НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

 

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви

 

 
ПОШТОВАЊЕ СВЕТИХ
 
Све протестантске деноминације и секте категорично одбацују молитвено призивање Светих, образлажући то тиме што je једини посредник и заступник за људски род пред Богом Исус Христос и да, клањајући ce Светима, ми самим тим хулимо на Бога, јер славу Божију придајемо je људима сличним нама. У поклоњењу Светима протестанти виде тајно идолопоклонство и сматрају да je пагански пантеон продро у Цркву, сакривши своје богове под другим именима. Од свих протестантских конфесија само англиканска Црква допушта химне у част Светих, у којима ce прослављају њихови подвизи и врлине, али ни код англиканаца нема молитвеног призивања Светих. У суштини ове англиканске химне немају литургијски већ морално-дидактички карактер на нивоу прича са моралном поуком.
Одговоримо најпре на питање: зашто ми православни поштујемо Свете?
Реч „Светитељ“ многи људи схватају као „високо моралан човек“. У свету ce ови појмови често користе као синоними. Човек који je несебично предан свом делу ce назива светим, добар и милостив ce назива светим. Међутим, морална страна личности je само један од услова за светост, a сама светост означава нешто много више: блискост човека са Богом, сједињење благодати Божије са човековом душом, озарење читавог његовог бића вечном нетрулежном Божанском светлошћу. Светитељ je нерукотворени храм у којем Бог невидљиво обитава присуством и пројављивањем Својих сила; због тога прославља¬јући Светога, ми пре свега прослављамо Бога Који raje изабрао, освештао и који тајанствено живи у њему. Ми не одузимамо славу од Оца када прослављамо децу коју je Он васпитао. Ми не понижавамо војсковоћу прослављајући војнике, зато што je њихова победа његова победа. Ми ce Светитељу поклањамо пре свега као храму у којем обитава Бог. Истовремено je спасење синергизам двеју воља – Божанске и људске: Божанске која буди човека за духовни живот и даје му снаге да ce бори са грехом и људске, која прима благодат и покорава joj ce; због тога, прослављајући Бога, ми прослављамо подвиг живота Светога – човека сличног нама, који je за разлику од нас имао огњену одлучност да пре умре него да ce преда у власт греха. Ми прослављамо човека пo природи сличног нама, али преображеног благодаћу Божијом, човека којег je она узнела на анћеоску висину.
Прослављање Светога ce састоји пре свега у молитвено-литургијском поштовању, a затим у сећању на његов живот који за нас представља поуку као пример испуњења Јеванђеља да бисмо му подражавали онолико колико можемо. Ми прослављамо Светога као што прослављамо победника зато што je светост венац тешке борбе са демонским силама, са паганским обичајима и предрасудама света, које спутавају човека као мрежа коју je гладијатор бацио на свог противника, и са самим собом, са страстима које ce буне против духа. Светост je усклађеност човека са његовим највишим задатком. Реч црква означава сабрање. И ово сабрање или јединство ce најпотпуније остварује у литургијском животу. Молитва Светима je вера у јединство земаљске и Небеске Цркве, у реално присуство Небеске Цркве у свештеном простору храма и Литургије. Прослављање Светих je вера у бесмртност душе која општи са онима који живе на земљи. Господ je рекао: Ja сам Бог Авраама и Бог Исаака, и Бог Јакова, јер Бог није Богмртвихнегоживих(уп. Мт. 22, 32; Мк. 12, 26-27; Лк. 20, 37-38).
Молитва – то су зраци духовне љубави. Апостол Павле je рекао да ће у будућем веку нестати вера и нада, али ће остати љубав. Вера ћe нестати јер ћемо ми својим очима видети оно у шта верујемо, наде неће бити, јер ћe ce испунити оно што смо очекивали, a љубав ћe остати; не само да ће остати, већ ћe у вечном животу бити налик на пламен који гори. Вечни живот je вечно приближавање Богу. Способност вољења има своје димензије, и љубав постаје све дубља и интензивнија. Љубав je садржај будућег живота, због тога ce ми Светима обраћамо молитвом. Молитва je, као и љубав, слободни чин људске душе. Молитва je један од услова општења земаљских с небескима. Љубав je делатна, Светима нам желе добро, можда више него што ми то сами себи желимо, али ce они не мешају насилно у наш живот. Само добро je неспојиво са насиљем и због тога Свети чекају да им ce ми обратимо; и овај дијалог ce остварује у молитви, нарочито у молитви у храму.
Из Светог Писма знамо да су Свети имали нарочите дарове Духа Светога: исцељивали су болесне, избављали од смрти, изгонили демоне, предсказивали будућност, видели на даљину, знали мисли и тако даље. Бог je Дух, свудаприсутан, ванвремен и ванпросторан. Свети нас виде и чују у Духу Светоме. Неки секташи тврде да ce душа после смрти до Страшног суда налази у стању сна; мећутим, сан je стање тела, a не душе. Нервни систем je погранична зона измећу душе и тела, али он структурно припада физичком свету. У сну ce одвија обнављање, очишћење нервног система, обрада информација које je човек добио, али душа за то време не спава; стање снова je њена делатност при умањеним телесним импулсима и активизацији подсвести. Кад би душа умрлог тонула у стање несвестице и заборава, љубав не би могла да остане у души после смрти. Љубав je динамична и активна. Секташи ce не слажу са нама говорећи да у старозаветној Цркви нема празника у част Светих, химни и молитава Цркве у част Светих. У старозаветно време душе праведника су силазиле у ад очекујући своје искупљење. Пре распећа и васкрсења Христа Спаситеља између земље и Неба зјапила je непремостива провалија, због тога je и самим Светима било потребно искупљење и спасење, они сами су ce налазили у привременој власти демона и ада. Род људски je требало најпре да буде искупљен и земља сједињена са Небом; тек тада je човечанска природа, коју je представљао васкрсли и вазнети на Небо Спаситељ заједно са праведницима које je Он спасио, постала достојна прослављења и вечнога живота. Славити онога ко ce налази у аду и молити оне који су још увек одвојени од Бога било би преурањено и због тога бесмислено.
Љубав шири границе људског живота. Постоји изрека: „Живи онај ко воли и живи онолико колико уме да воли.“
У сферу општења Хришћанина не улази само ограничени круг људи са којима ce он сретао и био повезан у овом животу, већ и огромно поље читаве свештене историје рода људског, чија су највиша светила – Свети. Они пребивају својим духом или вољом у Цркви. Ми општимо са Светима кроз молитву. To je мистичка, тајанствена веза. Постоји још и онтолошка веза: и они и ми смо укључени у јединствено духовно тело Цркве, Христово Тело. Ми имамо једног заступника пред Богом – Христа у смислу да je Голготска жртва једини пут којим човек може да дође до Небеског Оца. Крв Авељева коју je пролио његов брат je вапила ка небу за осветом, крв Христова je спаситељско заступништво за нас и она моли Бога за опроштај.
Што ce тиче заступништва Светих они су наши самолитвеници и старија браћа. Они ce молитвено заступају за нас пред Богом, да би нам Бог због љубави према њима дао она блага којима je њих обдарио и да би нас учинио достојнима ових добара. Њихова молитва je, такође, жртва, али, ако нас je Господ на Крсту искупио Собом, Свети моле да нас Господ обдари као и њих, да нас услиши, као што je услишио и њих, односно себе (као објект Божанске љубави) они замењују нама. Љубав патње других жели да преузме на себе, a своју радост да подели са свима. Љубав je мистичко јединство које не интегрише личности: свака од њих, остајући оно што je била живи због другог и у другом, због чега њен живот постаје дубљи. Рај je море светлости где зраци љубави иду од једног према свима и од свих према једном.
Протестанти, пошто им je страна мистика и литургијске дубине Цркве, пореде Цркву са пантеоном паганских богова.
Али, паганство je замена јединог апсолутног и трансцендентног Бога космичким и историјским феноменима, персонификованим и обученим у форму митова. Паганство ce као религија хтонских (земаљских и подземних) богова изрођује у демонопоклонство и демонологију са магијом, с магијским ритуалима, екстатичким пророцима, оргијама и хекатомбама, баханалијама и сатурналијама. To су атрибути паганског света, ма којем региону он припадао. Овај демонски свет паганства који кипти од страсти, свет паганских богова, који су једни другима непријатељи и супарници, ујединио ce у јединствени војни табор против Цркве Христове. Тамо није било алтернативе: или сатана у многоликом облику Пана, Сатурна, Шиве или Христос. Али, Христос je победио пакао и свет. Христовом силом Свети побеђују грех и зло. Њихов живот je уподобљење Христу. О њима je Господ рекао: Ko Мени служи, за Мном нек иде, и гдје сам Ja, ондје и слуга Moj нек буде (Јн. 12, 26). Христос невидљиво пребива у Цркви, дакле, и Свети су у Цркви са Христом.
Пагански Рим, који je подигао пантеон као свој духовни акропољ, слао je хришћанске Свете да их поједу гладни лавови и да сагоре у пламену ломаче, a сада протестанти пореде са пантеоном збор хришћанских Мученика који су живот дали за Христа. Раскинувши везу између земаљске и Небеске Цркве, одбацивши молитве Светих протестанти су логично морали да одбаце молитве Хришћана за умрле.
По мишљењу протестаната Црква није била у стању да помогне онима који су прешли границу земаљског постојања. Тамо их очекује само једно – награда или казна. Тамо ce човек налази у неком вакууму, у изолацији. Апостол Павле говори да љубав траје заувек (в. 1 Kop. 13, 8). Секташи лишавају умрле љубави препуштајући их себи самима. Ова равнодушност или беспомоћност, која ce претвара у суровост према умрлима, неспојива je са потребом људског духа да помаже не само онима који живе на земљи, већ и онима који су отишли у други невидљиви свет. За протестанте je ад – пакао, где нема наде, где не продиру зраци љубави и молитве.
У старозаветној Цркви je постојало поштовање Анђела. Изображења Херувима стајала су у олтару јерусалимског храма. Господ je рекао да нико не понизи у свом срцу чак ни дете, зато што његов Анћео – чувар гледа лице Небеског Оца (Мт. 18, 10). Aко je мало дете достојно поштовања ради његовог Анђела, какво поштовање захтева достојанство самог Анћела, a Светитељ je пo речима псалмопојца „мало мањи од Анђела“ (Пс. 8, 6). Анћео je већ утврђен у добру и благодати, a Светитељ ce до краја земаљског живота налази у ватри духовне борбе. Господ je дао људима, народима и земљама Анђеле – чуваре. Библија говори о томе да Анћели учествују у свештеној историји света. Анћели су духови који пребивају у благодати Божанске љубави. Анћели немају обавезу да помажу људима, већ je то њихова духовна потреба и жеља. Они воле људе као образ Божји; они воле људе зато што je за људску душу Себе на распеће предао Син Божји. Они воле људе зато што сама љубав жели да прошири добро на друге; она je налик на вино које ce прелива преко руба чаше.
Свети су онолико колико су пo мери својих снага подражавали Христу; Христово дело je спасење рода људског, због тога свеци треба да наставе Христово дело, да помажу спасавању људи и сваког човека. Они су носиоци добра, али они, изражавајући ce савременим језиком, нису интервенти добра, њихова љубав je деликатна. Они нам невидљиво помажу и чекају док их ми не позовемо. Сваки човек осећа у свом срцу светле и мрачне импулсе који долазе из два света као таласи. Ако окрене своје срце према свету светлости, према душама које су пo благодати Божијој постале христоподобне и богоподобне, према Анђелима и Светима он ce неће осећати усамљен и напуштен пред силама зла, већ у великој духовној породици, где ћe му његова браћа притећи у помоћ, заштитити га и неће га оставити у рукама ђавола – прелестжтеља и човекоубице. Свети ce могу упоредити са искусним војницима који су сав свој живот провели у духовној борби, који знају снагу и лукавост паклених духова, знају нашу немоћ, састрадавају нам и спремни су да дођу у помоћ онима који призивају њихова имена. Протестанти су претворили свету Цркву у пуко земаљску заједницу, нарушивши тајанствену везу измећу земље, Неба и преисподње.
 
Поклоњење моштима Светих
 
Тишина je многолика. Постоји замишљена тишина планине, постоји одјекујућа тишина кланаца, постоји тишина ледника – непробојна као зид од стакла, постоји напета тишина шуме, постоји тишина подземља која притиска, постоји тајанствена тишина древних храмова и кула, постоји још једна нарочита тишина која душу испуњава спокојством и миром – то je тишина гробљанска.
Гробље као да чува на себи печат вечности; то je дубока тишина која говори без речи. Сваки гроб je тајна. Неки гробови личе на колевку уснулог детета, други зраче невидљивом светлошћу; постоје гробови из чије дубине, чини ce, допире јецај и молба. Гробље je острвце другог света, у чијој огради ce једва чује пригушена бука града налик на шум таласа који ударају о морску обалу. Она не нарушава, већ као да контрастом подвлачи спокој и тишину гробља. Гроб није само видљиви знак краја земаљског пута, тачка која je стављена на крај реченице човековог живота, то није само визуелно подсећање на смрт; гроб je нешто друго. Гроб je отисак људског духа који je прешао у вечност, и оног стања у којем ју je дочекао. Поред неких гробова je тако лако и радосно, други изгледају притиснути тежином надгробне плоче, као да камен лежи на нечијим грудима. Сваки гроб je прича коју oceћa људско срце, али не може да прочита његов тајнопис. Нису ce тек тако код свих народа, чак и код пагана, гробнице – станови мртвих – поштовале више него станови живих.
Древни Хришћани су волели да врше богослужења, нарочито Литургију у подземним гробљима – катакомбама, на гробницама где су као Престо – Жртвеник служиле гробнице Хришћана – мученика не само зато што je над њима висио Дамоклов мач прогона, већ због тога што су њихова срца овде осећала нарочиту благодат.
Баптисти према покојницима испољавају већу равнодушност од пагана и Јевреја, јер код ових постоје погребни ритуали и молитве за упокојење уснулих. Доктрина баптиста о спасењу искључиво индивидуалном вером претворила ce у суровост и беспомоћност у односу на оне који су прешли границу земаљског постојања. Покојници не само да су остављени да леже у гробовима ископаним у недрима земље, већ су закључани и у духовним гробовима својих поступака и дела, која су, као и све људско прожета трулежношћу и грехом. Баптисти приносе на жртву свом вероучењу главну вредност – љубав, која je увек делатна и динамична. Баптистички утилитаризам зна само за живе чланове своје заједнице.
Један познати философ – хегелијанац je заказао у цркви службу за упокојење својих умрлих рођака. Када су његове колеге изразиле чуђење како je могуће да човек који негира бесмртност душе иде у цркву да ce моли за упокојење душа мртвих, он je одговорио: „He знам шта ce дешава, мој разум не може да ми да одговор, али моје срце осећа да смо за време службе заједно, служба нас поново сједињује.“
Баптизам негира поклоњење светим моштима и светињама. Баптисти ce позивају на Стари Завет, где ce додиривање мртвог тела сматрало скрнављењем; те je захтевало ритуално прање и жртву очишћења. Старозаветни свештеник и назорејац нису имали права да додирну леш, чак, ни човека који им je био најближи. Али, у Старом Завету смрт ce доживљавала само као последица и слика греха; чак je и за праведнике смрт представљала одлазак у пакао. У земаљском животу човек je био несрећни изгнаник из раја, a после смрти je провалија преисподње затварала над њим своја уста. Какво поштовање моштију и поклоњење je могло да постоји у то доба када je род људски изгубио благодат, када су, чак, и душе праведника биле одвојене од Бога и власт сатане ce простирала и над њима, када у пакао нису продирали зраци небеске светлости? Човеково тело je трулило у земљи, a душа je силазила у преисподњу, где je боравила у мучном очекивању доласка Спаситеља света.
Христова смрт и Васкрсење били су извор нове вере и истинске победе над смрћу и паклом. Васкрсење Спаситеља из мртвих je постало слика будућег васкрсења, испољавање Божанске силе која ћe васкрснути и преобразити читав физички план васељене. Тела васкрслих праведника биће налик на тело Васкрслог Христа, односно биће преображена Духом Светим. Ова тајна ce открила на Тавору када je Божанска светлост учинила да Христос – Његово Тело – заблиста светлије од сунчеве светлости, и Његова одећа je била бела као снег. Преображање Христово на Тавору je сведочанство о будућој слави Светих Небеске Цркве. Бог je пo Својој суштини ван граница света тј. твари, али кроз Своје Божанске енергије долази у додир са светом, пребива у њему, освећује не само човекову душу, већ и тело. Мистичко виђење благодати je Црква забележила у иконографском приказивању Светих окружених златокругом светлости. Праведници пребивају у Духу Светом, они су сједињени са Божанском светлошћу и зраче светлост. Израиљци нису могли да гледају у Мојсијево лице кад je он сишао са Синаја, где je беседио са Богом, због сијања благодати и молили су Пророка да прекрије своје лице покривалом. Од случајног додира са костима пророка Јелисеја мртви je васкрсао. Гробнице праведника точе живот. Вечни живот почиње у времену, Небеско Царство почиње на земљи кроз стицање Духа Светога.
Свако од нас je у свом животу видео лица озарена унутрашњом светлошћу, која су му изгледала предивно. Понекад мислимо: „Како овај човек личи на Христа!“, али он не личи пo спољашњем изгледу и цртама лица, већ пo благодати која га преображава, светли у његовим очима, лежи као печат небеског спокоја на његовом лицу; њен дах ce осећа у његовим речима, чини његово ћутање сличним тајанственој беседи. To je појава Духа Светог у физичкој равни., Свако од нас може да потврди на основу свог унутрашњег искуства да нам je са једним људима лако и осећамо ce слободно, као да у њиховом присуству нека прљава крљушт или скорела кора спадају са наше душе; са њима осећамо радост, као да нам ce вратило детињство, које још није било помрачено гресима и страстима. У општењу са њима ми осећамо нове снаге, прилив духовне енергије, коју од њих добијамо. Знамо и друго, када на лицима људи лежи печат греха, као жиг затвореника утиснут ужареним гвожђем; изгледа да саме очи таквог човека говоре да je он спреман да почини сваки злочин. Чак и наизглед лепа лица ce одједном пред нама приказују као крвљу обливена лица убица, ружна и одбојна. Изгледа нам да такви људи зраче некаквом мучном и мрачном енергијом, нарочито њихове очи; од општења са њима осећамо тежину и опустошеност у души, као да нам неки невидљиви вампир пије крв. Код Светих, чак, одећа и ствари имају чудотворну силу, на пример, у Старом Завету жезал Мојсијев и одећа пророка Илије, a у Новом Завету – убруси (покривала за главу) које су носили Апостоли, и окови Св. апостола Петра.
Свако од нас својим унутрашњим искуством може да посведочи да не само људи већ и куће и ствари имају своје духовно лице, своју тамну или светлу позадину. У неким кућама нам je лако и добро, мир ce усељава у срце, заборављамо све своје бриге и противречности, престајемо да размишљамо о греховном и испразном. Још су древни људи приметили да човеков дух остаје некако „запечаћен“ на њиховим стварима. Тако je и обрнуто, постоје куће где нека тежина као да притиска груди, где човек осећа тескобу и бригу, жели што пре да напусти то место, да побегне одатле.
Постоје места где човек дише пуним плућима, удише чист ваздух као да je на планини или у врту. A постоје куће раскошно урећене, брижљиво срећене, као да je свака ствар олизана језиком, и истовремено ce oceћa да je атмосфера ове куће прожета смрадним испарењима; човек oceћa лепљиву, смрадну прљавштину која као да je разливена око њега. Постоје места где ce душа одједном грчи, чини joj ce да je ту учињен преступ и проливена људска крв. Нарочито су овом „црном радијаци¬јом“ греха погођене куће у којима су ce људи бавили магијом, гатањем, спиритизмом и тако даље.
Мрачне и светле силе ce испољавају у физичкој равни: човек може да постане заједничар Божанске благодати и медијум демонског света. Ми не поштујемо само мошти Светих, већ и њихове гробнице и куће у којима су они живели, одећу коју су носили; њихове ствари чувају благодат као што сасуд у којем je било миро чува његов миомирис. У Новом Завету смрт je престала да буде предворје пакла, за свете je она сусрет са Христом, почетак истинског живота, прелазак у царство светлости. He само душа, већ и тело човеково могу да буду заједничари благодати, у супротном случају какав смисао има васкрсење мртвих? Човек je предвиђен за вечни живот као личносно духовно-телесно биће. После васкрсења мртвих тело ћe бити слично души (одухотворено), a душа слична телу (биће видљива).
Црква нам je открила још једну тајну везану за васкрсење мртвих. Човеково тело je узето од земље, оно садржи у себи све физичке елементе и осим тога, енергетске структуре космоса. Човек представља читаву васељену у минијатури, због тога су неки од древних философа и Отаца Цркве називали човека микрокосмосом. Како би подвукли ову везу и зависност древни мистици су видљиви свет понекад алегоријски приказивали у обличју човека. Човекова душа као дах Божанских уста припада духовном свету. Човек je карика измећу два света, штавише, ови светови ce садрже у њему самом, у узајамној вези његове душе и тела. Човек je венац Божанске творевине, њиме ce завршава последњи чин стварања видљивог света; као што цар представља оличење своје државе, тако je и човек представник космоса у духовном свету.
Раскинувши савез са Богом, човек je власти смрти и пакла препустио не само себе, већ je читав материјални свет бацио у бездан трулежности и грубе материјалности. У материјалном свету дошло je до дубоке деформације: хијерархијско устројство самих материјалних структура које претпоставља принцип слободе и симпатије сменили су механички закони. Ови закони у порећењу са ранијом хармонијом личе на болесне комплексе, у њима ce као последица греха одразио губитак љубави – главне основе читаве творевине. Ha пример, закон привлачења je сменило насиље и поробљавање слабог од стране јаког, мањег од стране већег. Ван љубави су насиље, потчињавање и ограничење постали једина средства за чување структура од потпуног распада. Кроз поновно успостављање савеза између Бога и човека, цара космоса, доћи ће до преображаја и одухотворења самог космоса. Космос ћe бити препороћен у својој ранијој величини, свецела творевина ћe ce претворити у јединствену симфонију у славу свога Творца. Али, овај будући преображај ћe започети од освештања човека Духом Светим, због тога ћe васкрсење мртвих таксфе бити васкрсење васељене.
У земаљском животу између душе и тела постоји тесан мећусобни утицај, али и после смрти остаје нека скривена веза и због тога ce сахрањивање мртвих сматрало једним од дела милосрђа још у Старом Завету (в. књигу Товита), a у Новозаветној Цркви су постојала братства чији су чланови преузимали бригу о сахрањивању сиромаха, оних који немају рођака, путника и просјака. Има много случајева када су ce душе несахрањених, нарочито људи који су били злочиначки убијени, јављале људима и указивале место где ce налазио њихово тело или кости, и молиле да ce над њима обави погреб.
Хришћанство учи о првородном греху који je као болест задесио човека и учинио тело гнездом страсти. Али, истовремено Хришћанство сведочи о достојанству људског тела као дивног инструмента душе. Друге религије не дају основа за поштовање људског тела. За пантеисте je тело прелазна етапа, ружна модалност, ефемерна форма, случајно повезана са духом, његова привремена одећа. За материјалисте je тело конгломерат ћелија, молекула и атома, структура која ce после смрти распада на елементе. За крајње спиритуалисте тело je сенка душе; одлази душа – нестаје сенка. За антропоморфне религије антике сама душа je сенка тела. За хиндуисте je тело облик илузорног постојања, зло и привид. За будисте готово исто то, само с том разликом што они не признају природу душе, већ само њене елементе, који после смрти под импулсом жудње за животом стварају нове комбинације душе и тела.
Ми поштујемо мошти Светих као неисцрпни извор благодати, као образ будућег живота. Тела Светих су пророштво оном времену када ће смрт нестати, када je више неће бити, када ћe после васкрсења из мртвих нестати дуализам душе и тела и образоваће ce јединствена монада личности, где ћe тело постати форма душе, a душа садржај тела. Због тога су за нас мошти и гробнице Светих символи вечности, извори невидљиве светлости и духовних сила. Гробнице Светих су сунца која обасјавају свет из недара земље.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *