НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

 

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви

 

 
НЕБЕСА ЈЕДИНИ ИСТИНСКИ ЗАВИЧАЈ
 
Читали сте у Јеванђеље разговор Исуса Христа са Његовим тајним учеником Никодимом, једним од јеврејских старешина. Господ је рекао: И нико се не попе на Небо осим Који сиђе с Неба, Син Човјечији Који је на Небу (Јн. 3,13). Шта значе ове речи? Свето Писмо о Небу говори у различитим смисловима. Прво небо је ваздушно пространство које окружује Земљу, онај бездани плаветни океан у којем као огроман брод плива наша Земља. Друго небо су космичка пространства у којима се налазе небеска светила – звезде што блистају као драгоцено камење које је неко бацио у бескрајно пространство. Неки од нас постављају себи питање да ли у овим световима постоји живот? Свето Писмо говори само о Анђелима и људима, а остала небеска тела су мртва материја.
Постојало је мишљење у древном свету да су звезде анђеоске силе, али је Црква на Петом Васељенском Сабору ово мишљење осудила као јеретичко.
Духовни центар света је Земља; иако она у размерама читаве творевине представља само малу честицу, готово зрнце, овде, на Земљи, десили су се највећи догађаји у историји Васељене. Овамо је дошао Господ, на Земљи је Он примио људско тело, на Земљи је Он пролио Своју Крв, због тога је Земља постала духовно срце читаве Васељене: као што је мали дијамант драгоценији од огромних камених стена.
Дешава се да људи питају: зашто је онда Господ створио ове милијарде звезда, ако су оне мртве и ненасељене? Зар то није исто што и питати уметника: зашто је он насликао велелепну и величанствену слику?
Господу је подједнако лако да створи милионе галаксија као и једно зрнце. Једном су код Преп. Антонија Великог дошли философи и после дуге беседе га упита: „Ти у животу ниси прочитао ниједну књигу, одакле ти таква мудрост?“ Антоније рече: „Ја непрекидно читам књигу, написану прстом Божјим, она је откривена преда мном: једна страница књиге је Земља, а друга Небо.“
Дакле, Преподобни Антоније се учио Богопознању из историје Земље видећи Промисао Божји у судбинама света, и даље, гледајући небо он је разумевао бесконачност и величину Творца.
Постоји предање да је Свети праотац Авраам сазрцавајући небо дошао до познања Јединог Бога; у житију Свете великомученице Варваре се такође говори о томе да је на тај начин – кроз сазрцање творевине Божије и она дошла до познања Творца.
У тропару Равноапостолној кнегињи Олги коју историја назива „мудром“ речено је да је она узносила свој ум од видљиве твари, односно од видљиве творевине ка невидљивом и вечном, и да је тако познала Саздатеља свега што постоји.
Небо које видимо својим очима је само слика другог духовног неба, највиших сфера, где обитавају Анђели и душе Светих. О овом небу Господ говори: И нико се ие попе на Небо осим који сиђ е с Неба, Син Човјечији Којије на Небу (Јн. 3,13).
Како је Господ сишао с Неба? Јер Господ је бесконачни Дух. Он је сишао са неба у том смислу да је овде на Земљи примио људску плот; али у Јеванђељу је такође написано: Који је на Небу (Мт. 6, 9), односно Он се Духом Својим налази свуда, све држи силом Својом, налази се Сав у свему, и истовремено је Сав изнад свега.
Један од византијских философа – Козма, написао је научни рад у којем је дао слику света. Ова слика је символична.
Уопште, древни философи, научници и мудраци су волели да изражавају своје мисли у облику приче, у облику загонетке. Дакле, он је насликао слику којој су се касније много смејали и ругали као незнању древних људи. На овој слици је Земља приказана како почива на три слона. Три слона стоје на киту, у океану, Земља је окружена кристалним сводом, и човек је дошавши до краја Земље, завирио изван њега и као да га је сломио.
Шта то значи, да ли је то стварно незнање или се овде крије неки дубоки, тајанствени смисао, који омогућава човеку да види Васељену не само као гомилу бездушне материје, већ и као идеју Божију оваплоћену у материји? Океан означава оно космичко небо о којем смо говорили. Три слона означавају три добродетељи: веру, наду и љубав, на којима се темељи свет. Када нестану ове добродетељи, када оне ишчезну, срушиће се и свет, растуриће се све карике које га чувају и задржавају да се не распадне.
Неки питају: „Када ће бити крај света?“ Господ је одбио да одговори на ово питање зато што нама није корисно да знамо дан и час, али се може рећи да ће свет пропасти онда када пресуши и нестане љубав.
Даље, ова три слона стоје на киту; шта то значи? То је препорађајућа благодат Божија, на којој се држе три добродетељи.
Древни су цртали Земљу коју окружује огроман кристални свод у облику големог шатора. Касније су се њихови кратковиди потомци томе смејали. Међутим, испоставило се да су древни мудраци у праву. Заиста, нашу Земљу окружава неки, слој озона налик на „шатор“, захваљујући којем се и чува живот на Земљи. Ако он буде разрушен, живот на Земљи ће бити уништен у бујици космичке радијације.
Господ је рекао да је дошао у свет не да би судио свету, већ да би спасао свет (Јн. 12, 47). Јеванђеље говори да је Светлост дошла у свет, али свет није познао Светлост, није Је примио (Јн. 1, 9119): Људи су омрзли Светлост због тога што су њихова дела била зла. Господ говори да је Он дошао како би се сви они који верују у Њега спасли, али ми знамо колико Хришћана пропада. Свети Оци нас уче да ће верницима бити суђено строжије него неверницима. Преподобни Макарије Велики је наводио да ће се на најстрашнијем месту у паклу налазити свештеници који су недостојно служили и монаси који су нарушили своје завете… Ипак, Господ говори да ће се они који верују у Њега спасти.
Постоје различите врсте вере; постоји вера од разума, ова вера је хладна и мртва као месечева светлост. Ова вера не загрева наша срца, не одрећује наше поступке. Ми верујемо да Бог постоји, а живимо као да Га нема, живимо зароњени у своје сопствене страсти. Ова вера неће никога спасти, она ће човеку послужити само на осуду. Господ говори о другој вери, која је налик на сунчеву светлост, која се излива на све; сунчеву светлост, која греје и оживотворава, под чијим зрацима цветају биљке и предивни цветови. То је вера сједињена с љубављу, вера која се испољава и сведочи читавим људским животом.
Господ је рекао: Као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба Син Човјечији да се подигне (Јн. 3, 14). Шта значе ове нама чудне речи? Зашто Господ одједном пореди Себе са змијом подигнутом у пустињи?
Стари Завет представља праслику и символ Новог. У догађајима Старог Завета ми видимо оне скривене тајне, које су се откриле у Јеванђељу. Мојсије је извео Израиљце из египатског ропства, где су их фараони приморавали да као робови раде даноноћно, да пеку цигле, а затим, како Израиљски народ не би постао претерано многобројан, наређивали да се убијају сва мушка деца.
Египат код Светих Отаца символички означава пакао, ропство фараону је ропство рода људског греху. Правиле су се цигле од глине, коју су на својим леђима носили Израиљци, шта ово символички значи? Па то да је грешник свецело погружен у сујетно и земаљско. Затим су се ове цигле пекле у ватри; ватра су наше страсти; глина је постајала тврда као камен. И исто тако наше душе од грехова постају камене, постају сурове, постају недоступне за дејство Божанске благодати.
И ево, Господ преко Мојсија изводи Израиљце из Египта у земљу обећану, која символички означава Царство Небеско, а сами Израиљци – Цркву Божију. Они иду по пустињи четрдесет година; четрдесет година је живот једне генерације, то је наш земаљски живот.
У једном од брдовитих места, где су се Израиљци зауставили и логоровали, почеле су да их уједају отровне змије, којих је тамо било у огромном мноштву. Људи су умирали један за другим, и тада Мојсије по указању Божијем направи бакарну змију.
Раније су Израиљци били излили идола – теле од злата и драгоценог камења. Њега је Мојсије разбио и бацио у воду. Сад он прави змију од простог метала – бакра, а затим ову змију причвршћује за штап. По објашњењу Светих Отаца, штап на који је била причвршћена змија је био у облику крста. Мојсије је подигао штап-крст изнад логора Израиљаца. Ако би онај кога би ујела отровна змија стигао да дотрчи до штапа и погледа бакарну змију није умирао, остајао је жив.
Овде је праслика Исуса Христа. Али, неки кажу, како се Христос може поредити са змијом, кад змија у Библији најчешће представља символ мрачне, богоборачке, људима непријатељске силе?
Када је Господ разапет, Он је за Свој Крст приковао грехове читавог рода људског, у том смислу је змија била прикована за крст-штап. И ако човек очима вере гледа Искупитеља-Господа, односно ако верује да је Исус Христос његов Спаситељ и прибегава Му кајући се, ране од уједа невидљивих змија, односно наши греси се исцељују благодаћу и милошћу Божијом. Тако треба Син Човјечији да се подигне, говори Христос о Свом будућем распећу и о спасењу света (Јн. 3,14).
Господ говори да је Светлост дошла у свет, али Је свет није познао, због тога што је више заволео таму. Ми у Символу вере читамо: “ Који је распет за нас у време Понтија Пилата,“ међутим, разапињање Христа се наставља, оно се наставља како у историји рода људског, тако и у нашим сопственим душама.
Свет, који је заволео зло више него Светлост одмах је устао против Христа и Његових ученика.
Сећате се да се у Јеванђељу говори како су се Ирод и Пилат помирили за време суда над Спаситељем и како су тог дана постали пријатељи (Лк. 23, 11-12). Тако су се јеврејски и пагански свет, који су наизглед били туђи, који нису наликовали један другоме, ујединили у заједничкој мржњи против Христа Спаситеља.
Какви страшни прогони, страдања и муке су се обрушили на Његове ученике, као да се на њих излила сва богоборачка злоба људи и демона!
Господ се у нашим сопственим срцима разапиње када свесно изабирамо грех. Када изабирамо мрак страсти, а не светлост Богопознања, ми постајемо мистички и издајници и убице Христа Спаситеља.
Зашто многи од нас говоре да не осећају духовну радост, па Светлост је дошла на свет! Треба у себи да се радујемо и ликујемо. Због чега су наша срца мртва и хладна? Зато што не волимо Бога. Зашто не волимо Бога? Јер, природно је да деца воле свог оца, тим пре да људи воле свог Небеског Оца и Творца!
Зашто? Само зато што се не може истовремено волети Христос и грех, Бог и демон. Неки говоре: „Ми идемо у храм, кајемо се, причешћујемо се, значи волимо Бога више него грех.“ Али, браћо и сестре, готово свако од нас има неки тајни грех од којег му је тешко да се растане.
Човек је спреман да се бори са свим осталим пороцима, али да овај њему тако сладак грех сачува у тајности. И због тога благодат не може да проникне у душу таквог човека. Код једних је то среброљубље, код других осуђивање људи, код трећих телесне похоте. Не заборавите: када се човек не бори са својим грехом, он је далеко од Христа.
Свети Оци говоре: „Није могуће одмах се борити са свим гресима, удари змију у главу и тада ће она бити мртва. Ако будеш расецао змијино тело на делове, она ће свеједно остати жива.“ Дакле, свако од нас по својој савести треба да расуди који грех њиме највише влада и с којим му је најтеже да се растане, за који му је најтеже да се исповеда, који се боји да изгуби више него своје вечно спасење.
Авва Доротеј је казивао како је код њега једном дошао неко од братије и покајао се да краде храну. Авва га с љубављу упита: „Зашто то чиниш?“ Овај одговори: „Гладан сам, није ми довољна храна за трпезом.“ Тада Преподобни рече: „Благосиљам те да једеш колико хоћеш, само немој да крадеш.“ После неког времена се испоставило да овај човек поново краде. Авва Доротеј га поново упита: „Зашто то чиниш, благословио сам те да једеш колико хоћеш?“ Овај одговори: „Стидим се братије.“ Тада Доротеј рече: „Дођи код мене, мене се не стидиш, и једи код мене шта год хоћеш док се не наједеш, само немој да крадеш.“
И ево, поново се испоставило да овај несрећни брат краде. И Преподобни га поново упита: „Зашто то радиш, зар је могуће да се стидиш мене, свог оца?“ Овај рече: „Не, оче, не стидим те се, али не могу да не крадем, навикао сам и због тога осећам муку ако нешто не украдем.“
Тада авва пожеле да сазна: „А шта радиш са оним што крадеш, да ли све поједеш?“ Брат одговори: „Не, оче, довољно ми је оно што једем за трпезом. Оно што украдем носим у своју келију и кријем, а затим, када храна почне да трули кришом је износим и храним магарца.“
Да, понекад и ми имамо потпуно бесмислен, дивљи грех, али у том греху налазимо некакву тајну насладу.
Био је још један сличан случај када је неки монах такође крао храну, али је његова савест проговорила, те он одлучи да се покаје.
Изашао је и пред свима исповедио свој грех, и поклонивши се замолио братију да се помоли за њега. Очевидац пише да је, када је брат исповедио свој грех, из његових уста изашао мрачни дим, и сви у просторији су осетили: страшан смрад, јер је то из њега изашао демон.
Дакле, да би у нашој души пребивала духовна радост, да бисмо волели Бога и видели очима срца Светлост, Христа Спаситеља, морамо да се боримо против својих греха, јер сунце сија свима, али га нама грешнима заклањају мрачни облаци наших страсти. Амин.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *