљ да видим нашу Цркву самосталну и уређену, па ма ја у њој добио и место црквењака“.[5]

 

Архимандрит Мардарије као управник Монашке школе у манастиру Раковици 1922. године

Период од 1920. до 1923. године архимандрит Мардарије је провео у отаџбини. У Београд је стигао 1920, али није могао да буде хиротонисан јер га није изабрао, као што смо видели, Свети Архијерејски Сабор СПЦ. Патријарх Димитрије га је поставио за настојатеља манастира Раковице и на место управника прве Монашке школе у Србији при истом манастиру.[6]

Доследност у животу и речима јасно се види у његовом савету ученицима раковачке Mонашке школе:

„Светлите у животу као што свеће у храму светле и горите као што оне пред иконом горе, да би људи видели ваш живот и ваша добра дела и кроз њих прослављали Оца небеског“.[7]

Током трогодишњег боравка и рада у манастиру Раковица (11 километара од центра Београда) архимандрит Мардарије је био делатан на многим пољима црквено-друштвеног рада. Био је позиван да држи предавања у дворани Академије наука, на Универзитету, у гимназијама, у Хришћанској заједници, на Богословском факултету итд. Ова предавања су била на разне теме, од којих ћемо поменути само неке: Трећа Русија која долази, Судбина хришћанства, Узроци неостварљивости словенске идеологије, Старо хришћанство и Ново доба, Русија и Славенство, Жена у хришћанству, итд.

У монашкој школи у манастиру Раковица на позив архимандрита Мардарија предавао је и Јероним Чернов (Иероним Чернов, 1878–1957), касније архиепископ детроитски и флинтски (Руска Загранична Црква у Америци), који је на његову молбу дошао у Раковицу.[8]

Архимандрит Мардарије је неколико пута молио Свети Архијерејски Синод у Београду да одреди Владику за америчко-канадску Епархију и за то је наводио више разлога, а као главни истицао је удаљеност од Београда. На основу овог тражења, Свети Синод је 18. октобра 1923. године за администратора одредио Владику др Николаја (Велимировића), дужност коју је до тада обављао архимандрит Мардарије Ускоковић. Убрзо након те одлуке, Синод Српске Православне Црква поставља 9. децембра 1923. јеромонаха Мардарија за администратора српске Америчко-канадске епархије.

Даље, актом од 9. маја 1924. године, конзисторија Српске епархије у Америци и Канади умољава Свети Архијерејски Синод, односно председника Светог Архијерејскога Синода Патријарха Димитрија, да се за Америку и Канаду одреди Владика као и да то буде архимандрит Мардарије.

 

Обавештење српском свештенству и народу о избору архимандрита Мардарија
за администратора Српске православне Епархије у Америци и Канади

Почетком 1923. године архимандрит Мардарије одлази у Америку како би наставио мукотрпан рад на организацији Српске православне Епархије у Америци и Канади, који је промислом Божијим већ раније започео на далеком америчком континенту. Писмо генералног конзула Краљевине Југославије у Чикагу Министарству спољних послова и вера, датирано 3. априла 1923. године, сведочи да је архимандрит Мардарије по повратку у Америку почетком 1923. организовао конференцију свештеника, која је била одржана од 8. до 21. фебруара 1923. у Гери (држава Индијана), као и да је „успео да постигне оно што је до тада свима изгледало невероватним, наиме, да уједини и сложи све наше свештенике у заједничком раду на организовању СПЦ у Америци, да га 28 свештеника, од 29 колико их има у Америци, признају за старешину наше Цркве, да оснују епархијску конзисторију (чији је председник био архимандрит Мардарије), покрену заједнички епархијски гласник Српска црква и да узму у претрес сва питања која се односе на унутрашњу организацију Епархије, односно црквено-школских општина“.[9]

 

Архимандрит Мардарије у чикашкој дневној штампи од 18. фебруара 1923.

Веома значајно је поменути да је богоугодан живот и благословен рад aрхимандрита Мардарија наишао на добар одзив не само код српског живља већ „исто тако и код Американаца, код којих има одличне везе“.[10]

 

 

„Уз то, г. Мардарије држи често предавања по американским универзитетима, црквама и клубовима о нашој нацији и држави, одлично ширећи тиме пропаганду у корист наше земље“.[11]

Након одржавања свештеничке конференције у Гери (21. фебруара 1923, Индијана) на којој су одређени први чланови Црквенoг суда, aрхимандрит Мардарије је 5. марта 1923. године обавестио све парохије да „…од данас па убудуће, све правно-црквене ствари и питања треба послати ауторитету овог црквеног суда, на следећу адресу: Serbian Eastern Orthodox Diocese, 1905 Fowler Street, Chicago, Il.[12]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Д. Драгутиновић, стр. 33.

[2] Исто.

[3] Назив архимандрит је сложеница грчке речи архи (изнад, над) и египатске речи мандра (стадо).

[4] Американски Србобран, 3. новембар 1917. године.

[5] Д. Драгутиновић, стр 34.

[6] Рад Монашке школе је био прекинут током Првог светског рата. Године 1932. манастирска школа је прабачена у манастир Дечане. Од 1949. до 1958. године у манастиру се налазила Београдска богословија, да би одлуком Патријарха Германа из 1959. године, манастир Раковица био претворен у женски манастир.

[7] Д. Драгутиновић, стр. 91.

[8] http://drevo-info.ru/articles/10576.html

[9] Д. Драгутиновић, стр. 41.

[10] Генерални конзул Краљевине СХС у Чикагу, у извештају од 3. априла 1923. године, Министарству спољних послова и вера, Д. Драгутиновић, стр. 41.

[11] Генерални конзул СХС у Њујорку, у извештају од 17. априла 1924. године, Д. Драгутиновић, стр. 42.

[12] „…from today on in the future, all legal–church matters and questions should be sent to the authority of this ecclesiastical court, to the following address: Serbian Eastern Orthodox Diocese, 1905 Fowler Street, Chicago, Il.“ Архивски запис бр. 7, написан 5. марта 1923. године – са скупа српских свештеника одржаног под руководством администратора Епархије архимандрита Мардарија Ускоковића, 8/21. фебруара 1923. године у Гери, Индијана.

 

Comments are closed.