СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

 

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви

 

 
КРШТЕЊЕ
 
Једно од главних принципијелних размимоилажења између православних и баптиста представља питање о крштавању деце. Баптисти категорички одбацују крштавање деце као насилни акт над њима, и због тога ово питање треба да размотримо пo следећим тачкама:
 
1) Да ли родитељи имају власт и право да уместо детета решавају питања која су за њега важна ако од тога зависи његово добро па чак и живот?
2) Да ли je деци потребна благодат Божија?
3) Како протиче духовни и психички живот детета?
4) Да ли завети дати на Крштењу одговарају ономе за шта je човек предназначен?
5) Да ли постоје аналогије крштавања у Старом Завету, ако постоје какав je однос Старог Завета према учествовању деце у њима?
6) Да ли дете може бити лишено плодова Крштења, a да то пo њега не буде штетно?
 
Основу хришћанске сотириологије (учења о спасењу) представљају следеће три универзалне чињенице:
 
1) грехопад Адама као извора и потенцијалног носиоца читавог рода људског оставио je жиг одбачености и проклетства на његовим потомцима који су живели, живе и живеће на земљи до краја њеног постојања;
2) Син Божји, Који je постао и Син Човечји узео je на Себе проклетство и грехове читавог света. Његово распеће je било жртва и свештенодејство;
3) у Светој Тајни Крштења Голготску жртву усваја сваки човек, прихватајући je као жртву која je принета за њега лично.
 
Ha који начин се грех шири на следећа поколења? Стварање људске душе представља акт творачке силе Бога, али се истовремено дешава уз учествовање родитељских душа. Због тога je човек уникална и непоновљива појава, a не копија својих родитеља и истовремено je генетски повезан са њима, о чему сведочи не само телесна већ и душевна сличност. У овом саучествовању родитељских душа долази до преношења првородног греха, као што из запрљаног извора теку мутне воде. Ha који начин се преноси наследно оштећење? Кроз материјални супстрат или другим нама непознатим путевима? Ми то не знамо, то je тајна. Али, за нас je важна чињеница да je грех у својој безграничној универзалности прогутао, као воде светског потопа, читав род људски, и због тога печат греха лежи на још нерођеном детету. Са узрастом се у грех укључује воља детета и тада он постаје произвољан, личносни грех. Због тога je детиња непорочност јако услован израз. Ово je пре детиње неиспољавање порочности на нивоу свести и воље.
Грех je раскид између Бога и човека, и само благодат Божија може поново да успостави изгубљену везу и савез. Да ли je утицај благодати на дете могућ? Свето Писмо потврдно одговара на ово питање. Пророк Јеремија био je освећен благодаћу још пре свога рођења. Пророк и Претеча Јован се узрадовао у утроби праведне Јелисавете када je она дочекала Дјеву Марију. Дакле, деца су подложна утицају благодати. Лишити дете Крштења значи насилно га одвојити од утицаја благодати, односно ометати циљ и задатак његовог живота.
Деца која још нису научила да изговарају људске речи ни у ком случају не могу да се пореде са животињама. Најинтензивнији психички живот се одвија у рано доба, када дете добија и обрађује највећи број информација. Са одрастањем се обим ових информација нагло смањује, a њихово усвајања постаје површније, те због тога психолози траже корен карактера, навика и болести у утисцима из раног детињства. Дете емотивно изразито осетљиво реагује на средину која га окружује, само што се оно не ослања на реч, већ на непосреднији доживљај света; отуда наше успомене из детињства које су присутне у равни рефлексија обично потичу из периода када смо почели да владамо повезаним говором. Најраније детињство je најважнији период за формирање човекове психе. Дечије виђење света je за нас тајна, али непосредан доживљај света у осећањима и информације које леже дубље од речи му омогућавају да oceћa појаве духовног света са можда већим интензитетом него одрастао човек. С годинама душа тамни и огрубљује због страсти које су се у њој откриле и због вољних грехова. Свето Писмо и животно искуство много говоре о реакцији детета на светињу. Многе мајке примећују нарочито стање детета у дан када се причести, као да je озарено унутрашњом светлошћу и спокојем. Очигледно je да je детету више него одраслом отворен свет светлих и мрачних сила. Дете, као и одрасли, носи у себи образ и подобије Божије, дакле, њему je потребан духовни живот, и родитељи треба да се труде не да угуше, већ да пробуде овај живот посредством црквених Светих Тајни и молитава, као и домаћих молитава у присуству детета. Ако родитељи детиње тело окружују бригом, хране га и одевају не чекајући да оно порасте и само каже да пристаје да једе и да пије, због чега не треба да задовоље главну потребу људског духа – дететову потребу за општењем са Богом и духовним светом кроз Христа у Духу Светоме?
Пошто се укоренило мишљење да Крштење у најранијем детињству не само да игнорише слободно самоопредељење детета, већ представља насиље над његовом личношћу и вољом, потребно je одговорити на питање: шта je то религијско oceћaње? Да ли je оно урођено својство људске душе или се стиче касније? Хришћанство учи да je религијско осећање главни супстанцијални квалитет душе као образа и подобија Божијег; у њему je главна разлика између човека и животиње. Животиња поседује свој емоционални свет, можда ништа мање динамичан од емоционалног света човека. Код животиња у примитивним облицима постоји оно што може да се назове разумом, односно умеће изналажења везе измећу узрока и далеких последица и избора у ситуацијама које се мењају. Животиње имају инстинкте истанчаније од човека, али код животиње никада није откривено религијско осећање. Овде постоји принципијелна разлика измећу човека и оних које смо навикли да називамо “млађом браћом”. Али, верска осећања се, као и остале способности човекове душе могу развити и угушити.
Хришћански живот човека je синергизам (сарадања) двеју воља: Божанске и људске, двају дејстава – благодати која призива и одзива човековог, који прима благодат. Воља има не само аспект избора; важније својство воље je усредсређивање и пажња, и зато се код духовних писаца воља и пажња често наводе као синоними.
Дете још у мајчиној утроби прима сигнале који му стижу, односно обраћа пажњу на њих; ово je већ важно дејство. Мећутим, избор у многоме одрећују родитељи и средина. Психолози су уочили занимљиву чињеницу: учење пре рођења. Испоставља се да дете тежи мајци зато што препознаје њен глас. Ово учење се одвија у равни која je засад недоступна нашој анализи. Овде се укључује и стање мајчине душе, оно што се може назвати духовном хигијеном. Духовно искуство народа je прописивало мајци да у току трудноће чита дуге молитве и да се често причешћује.
Природно, мајка чита молитве и причешћује се не питајући дете да ли оно жели да слуша молитве или да кроз стање своје мајке учествује у црквеним тајнама. Може ли се сматрати да je мајчино читање молитве принудно учествовање бебе у томе? Такође je примећено да греси и злочини које мајка почини за време трудноће остављају дубок траг на дететову душу и касније га чине склоним истим тим гресима. Дете треба да буде окружено одређеном духовном атмосфером која му je неопходна као биљци светлост. У духовном свету нема неутралних стања.
Када нестаје поље светлих сила, вакуум испуњавају мрачне сатанске енергије; где нема добра ниче зло.
Све хришћанске вероисповести, као и секте које негирају крштавање деце, слажу се да je религијско осећање човеку урођено као инстинкт вечности, оно може бити искривљено и заглушено, али ra није могуће уништити у пoтпуности. Оно je човекова датост коју треба развити. Деца су ближа духовном свету. Посматрајући малу децу, психолози сведоче да они у физичком простору виде оно што ми не видимо. Често дететов поглед фиксира место које нама изгледа празно; дете емотивно реагује изразом лица или плачем на присуство неких духовних бића, a дететов плач je средство самоизражавања, сигнал који може да одражава читав спектар његових емоција које ми нисмо у стању да дешифрујемо.
Да ли крштавање детета представља насиље над његовом слободном вољом? Aко се слободна воља посматра као могућност и право избора, овде се одиграва избор између духовног живота и духовне смрти. У овом избору родитељи нису страна лица, већ људи који су са дететом сједињени љубављу и који су за њега одговорни. Шта стиче дете приликом Крштења? Оно постаје члан Цркве, добија благодат као неизбрисиви печат у свом срцу. Његов живот протиче под покровом светлоносног духа који се назива Анђелом-чуварем; самим тим Крштење je почетак живота у Христу. Што пре благодат почне да делује на дететову душу, што мање оно буде подвргнуто космичким импулсима зла и греха, тиме he се правилније формирати његов карактер, тим дубље и активније he бити његово општење са Богом.
Шта губи дете ако прими Крштење? Неки кажу: нису га питали, односно лишили су га могућности избора. Али, главно питање je да ли je избор добар или не. Ако je Хришћанство истинито, онда je органско укључивање детета у Цркву као у поље истине највеће добро које родитељи за њега могу да учине. Али, чак и када Хришћанство не би било истинито, дете не би ништа губило; Крштење би било празан обред. Може нам се одговорити: али човек као слободно биће има право и на грешке. Право на грешку, као ни право на грех, не постоји; постоји могућност грешке. Али, допустимо и ово. У таквом случају he човек којем се друга религија буде свидела више од Хришћанства прећи у њу, не обраћајући пажњу на Крштење, јер одбацујући Хришћанство он одбацује и силу Крштења и одговорност за њега; због тога овде Хришћанство није нека физичка препека или лишавање човека права на духовно самоопредељење.
Баптисти кажу да онај ко пре времена добије благодат може да не схвати тај дар, може да сагреши против благодати и да je изгуби. Kao прво, без благодати би овај човек још више сагрешио; као друго, после Крштења човек који je искусио дејство благодати не постаје безгрешан у смислу да нико не задржава у себи пуноту благодати. Сваки дан Хришћанина je помрачен грехом и читав живот ревносног Хришћанина je тешка и мучна борба са грехом и злом у његовој души. Овде се победе смењују поразима и обрнуто; због тога премудри Соломон пише: седам пута ћe праведник пасти и устати (Пр. 24,16). Светлост благодати открива у човеку бездан његовог греха. Напротив, често порочни, покварени људи себе сматрају праведнима и безгрешнима.
Питање о Крштењу везано je за различите погледе православних и протестаната на последицу првородног греха и дејство благодати на човека. Православни сматрају да je првородни грех унео дубоко растројство у психофизички организам човека на свим његовим нивоима, али да ипак није уништио образ и подобије Божије у човеку као потенцијал добра и вољну монаду која има могућност самоопредељења. Протестантизам je склон да мисли да je првородни грех уништио добро у човеку и да je сам човек способан једино за грех и зло.
У православној сотириологији човек je судеоник свог спасења, сарадник Божји на њиви своје душе. Тврдећи да се спасење одвија кроз дејство благодати, Православље подвлачи потребу да овој благодати садејствује сама људска личност. Ови узајамни односи душе са благодаћу Божијом, и са друге стране – са импулсима сатанских сила које у душу продиру споља, као и са страстима које су се угнездиле у саму душу, стварају сложену слику човекових духовних стања. Усвајање благодати, овај унутрашњи пут ка Богу јесте непрестана духовна борба која се завршава тек са човековом смрћу. Протестантизам се придржава идеје пасивности људског начела пред дејством благодати Божије, због тога примање Духа Светог посматра не као процес, већ као чин који се подржава човековом вером, увереношћу у сопствено спасење; човек који je добио спасење у Крштењу изражава путем добрих дела своју захвалност. У протестантизму нема дубоке анализе човековог унутрашњег живота. Стратегија борбе са демонским искушењима и страстима, подробно разрађена у православној аскетици и учење о молитви, и даље остају туђи протестантизму. Протестантизам je развио бурну мисионарску делатност, разрадио je методе беседа и проповеди, дискусије и полемике уз ангажовање богатог арсенала научних открића и хипотеза, широко користи метод психолошког утицаја. Он практикује доброчинство, помаже превођење Светог Писма на језике различитих народа и племена, али je остао на нивоу катехизаторства. Aко je духовно рођење акт силаска и благодати, и ако je човек вeћ спасен само ако je сигуран у своје спасење, литургика и аскетика постају мало вредни. Протестантизам je изгубио мистичку дубину и од Цркве je направио само скуп, пуко изражавање људске солидарности.
Вера баптиста je увереност у сопствено спасење, односно субјективни процес. Због тога су баптисти ушли у савез са еванћелистима и пентекосталцима који негирају неопходност Крштења, a такође и са менонитима, који, слично калвинистима, уче о божанственом предодрећењу које je свет поделило на два дела: спасене и пропале, ван живота и воље самих људи. Секташи игноришу дуготрајну борбу благодати и греха у човековом срцу и сматрају да je спасење тренутни акт преображаја душе благодаћу. Они срозавају веру са степена духовних интуиција и проницања у свет вечности на ниво субјективног доживљаја радости због своје наводне “изабраности”. За њих je вера убеђеност у индивидуално спасење. Баптисти не схватају због чега треба крстити дете, у каквим унутрашњим мукама се рађа душа човеково за Христа, док пo речима апостола Павла, “Христос не уобличи у вама” (Гал. 4,19).
Породични живот и васпитање детета je изузетно сложен процес. У породици се остварују разгранати односи између супружника и деце, али главна идеја хришћанске породице јесте савез у Христу – као што говори апостол Павле “домаћа црква” (Рим. 16, 4). За Хришћанина верски аспекат породице има првостепени значај. Основа породице je троугао: муж, жена и дете. Овде могу бити укључени и други чланови, али главни троугао остаје. Деца су до Крштења чланови породице у биолошком, психолошком и правном смислу, али у верском аспекту они нису чланови “домаће цркве”; дакле, духовно јединство породице још није остварено и главна идеја јединства у мистичком благодатном животу се само претпоставља, али реално није присутна. Породица без деце се увек сматрала оштећеном; постојао je само један изузетак: када су се супружници добровољно одрицали брачног живота и посвећивали себе Богу, али се тада стварала друга форма и структура узајамних односа, која се није подударала са појмом породице.
Приликом ограничавања права родитеља да крсте своју децу верски аспекат породице се нарушава, дете се срозава на степен оглашеног, који je само ученик, али не и члан Цркве. Ми говоримо о праву да се деца крсте, зато што je пo речима древног апологете, ” душа пo лрироди Хришћанка”. Кад би избор измећу религија постојао као избор измећу мистичких путева и стаза према Богу, тада би било разумљиво да човек може да изабере пут који одговара његовом призвању и индивидуалности. Али, Хришћанство нема алтернативу која би могла да га замени. Пред човеком стоје два пута: према животу и према смрти, према Богу и према ђаволу. Ван Крштења се човек налази под печатом првородног греха, у власти вечне смрти. Родитељи не знају да ли he се њихова деца спасти, али се надају. Вера, нада и љубав родитеља, жељење детету добра као и себи, и његово учествовање у добру благодати Божије јесу духовне основе за Крштење.
Дете може да не оправда Крштење, али исто тако може да га не оправда и онај ко Крштење прими у старости. Вери се супротставља гордост, a заповестима развраћена воља. Мајка која физички рађа дете такоће не зна шта he од њега испасти и да ли ће оно у свом животу оправдати име човека, али се нада да he joj дете бити утеха и cpeћa, због тога je чак и телесно рођење повезано са вером, надом и љубављу.
Господ се, после Крштења што ra je примио од Јована, удаљио у пустињу, где су Га демони искушавали. Хришћанину предстоје искушења и борба. После Крштења спокој je само кратка утеха, као одмор, a истинско спокојство je у благодати, у стању будућег живота, у тајни вечности, спокој који се осваја у жестокој борби.
Стари Завет садржи у себи не само пророштво о Месији, већ и предображење Новог Завета. Света Тајна Крштења je поновно сједињење човека са пунотом Цркве кроз жртву Христову у Духу Светоме. Први плод Крштења je примање опроштања првородног греха, кроз који су демони имали власт над човеком. Kao предображење ове Свете Тајне у Старом Завету je служио обред обрезања, који je постао обавезан од Авраамовог доба, али je постојао још пре Авраама међу многим народима света. Први плод овог обреда je било укључивање детета у Старозаветну Цркву. Оно je постајало члан верске заједнице. Taj обред се обављао осмог дана. Број “осам” je број који символише вечност. Обрезање je указивало на то да je човек назначен за вечни живот. За време обреда детету je давано име, знак спасења. Метафора “име записано у књизи живота” често се среће у Библији.
Име je нешто што припада личности. Анћели и људи имају имена. Животиње немају име, већ само свој назив као својеврсни звучни сигнал. Име je удео човека, име носи у себи идеју могућности да човек припада Небеској Цркви. Обрезање je имало два значења: први je морални – борба са страстима. Овде се полна страст узима као концентрат свих страсти, које треба обуздавати силом ума и воље. Ово указује на будуће очишћење душе од првородног греха које човек добија у Крштењу. Друго je мистички аспекат, посвећивање потомства Богу, јер je Потомак Адама, пo Божијем обећању требало да “сатре главу змије”; другим речима, обред je одржавао веру у рођење Месије.
Крштење je испуњење обећања и сећање на смрт и васкрсење Господа Спаситеља. Обред обрезања je спојен са проливањем крви детета које указује на искупитељску жртву. У Библији се налази категорична заповест Аврааму о обрезању његове породице, укућана и робова. Ова заповест се поново даје Мојсију, она се односи и на дошљаке који живе међу Израиљцима и чине заједно са њима једну верску заједницу. Предображење не може да садржи лажну идеју; обрезање деце у Старом Завету сведочи о потреби сједињења детета са Црквом (Старозаветном), што се у новозаветно време остварује кроз тајну Крштења. Сви аргументи баптиста против Крштења деце са истим образложењем се могу односити на обред обрезивања деце. Божија заповест je потврђивала неопходност овог обреда; дакле, још je потребније откривање и испуњење његових символа и пророчанстава у Новом Завету, односно Светој Тајни Крштења. AKO баптисти говоре да je време Старог Завета прошло ми се са тим слажемо, али управо зато што се Стари Завет открио, испунио и остварио у Новом Завету, као што зрно умирући у земљи и даље живи и открива се у пшеничном класу.
У Посланици апостола Павла Колошанима се очигледно указује на везу између обреда обрезања и Крштења као предображења и његовог испуњења. У Њему ви и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тела греховности обрезањем Христовим; пошто се с Њим погребосте Крштењем (Кол. 2, 1-12). Ван Крштења не може бити спасења зато што једино у Светој Тајни Крштења Голготска Жртва постаје жртва у односу на онога који се крсти као принета лично за њега. Пре Христовог доласка на земљу душе умрлих су се строваљивале у ад, укључујући и душе деце. Кад би деца могла да буду спасена својом личном невиношћу, нечињењем свесних грехова на нивоу рефлексивне појединачности својих радњи тада и у доба Старог Завета душе деце не би одлазиле у пакао и чекале када he доћи време искупљења и спасења. Ko he чисто извадити од нечиста? Нико (JOB. 14, 4).
У посланицама, a нарочито у Делима Светих Апостола се говори о кршавању читавих породица. После проповеди Апостола у Самарији крштавала су се читава села, односно сви њихови становници. У Делима апостолским je наведено да се крстио дом тамничког стражара и дом старешине синагоге Криспа (Дап. 16, 33; 18, 8), дом Стефанов (1. Kop. 1, 16). Под домом се подразумевају сви чланови породице, рођаци, a такође и слуге и робови ако они у годинама јубилеја дају пристанак да остану са господарем до саме смрти. Одговор да у овим породицама није било деце није убедљив, он не може да издржи критику. Крисп који je са својим домом примио Крштење je био старешина синагоге. По законима Талмуда ни рабин ни старешина синагоге нема право да буде човек који нема деце јер се ово схватало као знак казне и одбачености. Многобројност деце и потомака je сматрана наградом за праведност, због тога je бездетност Јеврејина или његове одрасле деце представљала препреку на његовом путу ка обављању било каквих дужности у синагоги.
У књизи Постања (1. Moje. 17, 11) обрезање je названо знамењем Завета, знаком савеза (Крштење je улажење у Нови Завет, остваривање савеза). Овај обред je нестао у Новозаветној Цркви не због тога што се сматра погрешним, већ зато што се остварио са доласком Месије. A необрезаномушко.. да се истријеби… јер поквари завјет (1. Moje. 17, 14). Ова казна за нарушитеља завета јесте праобраз вечне смрти оних који су остали без Крштења.
Друго предображење Свете Тајне Крштења у Старом Завету je Нојев ковчег (1. Петр. 3,18-21). To je уједно и слика Цркве у коју човек улази кроз Крштење. У таласима светског потопа изгинуло je читав род људски осим оних који су ушли у ковчег, између осталих изгинула су и деца и бебе. Грех je био уништен заједно са грешницима, јер у то време још није било Цркве Христове и њеног препораћајућег дејства, које би могло да исцели човекову душу, да направи границу између човека и греха, да да човеку снагу да се супротстави оној бујици греха, зла и разврата, који су покрили земљу пре воденог потопа.
Још једно старозаветно предображење Крштења je пролазак Израиљаца кроз Црвено море. Сви кроз море прођоше; и сви се у Мојсија крстише у облаку и мору (1. Kop. 10, 1-2). Облак je символ благодати, море – крстионице. Сам Мојсије je предображење Христа у смислу пророчког служења. Преко Мојсија je дат Стари Завет, a кроз Христа – Нови Завет. Израиљци су изашли из Египта заједно са својим породицама, они су прошли дном мора које се разишло, држећи на својим рукама децу и бебе, дакле у догађајима који су имали смисао предображења учествовала су и деца.
Aко деца нису способна за свесну веру на нивоу расуђивања она нису лишена другог аспекта – вере на нивоу интуиције и мистичких доживљаја. Господа су окруживала деца; Христови ученици су, очигледно сматрајући да деца нису у стању да схвате Јеванђеље бранили деци да прилазе Христу, али je Господ рекао: Пустите дјецу, и не забрањујте им да долазе к Мени; јер je таквих Царство Небеско (Мт. 19, 14). Тешко да ове речи могу да се схвате само у буквалном смислу. Душа долази код Христа кроз дејство благодати. Деца су осећала благодат, зато су журила Христу, дочекивала Га и окруживала, док су њихови очеви, научени слову закона, показали велику хладноћу. Ово се нарочито видело за време свечаног уласка Господа у Јерусалим, који се назива Врбица. Из уста мале дјеце и која сисају начинио си Себи хвалу (Мт. 21, 16, уп. Пс. 8, 2). Испоставило се да je детиње срце пријемчивије за Светлост Јеванђеља него крути умови јеврејских књижевника. У Јеванђељу пo Марку je написано да je Господ благословио децу и ставио руке на њих. Благослов je свештенодејство, значи, деца су била кадра и спремна да приме благодат Божију.
Један од важних разлога за Крштење деце у најранијем узрасту јесте неизвесност дужине људског живота. Апостол Павле говори о томе да je дан спасења данас, a сутрашњи дан je за нас неизвестан. Смрт не долази само пo људе у дубокој старости, пo оне који стоје на ивици гроба, већ убија и децу, као што срп земљорадника заједно са пожутелом травом сече и цвеће које још није дало пупољке. Смрт отрже децу из мајчинских руку. Натписи на надгробним плочама говоре о томе колико je дечјих душа отишло у непознати свет још пре него што су почела да изговарају прве речи. He владамо ми временом већ време господари нама.
Будућност je непозната и за човека непрозирна као мрачна провалија. Смрт je раздвајање душе од тела. После смрти није могуће крштење душе. Душа иде у вечност са печатом првородног греха не као вољни учесник у злочину, већ као потенцијални носилац зла, одлази непрепорођена благодаћу, не добивши Крштење водом и духом, без којег, пo речима Спаситеља нико не може да добије Царство Небеско (Христов разговор са Никодимом). Треба што je могуће раније увести дете у поље дејства благодати. До Крштења благодат Божија делује извана, после Крштења она обитава у човековом срцу. О томе да дете треба васпитавати од самог рођења знали су још древни мудраци. Једном мајка донесе дете код Сократа с молбом да je научи како да га васпитава. Сократ упита: “Колико има година?” Мајка одговори: “Две године.” Сократ рече: “Касно je, сада га треба преваспитавати.” Приликом Крштења детета ми тежимо да га благодат, делујући у њему од најранијег узраста, невидљиво васпитава и учи.
 

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>

Comments are closed.