NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
POST
 
„He priliči Hrišćanima da u Svetu Četrdesetnicu jedu ribu. Ako ti popustim u tome sledeći put ćeš me terati da jedem meso, a zatim ćeš mi ponuditi da se odreknem Hrista, mog Tvorca i Boga. Bolje mi je da izaberem smrt.“ Tako je sveti blagoverni car Kartalinski Luarsab II odgovorio šahu Abasu, kao što se to vidi iz „Martirologa“ Katolikosa-Patrijarha Antonija. Takav je bio odnos naših blagočestivih predaka prema crkvenim postovima…
U Pravoslavnoj Crkvi postoje jednodnevni i višednevni postovi. U jednodnevne postove spadaju sreda i petak – svake nedelje, osim naročitih slučajeva navedenih u Ustavu. Za monahe se dodaje post u čast Nebeskih Sila svakog ponedeljka. Za postove su vezani i dani praznika: Vozdviženje Časnoga Krsta – Krstovdan (14/27. septembar) i Usekovanje glave Jovana Preteče (29. avgust/11. septembar).
Od višednevnih postova treba navesti pre svega Veliki post, koji se sastoji od dva posta: Svete Četrdesetnice, koja je ustanovljena u znak sećanja na četrdesetodnevni post Spasitelja u judejskoj pustinji i Strasne sedmice, koja je posvećena događajima poslednjih dana zemaljskog života Isusa Hrista, Njegovog Raspeća, Smrti i Pogrebenja (Strasna sedmica u prevodu znači – nedelja stradanja.)
Ponedeljak i Utorak ove sedmice su posvećeni sećanju na starozavetne praobraze i proročanstva o Krsnoj Žrtvi Hrista Spasitelja; Sreda – na izdaju koju je učinio učenik i apostol Hristov prodavši svog Učitelja za 30 srebrnika; Četvrtak – ustanovljenje Tajne Evharistije (Pričešća); Petak – Raspeća i smrti Hrista; Subota – boravka Tela Hristovog u grobu (u pećini za pogreb, gde su se po jevrejskom običaju sahranjivali mrtvi). Strasna sedmica u sebi sadrži glavne soteriološke dogme (učenje o spasenju) i predstavlja vrhunac hrišćanskih postova slično kao što je Vaskrs najlepši venac svih praznika.
Vreme Velikog posta zavisi od prelaznog praznika Vaskrsa i zato nema stalni kalendarski datum, ali njegova dužina zajedno sa Strasnom sedmicom uvek iznosi 49 dana.
Petrovski post (Svetih apostola Petra i Pavla) počinje nedelju dana posle praznika Svete Pedesetnice i traje do 29. juna/12. jula. Ovaj post je ustanovljen u čast propovedničkog truda i mučeničke smrti učenika Isusa Hrista.
Gospojinski post – od 1/14. do 15/28. avgusta – je ustanovljen u čast Majke Božije, Čiji je zemaljski život bio duhovno mučeništvo i sastradavanje stradanjima Njenog Sina.
Božićni post – od 15/28. novembra do 25. decembra/7. januara. To je priprema vernika za praznik Roždestva Hristovog – drugi Vaskrs. U simvoličkom smislu on ukazuje na stanje sveta do dolaska Spasitelja.
Posebne postove može da odredi crkvena hijerarhija u slučaju većih crkveno-narodnih i društvenih nesreća (epidemija, rata itd.). U Crkvi postoji blagočestivi običaj da se posti svaki put pre Tajne Pričešća.
U savremenom društvu pitanja o značaju i smislu posta izazivaju mnogo nedoumica i nesuglasica. Učenje i mistički život Crkve, njen Ustav, pravila i obredi do dana današnjeg za deo naših savremenika ostaju isto onako nepoznati i nejasni kao istorija Amerike pre Kolumba. Hramovi sa svojom tajanstvenom, kao hijeroglifi simvolikom, ustremljeni ka večnosti, zaustavljeni u metafizičkom uzletu, izgledaju obavijeni neprobojnom maglom kao ledene planine Grenlanda. Tek poslednjih godina društvo (tačnije – jedan njegov deo) je počelo da biva svesno da bez rešavanja duhovnih problema, bez priznavanja primata moralnih vrednosti, bez verskog prosvećenja nije moguće rešenje bilo kakvih drugih zadataka i problema kulturnog, socijalnog, nacionalnog, političkog, pa čak ni ekonomskog karaktera, za koje se odjednom ispostavilo da su vezani u „gordijev čvor“. Ateizam uzmiče ostavljajući za sobom, kao na bojnom polju, ruševine, raspad kulturnih tradicija, izopačenost društvenih odnosa, i možda ono najgore – površni, bezdušni racionalizam koji preti da pretvori čoveka iz ličnosti u biomašinu, u monstruma, koji je sastavljen od gvozdene konstrukcije.
U čoveka je iskonski utkano religiozno osećanje – osećanje večnosti kao emocionalna svest o njegovoj besmrtnosti. To je tajanstveno svedočanstvo duše o realijama duhovnog sveta koji se nalazi van granica čulnog doživljaja – gnoza (znanje) ljudskog srca, njegovih nepoznatih sila i mogućnosti.
Čovek koji je vaspitan u materijalističkoj tradiciji navikao je da smatra da vrhunac znanja predstavljaju podaci iz nauke i tehnike, književnosti i umetnosti. Međutim, to je neznatni deo znanja u poređenju sa ogromnim brojem informacija koje poseduje čovek kao živi organizam. Čovek poseduje izuzetno složen sistem sećanja i mišljenja. Osim logičkog razuma, on se sastoji od urođenih instinkata, podsvesti, koja beleži i čuva svu njegovu psihičku delatnost; nadsvest je sposobnost intuitivnog poznanja i mističkih sazrcanja. Religiozna intuicija i sintetičko mišljenje predstavljaju najviši oblik poznanja – „krunu“ gnoze.
U ljudskom organizmu se neprestano dešava razmena informacija bez kojih ne bi mogla da postoji nijedna njegova živa ćelija. Broj tih informacija obrađenih u toku jednog dana je neuporedivo veći od sadržaja knjiga u svim bibliotekama sveta. Platon je poznanje nazivao „prisećanjem“, odsjajem božanstvene gnoze.
Empirijski razum, puzeći po činjenicama, kao zmija po zemlji, ne može da shvati ove činjenice, jer on analizirajući razlaže predmet na ćelije, drobi i umrtvljava. Ubija živi fenomen, ali ne može da ga oživotvori. Religiozno mišljenje je sintetičko. To je intuitivno pronicanje u duhovne sfere. Vera je susret čoveka sa Bogom, a takoće i susret čoveka sa samim sobom. Čovek oseća svoju dušu kao naročitu, živu, nevidljivu supstanciju, a ne kao funkciju tela i kompleks biostruja; oseća sebe kao jedinstvo duhovnog i telesnog, a ne kao konglomerat molekula i atoma. Čovek otkriva svoj duh kao dijamant u medaljonu koji je uvek nosio na grudima ne znajući šta se nalazi u njemu; otkriva sebe samog, kao što moreplovac otkriva obale nevidljivog, tajanstvenog ostrva. Hrišćansko mišljenje je svest o cilju i smislu života.
Cilj Hrišćanstva je prevladavanje svoje ljudske ograničenosti kroz zajednicu sa ličnim Bogom. U porećenju sa Hrišćanstvom ateističko učenje je – religija smrti, koja sa sarkazmom i očajem Mefistofela govori o tome da će se materijalni svet, koji je nastao iz neke tačke i koji će se raštrkati po Vasioni kao kapljice prolivene žive na staklu, bez traga i bez smisla nestati, ponovo se skupivši u ovu tačku.
Vera je Bogoopštenje. Vera nije samo udeo razuma ili osećanja ili volje, ona, kao i sam život sadrži u sebi celog čoveka u njegovom psihofizičkom jedinstvu. A post je jedno od sredstava koja pomažu da se ponovo uspostavi harmonija izmeću duha i tela, izmeću razuma i osećanja.
Hrišćanskoj antropologiji (učenju o čoveku) su suprotstavljene dve tendencije – materijalistička i krajnje spiritualistička. Materijalisti post pokušavaju da objasne u zavisnosti od okolnosti ili kao plod religioznog fanatizma ili kao iskustvo narodne medicine i higijene. S druge strane, spiritualisti negiraju uticaj tela na duh, raščlanjuju ljudsku ličnost na dva načela i smatraju da je nedostojno vere da se bavi pitanjima hrane.
Mnogi ljudi govore: za opštenje sa Bogom je potrebna ljubav. A kakav je značaj posta? Zar nije ponižavajuće staviti svoje srce u zavisnost od želuca? Najčešće tako govore oni koji bi želeli da opravdaju svoju zavisnost od želuca, odnosno robovanje želucu i nedostatak želje da u bilo čemu obuzdaju ili ograniče sebe. Visokoparnim frazama o prividnoj duhovnosti oni skrivaju bojazan da ustanu protiv svog tiranina – utrobe.
Hrišćanska ljubav jeste osećanje jedinstva ljudskog roda, poštovanje ljudske ličnosti kao pojave večnosti, kao besmrtnog duha, odevenog u telo. To je sposobnost čoveka da emocionalno doživljava u sebi radost i nesreću drugog, odnosno izlazak iz svoje ograničenosti i egoizma – tako zatočenik beži na svetlost iz mračnog i užasnog podzemlja. Hrišćanska ljubav širi granice ljudske ličnosti, čini život dubljim i zasićenijim unutrašnjim sadržajem. Ljubav hrišćanina je darežljiva, kao sunčeva svetlost, ona ništa ne traži zauzvrat i ništa ne smatra svojim. Ona ne postaje robinja drugih i ne traži sebi robove, ona voli Boga i čoveka kao obraz Božiji, a na svet gleda kao na sliku koju je naslikao Tvorac, gde se vide tragovi i senke Božanstvene lepote. Za hrišćansku ljubav je potrebna neprestana borba protiv egoizma, kao čudovišta sa nekoliko glava; za borbu sa egoizmom – borba sa strastima, kao sa divljim zverima; za borbu sa strastima – potčinjavanje tela duši, koja se podigla na bunt kao „mračna noćna robinja“, kako je telo nazivao Sveti Grigorije Bogoslov, – protiv svoje besmrtne carice. Tada se u srcu pobednika otkriva duhovna ljubav kao izvor u steni.
Krajnji spiritualisti negiraju delovanje fizičkih faktora na duh, iako to protivreči svakodnevnom iskustvu. Za njih je telo samo ljuska duše, nešto spoljašnje i privremeno za čoveka.
Materijalisti, nasuprot tome, podvlačeći ovaj uticaj žele dušu da predstave kao funkciju tela – mozga.
Starohrišćanski apologeta Atinagora je na pitanje svog oponenta – paganina o tome kako telesna bolest može da se odražava na delatnost bestelesne duše naveo sledeći primer. Duša je muzičar, a telo je instrument. Ako je instrument oštećen muzičar ne može da izvuče iz njega harmonične zvuke. S druge strane ako je muzičar bolestan instrument ćuti. Ali, to je samo figurativna slika. U stvari veza između tela i duha je neuporedivo veća. Telo i duša čine jedinstvenu ljudsku ličnost.
Zahvaljujući postu telo postaje tanani instrument koji može da hvata svaki pokret muzičara – duše. Slikovito govoreći, telo se iz afričkog bubnja pretvara u Stradivarijevu violinu. Post pomaže da se ponovo uspostavi hijerarhija duševnih snaga, da se složena psihička organizacija potčini najvišim duhovnim ciljevima. Post pomaže duši da pobeđuje strasti, izvlači dušu, kao biser iz školjke, iz zarobljeništva svega grubo čulnog i poročnog. Post oslobađa čovekov duh od zaljubljene vezanosti za materijalno, od stalne usmerenosti na zemaljsko.
Hijerarhija psihofizičke čovekove prirode liči na piramidu, okrenutu vrhom nadole, gde telo pritiska dušu, a flyma guta duh. Post pokorava telo duši, a dušu potčinjava duhu. Post predstavlja važan faktor očuvanja i ponovnog uspostavljanja jedinstva duše i tela.
Svesno samoograničenje služi kao sredstvo za postizanje duhovne slobode, o tome su učili još drevni filosofi: „Čovek mora da jede da bi živeo, a ne da živi da bi jeo,“ govorio je Sokrat. Post povećava duhovni potencijal slobode: čini čoveka nezavisnijim od spoljašnjeg i pomaže da se na minimum svedu njegove najniže potrebe. Pritom se oslobađa energija, mogućnost i vreme za život duha.
Post predstavlja voljnu radnju, a vera je umnogome stvar volje. Onaj ko ne može da ograniči sebe u hrani neće moći da pobedi ni snažnije i istančanije strasti. Raspuštenost u hrani vodi ka raspuštenosti i u drugim oblastima ljudskog života.
Hristos je rekao: Carstvo Nebesko na silu se uzima, i samo podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11,12). Bez stalnog napora i podviga volje jevanđeljske zapovesti će ostati samo ideal, koji sija na nedostižnoj visini, kao daleke zvezde, a ne realan sadržaj čovekovog života.
Hrišćanska ljubav je naročita, žrtvena ljubav. Post uči čoveka da prvo žrtvuje malo, ali „veliko počinje od malog“. Egoista pak zahteva žrtve od prugih – za sebe, pri čemu najčešće sebe poistovećuje sa svojim telom.
Drevni Hrišćani su spajali zapovest posta sa zapovešću o milosrđu. Njihov običaj je bio da novac koji su uštedeli na hrani stavljaju u posebnu kasicu i da ga o praznicima dele prosjacima.
Dotakli smo se ličnosnog aspekta posta, ali postoji i drugi, ništa manje važan – crkveni. Posredstvom posta čovek se uključuje u ritam bogosluženja u hramu, postaje sposoban da realno preko sveštenih simvola i slika doživljava događaje biblijske istorije. Crkva je duhovni živi organizam, i kao i svaki organizam ona ne može da postoji van određenih ritmova.
Postovi prethode velikim hrišćanskim praznicima. Post je jedan od uslova pokajanja. Bez pokajanja i očišćenja čovek ne može da doživi radost praznika. Tačnije, on može da oseti estetsku nasladu, elan, egzaltaciju itd. Ali, to su samo surogati duhovnosti. Istinska, preporađajuća radost, kao dejstvo blagodati u srcu njemu ostaje nedostupna.
Hrišćanstvo od nas zahteva neprekidno usavršavanje. Jevanđelje čoveku otkriva bezdan njegovog pada kao eksplozija svetlosti – mračnu provaliju koja se otvara pod nogama, i istovremeno Jevanđelje čoveku otkriva beskonačno, kao nebo Božansko milosrđe. Pokajanje je viđenje pakla u svojoj duši i ljubavi Božije, ovaploćene u Hristu Spasitelju. Između dva pola – tuge i nade – on prolazi putem duhovnog preporoda.
Niz postova je posvećen bolnim događajima iz biblijske istorije: u sredu je Hristov učenik – Juda izdao Hrista; u petak je pretrpeo Raspeće i smrt. Vara se onaj ko ne posti u sredu i petak i kaže da voli Boga. Prava ljubav neće hraniti svoju utrobu kraj groba voljenog. Oni koji poste u sredu i petak dobijaju dar sposobnosti da dublje saosećaju Hristovom Stradanju.
Sveti kažu: „Prolij krv svoju i primi duh.“ Pokori svoje telo duhu – TO će biti dobro i za samo telo, isto kao što je za konja dobro da se potčinjava jahaču, jer će inače obojica poleteti u provaliju. Črevougodnik menja duh za utrobu i dobija salo.
Post je univerzalna pojava koja postoji kod svih naroda i u sva vremena. Međutim, hrišćanski post se ne može porediti sa postom budiste ili manihejca. Hrišćanski post se zasniva na drugim duhovnim principima i idejama. Za budistu nema principijelne razlike između čoveka i insekta. Zato je za njega upotreba mesa jedenje leša, koje je blisko kanibalizmu. U nekim paganskim religioznim školama je bila zabranjena upotreba mesa, jer je teorija reinkarnacije (metempsihoze) čoveka primoravala da se boji da se u gusanu ili jarcu možda nalazi duša njegovog pretka koji je tamo dospeo po zakonu karme (osvete).
Po učenju mazdeizma, manihejaca i drugih religioznih dualista u stvaranju sveta je učestvovala i demonska sila. Zbog toga su neka bića smatrana za plodove zlog načela. U nizu religija post je bio zasnovan na lažnoj predstavi o ljudskom telu kao o tamnici duše i središtu svakog zla. Ovo je raćalo samomučenje i fanatizam. Hrišćanstvo smatra da takav post dovodi do još većeg rastrojstva i raspada „čovekovg trijedinstva“ – duha, duše i tela.
Savremeno vegeterijanstvo koje propoveda ideju sastradavanja sa živim bićima je zasnovano na materijalističkim predstavama koje brišu granicu između čoveka i životinje. Kada bi čovek bio dosledni evolucionista trebalo bi da prizna za živa bića sve oblike organskog života, uključujući i drveće i travu, odnosno da osudi sebe na smrt od gladi. Vegeterijanci uče da biljna hrana sama po sebi mehanički menja čovekov karakter. Ali, vegeterijanac je bio, na primer, i Hitler.
Ha kom principu se bira hrana za hrišćanski post? Za hrišćanina nema čiste i nečiste hrane. Ovde je uzeto u obzir iskustvo delovanja hrane na ljudski organizam i zato bića kao što su ribe i morske životinje spadaju u posnu hranu. Istovremeno u mrsnu hranu osim mesa spadaju i jaja i mlečni proizvodi. Svaka biljna hrana se smatra posnom.
Hrišćanski post ima nekoliko vidova – u zavisnosti od stepena strogosti.
U post spada:
– potpuno uzdržavanje od hrane (po Ustavu Crkve takvo strogo uzdržavanje od hrane se preporučuje za prva dva dana Svete Četrdesetnice, u Petak Strasne sedmice, u prvi dan posta Svetih Apostola);
– strogi post – na vodi, bez ulja, vina i ribe;
– običan post – upotreba ribe, ulja i svih vrsta biljne
hrane.
Osim toga preporučuje se da se za vreme posta ograniči broj uzimanja hrane (na primer, do dva puta dnevno); smanji količina hrane (približno do dve trećine od uobičajene norme). Hrana treba da bude jednostavna, bez specijaliteta. Za vreme posta hranu treba uzimati kasnije nego u uobičajeno vreme – posle podneva, naravno, ako to dozvoljavaju okolnosti života i rada.
Treba imati u vidu da u narušavanje hrišćanskog posta ne spada samo jedenje mrsnog, već takođe i užurbanost u jelu, prazni razgovori i šale za stolom itd. Post treba strogo da odgovara čovekovom zdravlju i snazi. Sveti Vasilije Veliki piše da je nepravedno da se za čoveka snažnog i slabog tela odredi ista mera posta: „jedni imaju telo slično gvožđu, a drugi – slami.“
Post je manje strog: za trudnice, porodilje, majke koje doje decu; za one koji putuju i koji su dospeli u ekstremne uslove; za decu i stare osobe ukoliko starost prate nemoć i slabost. Post se ukida u uslovima kada je čoveku fizički nemoguće da nabavi posnu hranu i preti mu bolest ili smrt od gladi.
Ukoliko čovek ima tešku bolest želuca u dijetu onoga ko posti može biti uključena određena vrsta mrsne hrane, koja je neophodna ukoliko čovek boluje od te bolesti, ali je najbolje da se to prvo razmotri sa duhovnikom.
U novinama i drugim sredstvima mas-medija protiv posta su često nastupali medicinari – sa zastrašujućim izjavama. Oni su, u duhu Hofmana i Edgara Poa oslikavali mračnu sliku malokrvnosti, avitaminoze i distrofije, koji kao aveti odmazde očekuju one koji imaju više poverenja u Crkveni Ustav nego u Pevznerovu „Higijenu ishrane“. Medicinari su post najčešće brkali sa takozvanim „starim vegeterijanstvom“, koje je isključivalo iz ishrane sve namirnice životinjskog porekla. Oni se nisu mnogo trudili da se snađu u elementarnim pitanjima hrišćanskog posta. Mnogi od njih čak nisu ni znali da je riba posna hrana. Oni su ignorisali činjenice koje je zabeležila statistika: mnogi narodi i plemena koji se uglavnom hrane biljnom hranom odlikuju se izdržljivošću i dugim životom, prvo mesto po dugovečnosti zauzimaju pčelari i monasi.
Pritom, javno odbacujući hrišćanski post zvanična medicina ga uvodi u lekarsku praksu pod nazivom „dana za olakšavanje“ i vegeterijanskih dana. Vegeterijanski dani su u sanatorijumima i armiji bili ponedeljak i četvrtak. Izbacivano je sve što je moglo da podseća na Hrišćanstvo. Očigledno je da ideolozi ateizma nisu znali da su ponedeljak i četvrtak dani posta starih fariseja.
U većini protestantskih konfesija nema kalendarskih postova. Pitanje posta se rešava individualno.
U savremenom rimokatolicizmu post je sveden na minimum; jaja i mleko se smatraju posnom hranom. Dozvoljava se uzimanje hrane na sat-dva pre pričešća.
Kod monofizita i nestorijevaca – jeretika – post se odlikuje dužinom i strogošću. Možda se ovde očituje opšta istočno-religiozna tradicija.
Najvažniji post u starozavetnoj Crkvi je bio dan „Očišćenja“ (u septembru). Osim toga, postojali su tradicionalni postovi u znak sećanja na rušenje Jerusalima i spaljivanje hrama. Kao svojevrsna vrsta posta služile su zabrane za određenu vrstu hrane, koje su imale vaspitno-pedagoški karakter. Nečiste životinje su bile oličenje grehova i poroka koje je trebalo izbegavati (zec – kukavičluk, kamila – zlopamćenje, medved – jarost itd.) Ove zabrane, prihvaćene u judaizmu su delimično prešle u islam, gde se nečiste životinje doživljavaju kao nosioci fizičke nečistote.
U Gruziji je narod strogo poštovao postove, što je zabeleženo u hagiografskoj literaturi. Efimije Mtacmindeli (Svetogorac) je sastavio dragoceno uputstvo o postovima. A u „Opisu Kolhide“ dominikanskog monaha A. Lambertija se saopštava i to da „mingrelci poštuju grčke običaje (odnosno Pravoslavlje – prim. aut.) – Veliki post poštuju veoma strogo, čak ni ribu ne jedu! I uopšte, jedu samo jednom dnevno na zalasku sunca. Oni tako čvrsto poštuju obred posta da ma kako bolesni ili stari ili raslabljeni bili nipošto u to vreme neće jesti meso. Neki petkom uopšte ništa ne jedu: poslednje nedelje ne piju vino, a poslednja tri dana ne uzimaju nikakvu hranu.“
Po učenju Crkve, telesni post mora biti sjedinjen sa duhovnim postom: uzdržavanjem od pozorišta, od praznih, a tim upe od neskromnih razgovora, od svega što budi čulnost i rasejava um. Post mora biti praćen osamljenošću i ćutanjem, razmišljanjem o svom životu i sudom nad samim sobom. Post po hrišćanskoj tradiciji počinje od uzajamnog opraštanja uvreda. Post sa zlobom u srcu liči na škorpiona koji može da ostane bez hrane najduže od svih bića na zemlji, ali pritom proizvodi smrtonosni otrov. Post mora biti praćen milošću i pomoći siromašnima.
Vera je neposredno svedočanstvo duše o postojanju Boga i duhovnog sveta. Slikovito govoreći, srce vernika liči na naročiti lokator koji prima informacije koje idu iz duhovnih sfera. Post pomaže istančanijem i osetljivijem doživljaju ovih informacija, ovih talasa duhovne svetlosti. Post mora biti sjedinjen sa molitvom. Molitva je usmerenost duše ka Bogu, mistička beseda stvorenja sa svojim Tvorcem. Post i molitva su dva krila koja dušu uzdižu ka nebu.
AKO se hrišćanski život uporedi sa hramom u izgradnji onda će njegov kamen-temeljac biti borba sa strastima i post, a vrh, venac – duhovna ljubav, koja odražava u sebi svetlost Božanstvene ljubavi, kao što zlato na crkvenim kupolama odražava zrake izlazećeg sunca.
 
Post i filmovi pa televiziji
 
Mnogi Hrišćani smatraju da je post ustanovljen kako bi se telo potčinilo duši. Svetitelj Grigorija Bogoslov je telo nazvao „noćnom i strasnom sluškinjom“. Duša je carica, a telo je njena robinja koja treba da učestvuje u slavi svoje carice. Međutim, ova „robinja“ je samovoljna, neposlušna, sklona pobunama i zbog toga je tako često silom treba primoravati da se povinuje.
Međutim, to je samo jedna strana posta. Postoji druga, još važnija, koju su Sveti Oci nazivali „duhovnim postom“.
Čovek se sastoji od duše i tela, ali se u samoj duši mogu razlikovati dve sile koje se ne slivaju: prva je usmerenost ka večnosti, ka onome što je iznad tekuće bujice zemaljskog bića, – to je sposobnost duše za bogoopštenje, koju su Sveti Oci nazivali duhom; druga sila je usmerenost ka zemlji, ukupnost saznajnih sila: razuma, uobrazilje, sećanja, kao i čulne težnje, emotivni doživljaji, i na kraju, genetski ugrađeni instinkti, bez kojih čovek ne bi mogao da postoji nijedan dan.
Glavno u čoveku je duh; u duhu – obraz i podobije Božije; duh odvaja čoveka kao dubokom provalijom od svih ostalih stanovnika na zemlji. U duh je ugrađena svrsishodna ideja čoveka – večno bogoopštenje. Koliko čovek živi duhovno toliko on živi dostojno svog zadatka; to je jedina mogućnost da čovek stekne mir i radost u zemaljskom životu, u ovom moru stradanja. Kod nekih Hrišćana ovakav trimetrijski pogled na čovekovu prirodu (duh, duša, telo) izaziva predstavu o duši kao o nečem niskom i nedostojnom u poređenju sa duhom. To nije tako. Bez duševnih sposobnosti čovekov zemaljski život bio bi nemoguć, te bi bilo nemoguće i njegovo formiranje kao moralne ličnosti za večni život.
U samoj čovekovoj prirodi nema ničeg prljavog i niskog; prljavo je izopačivanje volje, narušavanje hijerarhije i pravilne sapotčinjenosti čovekovih sila i sposobnosti; ono nisko i nedostojno su strasti i greh. U našem postojećem a tačnije palom stanju, telo se pokazuje kao nepokorno duši, a duša nepokorna duhu.
Zbog toga post nije samo ukroćivanje tela, već pre svega ukroćivanje duševnih strasti, kako bi duh mogao da se probudi i da deluje.
Telesni post podrazumeva: f
1) ograničavanje u hrani;
2) korišćenje naročite vrste hrane;
3) retko uzimanje hrane.
Duševni post takođe treba da sadrži:
1) ograničavanje spoljašnjih utisaka – duševne hrane, informacija koje je čovek navikao da dobija svakodnevno u ogromnim količinama, nalik na „gozbe Gargantue“;
2) kontrolu informacija odnosno kvaliteta hrane koju duša dobija, isključivanje onoga što razdražuje strasti;
3) retko uzimanje hrane, odnosno periode osamljivanja, ćutanja, tihovanja, ostajanja nasamo sa sobom, koji daju čoveku mogućnost da pozna svoje grehove i da ostvari glavni cilj posta – pokajanje.
Sa postom su nespojive sve vrste razonoda i zabave, nekontrolisano čitanje, dugi razgovori, šaljiv ton, posećivanje mesta i kuća gde vlada svetovni, necrkveni duh – sve ono što čoveka rasejava, odvaja um od molitve, a srce od pokajanja.
Naše strasti su tesno povezane sa čulnim slikama. Strast se pojavljuje u svesti u obliku grehovne slike; i obrnuto, grehovna slika primljena sa strane budi strast u našem srcu (Prepodobna Sinklitikija je nesuzdržane oči nazvala prozorima smrti). U naše vreme televizor predstavlja scenu na kojoj se neprestano prikazuju ljudske strasti u svoj svojoj raznovrsnosti, efektnosti i istančanosti. On liči na izvor stalne radijacije koji zrači smrtonosni stroncijum na ljudsku psihu.
Televizor drži čoveka u strasnoj napetosti kao da se u prostoru njegovog ekrana nalazi koncentracija svih čulnih emocija, strasti, pohoti, surovosti i zločina. Ono sa čim je čovek u prošlim vekovima mogao – i to slučajno – da dođe u dodir nekoliko puta u životu (recimo slika ubistva) sada se vidi svakog dana. U širokim talasima se sa ekrana izliva mutna bujica na sedokose starce, devojke i malu decu. Izgleda da je televizija zemaljsku kuglu uhvatila kao loptu u svoju mrežu. Ona je dotakla vrhove planina, prodrla je u tundru i tajgu, ušla je kao gospodar u gotovo svaku kuću.
Televizija podstiče najniže čovekove strasti; čak su u naizgled moralne filmove ubačene seksualne scene možda zbog bojazni da će gledalac zaspati od preterane moralizacije, a ponekad ove scene predstavljaju glavni sadržaj čitave emisije. Čovek se, uključujući televizor, dobrovoljno uključuje u polje duševne prljavštine.
Kaže se da demoni sami ne mogu da čine blud, ali se nalaze oko mesta gde se čini mrski greh, misleno se naslađujući njime, po rečima drevnih pisaca: „Udišući smrad bluda i krvi“.
Poput njih, gledaoci televizijskih i video-filmova se hrane pornografijom, istovremeno smatrajući sebe, bez ikakve griže savesti, pristojnim ljudima – oni bi se uvredili i negodovali da ih neko nazove duhovnim razvratnicima i bludnicima.
Neki kažu da potpuno bestrasno gledaju erotske filmove. To je samoobmana: kad bi bili bestrasni oni ne bi gubili vreme na slične stvari; upravo ih duša koja je zarobljena strastima čini prikovanim za televizor i oni odlaze nezadovoljeni ako slučajno ne dobiju „doping“ na koji su navikli.
U stara vremena Crkva je na dugo godina zabranjivala bludnicima da se pričeste, jer ovaj greh natapa smrdljivim otrovom sve pore duše i tela i potrebno je dugo vremena da se čovek očisti i otrezni, da ponovo stane na noge kao posle teške bolesti.
Bludnik je duhovno mrtav dok ne prinese iskreno pokajanje i ne ispuni epitimiju. Posle erotskih emisija na televiziji čovek dolazi u crkvu kao što mrtvaca donose na opelo; stoji u hramu, ali ga nema. Tamo je njegovo telo kao kovčeg, a duša je gluva i slepa, kao leš; ona ne oceća blagodat, ne može iskreno da se moli. Pokajanje podrazumeva voljnu želju i rešenost da se greh više ne čini, a ovde čovek obično po povratku kući iz crkve (ponekad čak i posle pričešća) sate provodi ispred televizora.
On ne samo da je duhovno opustošen, u njemu postepeno odumire sama sposobnost da se iskreno kaje, odnosno mogućnost da vrati izgubljenu blagodat.
Druga „injekcija zla“ koju čovek dobija od televizije jeste beskrajni niz ubistava i nasilja na koja se postepeno navikava kao na nešto prirodno.
U starom Rimu su gladijatorska borba u cirkusu, borba ljudi sa divljim životinjama i druge slične „razonode“ privlačile desetine hiljada gledalaca. Deviza rimske gomile je bila: „hleba i igara“, kao da se u tim rečima sastojao čitav njihov život. A najzanimljiviji prizor za gomilu je bila krv koja se prolivala i predsmrtna agonija.
Televizija od ljudi pravi sadiste koji mirno i sa tajnom nasladom gledaju scene ubistava i nasilja. Kad bi u njima bilo ljudske ljubavi i samilosti, oni bi sa užasom okrenuli glavu od ovog košmara. Televizija je zločine i surovost učinio svakodnevicom. Neka neko proba da kaže da mu je odvratno i strašno da gleda scene nasilja i ubistava, smatraće ga histeričnim i neurotičnim bolesnikom. Ako čovek kaže da smatra da je ispod hrišćanskog dostojanstva da se gledaju seksualni filmovi, otvoreno će mu reći da je „licemer“ koji ima preživele staromodne poglede.
Duša ima tri sposobnosti: um, osećanja i volju. Usled nerazdvojnog druženja sa televizijom čovekova volja postaje nemoćna kao kod onih koji često idu na hipnotičke seanse; osećanja se otupljuju i zahtevaju nove snažne ocećaje i „dopinge“, a um postaje zarobljenik filmova koji se smenjuju, i koji ga primoravaju da živi u nekom fantastičnom svetu, u fantazmagoriji koja se stalno nastavlja.
Um ima dve sile: silu uobrazilje i slovesno mišljenje. Preterano obilne, nekontrolisane informacije razvijaju nižu mehaničku memoriju, ali guše stvaralačku snagu i energiju. Čovek koji neprekidno dobija hranu u izobilju postaje amorfna gomila sala kojoj je teško da se kreće i da diše, koja jedva vuče noge pod sopstvenom težinom. Previše nekontrolisanih informacija podseća na hronično prejedanje prilikom kojeg se mišići pretvaraju u salo. Um postaje trom i pasivan potrošač tuđih mišljenja i ideja. Slike koje je čovek video na televizijskom ekranu vrte se u njegovoj podsvesti, isplivavaju u sećanju, trepere u snovima kao aveti. Mišljenje postaje površno, jezik brbljiv. Zaštitne sile psihe slabe, pošto nisu u stanju da izađu na kraj sa lavinom utisaka.
Gde je mesto za tihovanje, za srdačnu molitvu? Čovek ne vidi sebe, on kao da ne živi u kući već pozorištu sa predstavama koje neprekidno traju.
Sveti Oci govore o tome da postoje tri oblika delatnosti uma: to je sazrcanje, koje se rađa u tihovanju molitvenom, rasuđivanje iuobrazilja, pri čemu je uobrazilja najniži oblik razmišljanja, koji je sjedinjen sa čulnim strastima i maštom. Sveti Oci su zapovedali da čovek prebiva u molitvi, da daje, kada je to potrebno u praktičnom životu, mesto razumskom razmišljanju (pritom treba znati njegovu meru i granice) i da se bori sa maštom kao sa svojim protivnikom. A televizor pospešuje suprotno: razvijanje mašte, gašenje stvaralačke sile uma i gubitak molitve. Čovek koji vreme posta provodi pored televizora liči na izelicu i pijanicu koji guta sve bez pitanja, čak ne žvaćući zalogaje, i pritom smatra da poštuje post po svim propisima Crkve.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *