НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

 

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви

 

 
О ГРЕХУ ПРАЗНОСЛОВЉА И БРБЉИВОСТИ
 
Пророк Илија је, како је у Светом Писму речено, био човек исто као и ми; али он се помолио Богу, и небо се затворило, те нестаде киша (Јаковљ. 5, 17). Небо је било налик на ужарени бакар. Овиме је пророк Илија казнио људе за безакоње и одступање од вере. Пророк се после опет помоли и поче да лије киша. Као да је земља широко отворила своја уста, сува од жеђи, и почела да упија животворну влагу. Мртве пустиње су се претвориле у зелене ливаде и поља.
У Библији, у Књизи Постања налази се тајанствена прича о виђењу Јаковљевом. Праведни Јаков, бежећи од гнева свог брата Исава, заноћи на пустом месту. И ту је имао виђење. Светлоносни човек, налик на Анђела ступи са њим у борбу. Читаве ноћи је трајала ова борба. Није могао да победи ни један ни други. На крају, пред зору, непознати му рече: Пусти Ме, зора је. Овај одговори: Нећу Те пустити докле ме не благословиш. Тада се непознати дотакну његове ноге и рече: Од сада се нећеш звати Јаков, него Израиљ, јер си се јуначки борио и с Богом и с људима, и издржао си(1. Мојс. 32, 24-28).
Шта значи ово виђење и ова прича? Свети Оци је овако тумаче: Господ кажњава за неправду и за грех – чак и Свете и праведне, и љубљене Своје. И можда још строжије кажњава грех у њима.“ Згрешио је Јаков. Он је на превару узео благослов који би му Господ и тако дао. А виђење? Јаковљева молитва је дошла до Бога у виду некакве страшне борбе. Својом молитвом Јаков као да је рукама зграбио Бога и није дао Божанском праведном суду и Божанском гневу да га казни.
Читаве ноћи је трајала ова борба. Бог је био „везан“ загрљајем Јаковљевим, односно, напетом молитвом, која се изливала из срца и која је била победоносна. Овде као да је милосрђе Божије победило Божански праведни суд.
Реч Јаков значи „онај који спотиче“. Реч Израиљ „онај који види Бога“, боговидац. Својом молитвом Јаков је тајанствено, мистички видео славу Божију и добио благодат којом је могао да побеђује људску мржњу и свет. Чиме да побеђује? Уздањем и надом у помоћ Божију. Да побеђује сталном, унутрашњом покајничком молитвом.
Браћо и сестре! Зашто је наша молитва тако слаба, тако немоћна, тако јалова? Зашто се она као дим пружа по земљи? Навешћу три разлога.
Први је што наш живот није у складу са молитвом. Ми не живимо по заповестима Божјим, а Господ као да говори: „Ако ти испуниш Моју вољу, Ја ћу испунити твоје молбе. Ако Ме послушаш, и Ја ћу услишити твоју молитву.“ Ево због чега је наша молитва мртва и немоћна – ми не живимо по заповестима јеванђељским. Наш живот као да се раздваја. Негде у кутку наше душе и свести светлуца вера. А у свакодневном животу се понашамо као пагани.
Други разлог је што молитву не сматрамо главним делањем нашег живота, основом и срцем свих осталих хришћанских подвига. Свети Јован Златоуст говори: „Кад се молиш жив си, кад заборављаш на молитву твоја душа се претвара у леш препун црва.“ Дакле, браћо и сестре, други разлог због којег Бог не услишује наше молитве је што смо недовољно усредсређени на молитву, не можемо унутрашње да беседимо са Богом, наш ум и срце су заузети пролазним и испразним. И чак када стајемо пред иконе ми само понављамо речи молитве не осећајући их, и нисмо свесни онога што се у њима садржи.
И на крају, трећи и последњи узрок јесте што смо ми оруђе наше молитве, реч, претворили у средство за грех, за разоноду. Свети Јован Кронштатски пише: „Сам Исус Христос је назван Речју Божијом; због тога – како је велика и наша људска реч, како ми треба да поштујемо своје речи!“ И додаје: „Онај ко лаже човека речју хотимице, тај ће и у молитви нехотице лагати Бога.“
Грех речју је најраспрострањенији, на њега смо се највише навикли и зато је то за нас најопаснији грех. Све почиње од „једноставног“ многословља, а завршава се преступањем заклетве, проклетствима и богохулством. Због тога пре свега треба да се боримо са брбљивошћу. Рећи ћете: „Да, заиста, наш језик личи на ветрењачу, која почиње да се окреће при првом налету ветра, и то на ветрењачу са празним жрвњевима; а понекад је наш језик налик на бесног пса који се отргао са ланца па, насумце, уједа и свог газду и свакога ко му се нађе на путу. Али, шта да радимо? Кајемо се и поново грешимо. Не можемо да победимо свој језик, он нас побеђује.“
Није довољно знати да је змијски ујед смртоносан, треба да знамо како да заобиђемо гују-отровницу, како да исисамо крв из ране ако нас је већ ујела и ако отров продире у наше тело. Шта да радимо да бисмо се избавили од брбљивости?
Пре свега треба да ограничимо круг својих сабеседника. Како пијаница који жели да се избави од свог порока не сме да се среће са њему сличним пијаницама, тако и болесник треба да избегава узроке своје болести.
Дакле, потребан нам је строг избор сабеседника. Изгледа нам да водимо невини разговор, али се у ствари предајемо брбљивости као својој страсти, као духовном пијанству у словоблудију. Пијаница се често буди поред ограде у својој нечистоти, празних џепова; тако и ми после дугих разговора осећамо духовну опустошеност, осећамо бол у глави, осећамо, што је најстрашније од свега – губитак благодати Божије.
Неки од нас говоре: „Можемо да на јавним местима не разговарамо са људима који оговарају и блате друге, али ако човек доће код нас у кућу, не можемо тек тако да га истерамо и приморани смо да слушамо оно што нам он прича.“
Дух Свети је рекао кроз пророка Давида: ко тајно опада ближњега својега, тога изгоним (Пс. 101, 5). Али, ако не можете да запушите уста сплеткароша и клеветника ако не можете да га истерате, поступите другачије. Реците: „Ја сам крив за исте такве грехове. Вероватно видиш у мени моје грехове и разобличаваш мене, а као да говориш о другом човеку.“ Ако ово не помогне реците свом сабеседнику: “ Дошло је време за молитву и ја бих волео да искористим твоје присуство да се заједно помолимо и да добијем корист од твоје молитве.“ И почни да читаш Псалтир или акатист. Овај ће одмах почети да се спрема и желеће да оде. Али, ти га задржи и продужи молитву дуже него што се обично молиш. И тада сплеткарош и клеветник следећи пут не само да неће доћи код тебе, већ ће далеко заобилазити чак и врата твоје куће.
На жалост, овакви људи се не стиде да нам прилазе, чак, и у цркви. Они су налик на бесомучне или месечаре. Месечар, вођен њему самом непознатом силом, не схвата изнад какве провалије иде, каквој се опасности излаже. И ови људи, заслепљени демоном не схватају како су разговори, а нарочито сплетке у цркви погибељни.
Обично муве лете на ђубриште и на прљавштину и пузе по њима, а затим разносе заразу. И ево, браћо и сестре, ако таква мува почне да зуји поред нашег уха: „Знате ли последњу новост, само нека то остане мећу нама…“ и тако даље, реците: „Брате (или сестро)! Клекнимо заједно на колена и помолимо се за човека којег осуђујеш. Ако је он заиста згрешио значи да је у невољи; и он је наш брат!“ И поверујте да ваш сабеседник (или сабеседница) неће хтети да се моли. Он (она) ће рећи: „Боле ме ноге“, и побећи ће.
Брбљивост је погубна. Грчки писац Плутарх прича следећи случај. У село које се налазило близу Атине дођоше два војника из побеђене атинске војске доносећи жалосну вест. Они свратише у берберницу у којој је у то време берберин бријао човека. Он му је насапуњао главу и већ је обријао једну половину, кад чу ову вест. Берберин све остави па потрча у Атину колико су га ноге носиле како би први донео вест о поразу. Поче да виче на улици: „Јесте ли чули да су Спартанци разбили атинску војску?“
У граду настаде метеж. Али, затим власти почеше да испитују о чему се ради, шта се десило. Гласине нису биле потврђене. Берберина ухватише и почеше да траже доказе. Наравно, није могао да да никакве доказе. Тада га осудише на погубљење због ремећења мира. Одведоше га на губилиште, и џелат је већ био извукао мач из корица да му одсече главу. Горко се кајао берберин због своје страсти према новостима. Давао је реч да се више никад неће мешати ни у чије ствари ако случајно остане жив. И одједном народ повика: „Станите, не убијајте га!“
Уморни војници су напокон дошли до Атине и потврдили да је војска заиста побеђена и разбијена. Берберина одвезаше. И чим је дошао к себи он је још не сишавши са губилишта одмах поставио питање џелату: „А јесте ли чули шта се догодило са војсковођом? Да ли је заробљен или је убијен?“ Није се ничему научио.
Дакле, први услов за борбу са брбљивошћу јесте избор сабеседника. Други је контролисање својих речи. Своје мисли треба да изражавамо што је могуће краће.
Постојао је град у Грчкој – Спарта, чији су се становници трудили да говоре што је могуће краће, да у једној реченици искажу читаву причу. Грчки мудрац Питагора је захтевао од ученика који су ступали у његову заједницу да прво три године проведу ћутећи. Он је говорио да мудрац прво треба да научи да ћути, а тек после тога да говори.
И у неким древним манастирима је постојао типик који је прописивао ћутање. Монаси су општили само знацима.
Зашто је ово тако неопходно за нас, браћо и сестре? Зашто треба да се научимо да ћутимо? Зато што ћутање сабира огромне снаге у човековој души.
Преподобни Исаак Сирин говори: „Ћутање гради, а говорење разграђује!“. Неки људи одређују себи правило: да у току дана изговоре одређени број речи. Наравно, ово није правило за читав живот. Ово је правило само за неко време. Ако се грана искривила треба је савити на другу страну да би се потом исправила. Ако је човек болестан за излечење му се прописује строга дијета.
Осим тога, у разговору треба избегавати сва непотребна понављања. Горд човек воли да стално понавља једну исту реченицу као да жели да је фиксира у сећању других. Уопште, брбљивост је један од знакова гордости. Човек сматра да су његове речи веома драгоцене и као да се опија звуцима свог сопственог гласа.
С друге стране, треба избегавати следеће често сувишне фразе као што су: „извините“, „желео бих да вам кажем“, „да вам не сметам“ и тако даље. Ово је спољашње, лажно смирење, које обично скрива духовну гордост. Ако желите да кажете нешто потребно и корисно немате због чега да се извињавате. Ако хоћете да кажете нешто празно неће помоћи ни молба за опроштај.
Затим, човек треба да се научи да слуша друге. Многи од нас не умеју да саслушају свог сабеседника: прекидају га, не дају му да искаже своју мисао.
Такође се не сме говорити под утицајем гнева и других страсти. Због свега што кажемо у стању гнева касније ћемо горко жалити. Прво треба да се смиримо. Неки су саветовали да ништа не одговарамо када смо узнемирени, али ако је то ипак неопходно да прво тридесет и три пута изговоримо Исусову молитву или да се у крајњу руку обратимо Богу кратком молитвом да нам помогне и упути нас. Такође, ако нас питају за нешто веома важно, не треба одмах да дамо одговор, већ да га одложимо, можда и до прекосутра.
Уопште, човек треба да избегава да било шта говори о људима, да их оцењује, хвали или осуђује, јер је човеково срце дубоко море, а ми видимо само његову површину. Један од Светих Отаца је једном рекао:
„Ако доспем у Рај зачудићу се трима стварима. Нећу видети у Рају оне које сам мислио да ћу видети тамо. Видећу у Рају оне које нисам очекивао да видим тамо. И на крају, зачудићу се ако се ја спасим!“
Када говоримо свака наша реч треба да буде искрена, треба да излази из срца. Једна иста реченица у зависности од тога да ли је речена од срца или се изговара само махинално, по навици може бити и потребна и греховна.
На пример, када се срећемо са пријатељем, ми га питамо: „Како си?“. Ако нас притом, заиста, занима како је овај човек, ако желимо да сазнамо да ли му је нешто потребно, ако смо спремни да му помогнемо, онда је то глас наше љубави. Али, ако питамо махинално: „Како сте?“ без икаквог осећања према другом човеку ми лажемо и лицемерни смо, то је – празнословље.
Свети Оци су говорили: „Када ступаш у разговор одреди са каквим циљем говориш, знај са ким говориш, о чему говориш, зашто говориш, где говориш и колико говориш. Ако при томе будеш имао на уму да ћеш због својих речи бити осуђен или оправдан, схватићеш да је далеко безбедније ћутати него говорити!“
Илија је назван пророком Божјим, човеком Божјим, јер постоје још и сатански пророци. Како разликовати пророке Божије од ђавољих пророка? Пророци Божји људима откривају вољу Божију само онда када на њих силази Дух Свети. Што се тиче демонских пророка, они не проричу, они гатају за новац и лажу. Они „одговарају“ на питања која им се постављају. У свом животу, они су бескрајно далеко од јеванђељске духовности и када „пророкују“, они се уствари улизују човеку, оправдавају људске страсти и похоте како би угодили огреховљеном мноштву.
Свети пророк Божји Илија је, по речима сина Сирахова, био као вихор, и његова реч као упаљено светило (Сир. 48,1-12). Вихор руши, ковитлац мете све на свом путу. И пророк Илија као снажан ветар уништава грех, безакоње и порок. Његова реч као светилник обасјава пут свима који траже спасење.
Дакле, треба да подражавамо светог пророка Илију у љубави према Богу и ревности за веру. Наравно, такву чистоту ума никада нећемо достићи, и нећемо бити Илија, али подражавање добродетељи ће већ бити залог нашег духовног усавршавања и спасења.
Амин.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *