НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

 

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви

 

 
СВЕТИ ПРАОЦИ – СТАРОЗАВЕТНИ ПРАВЕДНИЦИ
 
У почетку створи Бог Небо и земљу (1. Мојс. 1,1). Тако почиње највеличанственија, најдивнија и најтајанственија од свих књига – Библија. Колико је у Библији речи, толико је у њој тајни! Свети Оци су нам открили да се под речју „Небо“ подразумевају духовне сфере, анђеоски светови. За трен ока, по речи Божијој из небића и таме били су изведени у живот, били су створени дивни светлоносни духови који су одражавали у себи светлост, благодат и лепоту Свете Тројице.
Под првосазданом земљом се подразумева хаотична материја, слична растопљеном металу који мајстор сипа у већ припремљене прецизне калупе. Земља је била без обличја. Непробојна тама је стајала изнад ње, она је била пуста, није било знакова живота, само се свуда простирао огроман, бескрајни океан где није било ни обала ни острва, само бјеше тама над безданом; и Дух Божји дизаше се над водом (1. Мојс. 1, 2).
Као што орао својим крилима греје још беспомоћног птића тако је и благодат Божија постепено оживотворавала свет.
Рече Господ: Нека буде свјетлост (1. Мојс. 1, 3) и бездан таме се претвори у бездан светлости којим се заодену земља, по речима Псалмопојца, као дивна риза. То није била сунчева светлост – светила још нису била саздана. Тајанствена космичка светлост се час гасила, час поново палила. И пророк Мојсије је писао: И би вече, и би јутро, дан први (1. Мојс. 1, 5). И раздели Господ светлост од таме.
Библијско стварање почиње од вечери. И у древна времена дан је почињао од вечери и сада црквено богослужење у храму почиње вечерњом службом, у истом ритму са стварањем света.
Неки Свети Оци, укључујући Св. Атанасија, Климента Александријског и Василија Великог су „дан“ схватали овако: у Библији се под њим подразумева временски период, али се не указује на његово трајање. То је такозвана теорија периода.
Други Оци, укључујући Јована Златоуста, учили су да је стварање света било дато у откривењу или Адаму који је о томе испричао својим потомцима, или, пак, пророку Мојсију. У неколико тренутака човеку је била откривена сва историја Васељене. И због тога је он главне периоде стварања, његове главне етапе назвао данима.
Трећи су говорили да је Анђео открио тајну стварања Адамовом сину Ситу. Анђео му је на људском језику испричао оно што не може у потпуности бити исказано чак ни анђелским језицима. Тако и ми кад говоримо са малим дететом о неким великим догађајима бирамо речи и изразе, који су му доступни. И овде се под речју „дан“ подразумева одређени период, одређени циклус стварања.
Било је прво вече и јутро првог дана. Други дан се одликовао стварањем неба које је у Библији названо свод.
Пророк Давид говори: Разапео си небо као шатор (Пс. 104, 2).
У Библији се реч „небо“ употребљава у неколико значења. Прво небо које видимо нашим очима јесте атмосфера Земље. Друго је међузвездано пространство. Треће је духовно, а не материјално небо, средиште благодати Божије, она област у којој обитавају Анђели и душе Светих. За њега је речено у молитви: Оче наш, Који си на Небесима! (Мт. 6, 9). На треће небо је био узнет у Духу Светом апостол Павле. Другог дана је било створено прво небо, атмосфера.
Трећег дана је Господ раздвојио копно од воде. Вода се сакупила у океанима и морима као у огромним резервоарима, појавило се копно, на њему су се појавиле планине, брда и равнице и њима су потекле бујице воде. Као што говори Псалмопојац: излазе на горе и силазе у долине, на место које си им утврдио (Пс. 104, 8). Земља се покрила дивним тепихом од дрвећа и жбунова, трава и цветова. Тада је свет био још млад, пун снаге. Стабла џиновског дрвећа су била обавијена бршљаном и лијанама, боје су биле необично јарке. Све је говорило о младости земље.
Затим, четвртог дана Господ ствара небеска светила. И овде, у овом акту стварања је велика тајна премудрости Божије. Земља није просто честица света – земља је прва створена. Ради ње је створен остали свет, остали космос. Ако је по својим димензијама Земља само мала честица творевине, она је по свом значају духовни центар читаве Васељене, због тога што је овамо, на Земљу, сишао Господ, Творац света.
Од ове Земље је Он примио Своје људско тело; овде, на Земљи, Он је победио силу и моћ ђавола. О како је мало људско срце, али каква се борба у њему одвија! У њему је средиште читавог духовног живота! Ма како мала била Земља у порећењу са необухватном Васељеном, она представља њен мистички центар.
Господ је створио Сунце и друга светила, створио је времена: године, месеце, дане, и време је кренуло својим богоутврђеним ритмом.
Какву дивну слику је представљало небо, светлуцајући у милијардама звезда! Ово небо је требало да учи људе величанствености, лепоти и премудрости Божијој, како је написано у Псалтиру: Небеса казују славу Божију (Пс. 19, 1). По предању неки Свети (Свети праотац Авраам и великомученица Варвара) су дошли до Богопознања сазрцавајући звездано небо.
Петог дана Господ ствара жива бића, гмизавце, рибе и птице. И овде постоји унутарња доследност, унутарња постепеност стварања.
А у шести дан по речи Господњој ствара земља сведуше живе по врстама њиховијем, стоку и ситне животиње и звијери земаљске… (1. Мојс. 1, 24).
Биљке имају живот, али њихова душа представља само извесну силу која им омогућава да се хране и да расту. И животиње имају душу, али је и она потпуно другачија од људске. Животиње се руководе инстинктима, оне имају само бесловесна осећања и представе, али којима не могу да се одлепе од земље: оне су у потпуности везане за њу, оне су смртне као што је смртна материја.
И затим Господ ствара човека – круна творевине. Он припрема Васељену за човека, као неку кућу. Господ ствара човека од земље и удахњује у њега дух живота.
И због тога, док је по телу близак другим бићима која живе на земљи, по духу свом човек је сличан Анђелима. Библија почиње речима: У почетку створи Бог Небо и земљу. Мојс. 1, 1). А у самом људском бићу сјединише се небо и земља. Кроз човека треба да дође до преображаја и одухотворења читавог Космоса, читаве Васељене. Од бића која је Бог створио само је човек по образу и подобију Његовоме.
Бог је највиша Премудрост – и човеку је дат ум.
Бог је Дух – и човекова душа је нематеријална.
Бог је Љубав – и човеку је дата могућност да развије у себи ово осећање по којем постаје сличан Богу.
Јер што је више способан за љубав тиме је ближи Богу, тиме је потпунији његов живот, тиме је срећнији и овде на земљи у невољама и изненадним животним обртима.
Бог је вечан, и човекова душа је бесмртна. Човек није само биће по образу, већ и по подобију Божијем, односно он својим животом може да се уподобљава Богу. Дата му је слободна воља, дат му је избор да поступа како жели. У овоме је велико достојанство човека, али и велика одговорност и опасност по њега. У слободи воље је почетак човековог вечног спасења, али у слободи воље је и могућност вечне погибли.
Црква радосно слави спомен на старозаветне праведнике, сећајући се стварања света: рајско блаженство, пад у грех, а затим мучно трагање за изгубљеним Рајем, или, насупрот томе, безумно наслађивање грехом. Свети Оци су сву историју рода људског делили налик на периоде људског живота. Они су говорили да је време од Адама до Ноја попут човековог најранијег детињства, његово најраније доба. Ноје је већ после потопа добио од Бога завет. Човечанство је ушло у друго доба, у други период свог живота.
Време од Ноја до Авраама је детињство рода људског. Аврааму је Господ дао још величанственија обећања. Време од Авраама до Мојсија је – младост. Пророку Мојсију је Господ дао десет заповести – основу Старог Завета.
Време од Мојсија до Христа Спаситеља је време зрелости, мужевности рода људског. Христос је донео ЈевАнђеље и то је последње откривење. У Апокалипси је речено: вечно Јеванђеље (Откр. 14, 6). Других откривења више неће бити. Због тога је у Новом Завету и речено: Дјецо! посљедње је вријеме (1. Јн. 2, 18). Неки неправилно схватају ове речи. Али, „последње време“ значи последњи период, када се све испунило, када је роду људском већ све откривено. А када ће бити крај зна једино Господ. На питање ученика о времену краја света Спаситељ није хтео да дао одговор…
Црква се празнично сећа Светих Праотаца. Они нису видели Христа, али су веровали у Његов долазак, нису имали у рукама Свето Јеванђеље, али су се потчињавали закону своје савести, књизи која није написана руком, књизи написаној у њиховим срцима. Свети Оци говоре: „Наша савест је налик на извор. Ако будемо чистили овај извор и ослушкивали савест, она ће нам гласније и јасније говорити шта да чинимо. Ако, пак, будемо ућуткивали своју савест, она ће пресушити, као извор који је засут блатом, песком и камењем.“
Свети Праоци су видели Христа очима своје вере, а неки у пророчанском прозрењу. Они су испуњавали вољу Христову чинећи дела добра, љубави и свепраштања.
У Библији постоје речи: „Араам, Исаак и Јаков, који не учинише зла“ (молитва Манасије, цара јудејског, чин појања 12 псалама). Свети Димитрије Ростовски пита: „Како је то могуће – сви људи чине зло, па зашто је онда за њих речено: „Нису чинили зла?“. И овако објашњава ове речи: „У свом животу они никоме нису желели никакво зло, у свом животу они нису желели ни да увреде ни да ожалосте ниједног човека.“
Дакле, Свети Праоци су Хришћани који су живели пре Христа. Амин.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *