НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

 

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви

 

 
О ЉУБАВИ ПРЕМА БОГУ И ПРЕМА ЉУДИМА
 
Неки законик упита Исуса Христа: Учитељу! Која је заповест највећа у закону? Спаситељ одговори: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом (Мт. 22, 36-39).
… Један ходочасник, обилазећи света места, чу како у пустињи, у скиту, живи схимник узвишеног духовног живота; он одлучи да га посети и да се исповеди код њега. Схимник га прими са љубављу и замоли га да напише исповест на папиру. Неколико дана ходочасник проведе у скиту, приносећи пред Богом покајање, записа своје грехове и даде старцу папир. Овај пажљиво прочита исповест, а затим рече: „Ти си, брате, овде написао много сувишног, а оно главно ниси чак ни поменуо.“ Затим настави: „Ти стално исповедаш једне исте грехове, а Господ ти их је већ опростио – не верујеш у Тајну Исповести, те стално поново говориш своје грехове. Зар ти не верујеш да је Крв Христова, која је за тебе проливена, већ опрала твоје грехове? Довољно је да их једном исповедиш. Осим тога, пишеш о многим околностима који немају никакве везе са твојим гресима. Подробно говориш о гресима које си починио у мислима – то не треба радити: анализирајући их поново можеш да оскрнавиш своју душу сећањима. У својој исповести указујеш на друга лица: у исповести не треба говорити никаква имена – говори само о себи самом. И на крају, ниси рекао оно главно, да не волиш Господа, да не волиш људе.“
Ходочасник се успротиви: „Оче, како да не волим Господа?! Па ради Њега сам све оставио и путујем као сиромах! Како да не верујем ЈевАнђељу, Његовим светим речима… Коме онда да верујем на земљи? Како да не волим људе?! Па ја живим од њихове милости – свако ко ми да парицу или парче хлеба спасава ме да не умрем од глади, он је мој доброчинитељ. Чиме да се поносим пред њима кад немам ништа осим ових рита?“ Схимник на то одговори: „Брате, ти још ниси познао унутрашњи духовни живот, због тога не познајеш добро своје срце и уопште ниси схватио оно што ти говорим; ево, прочитај исповест коју ми је недавно донео мој духовни син.“ Он му даде листове са исповешћу и ходочасник поче наглас да чита: „Пошто сам пажљиво проучавао свој живот схватио сам да нимало не волим Бога: онога кога волим носим у свом срцу, слатко ми је да се сетим његовог имена; кога волим, увек га се сећам и о њему размишљам. А да ли много размишљам о Богу? Већи део мојих мисли је о пролазном, сујетном и грешном. Од двадесет четири сата у току дана ја једва да један сат посвећујем размишљању о Промислу Божијем.
Када размишљам о Богу, размишљам некако нерадо и са принудом, а ако у то време неко дође код мене са причом о неким новостима, жудно упијам сваку реч. Кад читам Свето Јеванђеље или књиге Отаца одмах заборављам све што је написано, а новости и сплетке памтим дуго година; значи, не волим Бога.
Радо разговарам са оним кога волим, – време лети, чини ми се, неприметно, а на молитву стајем са тешкоћом, са напором – и неколико минута молитве изгледају ми као дуге године. Желим да што пре оставим молитву и да се бавим својим свакодневним пословима. Чак тражим изговор да што пре завршим молитву. Због тога видим да не волим Бога, иначе бих желео да увек разговарам са Њим и да размишљам о Њему.
Желим да проводим време с оним кога волим, а како идем у храм? Хладно, невољно, не осећајући присуство Божије у Цркви. Значи, не волим Господа. За време саме молитве не размишљам о Богу, већ о нечем другом, и понекад, завршивши молитву, чак, ни не знам јесам ли читао јутарње или вечерње молитве – чак ни време молитве није било посвећено Богу.
Ако некога волимо његове жеље и вољу радо извршавамо. Сам Господ је рекао: Ако Ме волите поштујте Моје заповести. Кад бих волео Бога научио бих напамет све заповести Његове и трудио бих се да их испуним. А ако би ме човек сад питао које су то заповести ја, чак, не бих могао ни да их набројим. По томе видим да не волим Бога. Кад се преда мном постави избор да ли да поступим по вољи Божијој или по вољи свог сладострасног срца, најчешће поступам по жељи својих сопствених страсти – значи, не волим Бога.
Што се тиче љубави према људима, загледајући се у себе и у свој живот схватио сам да не волим никога осим себе самог. Кад волимо човека у њему видимо само добро, а ја у људима видим само лоше, видим њихове грехове. Само у себи проналазим врлине и добродетељи. Дакле, ја не волим људе. Оправдавамо поступке онога кога волимо, а ја, напротив, осуђујем све око себе као да су ме недостојни. Значи, не волим људе. Радо праштамо онима које волимо, а ја дуго памтим увреде, дуго, можда читавог живота. Значи, у мени нема никакве љубави.
У Светом Писму је речено: Радујте се са онима који се радују и плачите са онима који плачу (Римљ. 12,15) – али, обративши пажњу на своје срце, ја видим да ме успех и срећа других људи уопште не радују, равнодушан сам према њима. У себи видим нешто још страшније: туђа срећа ме вређа. И напротив, када се људима дешава несрећа ја наизглед саосећајући са њима у себи бивам злурад. По томе сам схватио да не волим људе, нема у мени ничег светог!
Моја вера је само спољашња. Кад бих веровао Јеванђељу, ја бих дрхтао на помисао о паклу, трудио бих се да задобијем Царство Небеско, међутим, сећање на смрт и будући живот не додирује моје камено срце. Видим да људи око мене умиру, али сам живим као да ћу вечно бити овде, на земљи. Значи, ја сам неверник, значи, не бојим се Бога. Чак и мрачни духови, духови пакла, који мрзе Господа, по речима Светог Писма дрхте од Њега, али у мени нема ни тог страха који је дат ђаволу: ја не дрхтим од претњи Божјих, с којима се Он обраћа свету и мени кроз пророке, потпуно сам безосећајан.
Сматрам себе верником, а живим као да Бога нема. Чак и више од тога, када жудим за грехом и када ме савест разобличава, покушавам да убијем, да угушим своју савест; чини ми се да би за мене било боље кад Бог уопште не би постојао, значи – у свом срцу сам богоубица, не верујем у Бога и не волим Га. Стојим на богослужењу и у оним светим тренуцима, када Дух Свети осењује људе који се моле у храму, када је чак и самим Анђелима страшно, бавим се порочним, прљавим помислима и успоменама; налазећи се у храму Божијем, ја своје срце претварам у свињац. То значи да не волим Бога. То значи да не верујем ни у шта свето.
Препун сам гордости: све људе у свом срцу сматрам нижима од себе, а себе за неког изабраника. Претворио сам себе у некакав кумир и ништа друго не радим осим што се клањам самом себи. Ако читам Свето Писмо и дела Светих Отаца уопште их не читам да бих их испунио, већ да бих важио за мудрог пред верујућима, препричавајући им Свете Књиге. А ако се сретнем са световним људима, онда се напротив, бојим чак и да покажем да сам Хришћанин како ме не би исмејали и прогласили за фанатика. Пред световним људима се стидим, чак, и да се прекрстим, да учиним знак крста којим је био спасен људски род. Због тога сматрам да сам човек који не воли Бога, мрзи људе, не верује ни у шта свето и који је испуњен сатанском гордошћу.“
Ужасну се ходочасник и рече: „Оче, заиста, исповедао сам своје грехове, али ове грехове нисам видео у свом срцу. Шта да чиним да бих заволео Господа?“ Схимник одговори: „Читавог живота се трудим да заволим Бога. Овај труд је оно што припада нама, али је сама љубав дар Божије Благодати. Међутим, могу да ти дам неколико савета. Знаш ли шта је увеличавајуће стакло? То стакло има следећу особину: ако се у њега скупе сунчеви зраци и ова концентрисана светлост усмери на дрво, оно ће постепено постајати све топлије и запалиће се. А ти сабери, свој ум који је расејан попут ових зрака, у дубину срца и држи у свом срцу име Исуса Христа, затим размишљај о доброчинствима Божјим, о томе да се налазиш под млазом милости Божије, да је сваки дан у твом животу – Божји дар теби. Тако ћеш.почети да осећаш захвалност према Богу, а од захвалности се рађа љубав. Затим, читај свакога дана Свето Јеванђеље, читај да би га испунио. Сваке вечери размишљај о томе како си поступао тог дана, који грех си учинио, коју заповест си испунио. Да би заволео људе, немој никада никога да осуђујеш, већ се труди да запамтиш да свако има своје скривене врлине и говори: „Ма ко био – овај човек бољи је од мене.“ Својим непријатељима дај тајну милостињу и увек се моли: „Господе, дај ми да Те заволим са таквом снагом с којом сам раније волео грех!“
Браћо и сестре! Највиши степен љубави према Богу и људима је жртвена љубав, када људи за своје ближње дају живот, када се не одричу вере у Бога чак ни под претњом смрти. Данас наша Света Црква слави спомен Светих Мученика – Шалве, Бидзина и Елизбара ; они су испунили две највеће заповести: о љубави према Богу и љубави према људима. Живели су у време тешко по Грузију: земља је била опустошена, разорена најездом шаха Абаса. Кад је овај освајач и тиранин умро, на персијски трон је дошао шах Абас Други. Он је ретко водио ратове са суседним земљама, волео је уметност и поезију, али је према Грузији водио исту политику као његов претходник. Слао је у Грузију, нарочито у Кахетију, туркменска номадска племена која су уништавала сетву, палила винограде, пљачкала села, одводила становништво у ропство. Земља је била опустошена и уништена као после најезде скакаваца. Животопис Светих говори да су се тада угасиле светиљке у свим црквама, чак и у катедралној цркви у Кахетији, у Алавердском храму.
И ево, свети кнезови – Шалва, Бидзин и Елизбар – одлучише да жртвују своје животе како би ослободили домовину. Сакупивши невелики одред војника, они неочекивано нападоше Туркмене и побише их; само се један спасио бекством и испричао персијском шаху шта се десило. Шах је грузинском цару послао захтев да му се бунтовнички кнезови одмах пошаљу, претећи Грузији новим несрећама ако га цар не послуша. Кад су сазнали за то, свети кнезови добровољно дођоше код цара и он их предаде Персијанцима. Они су могли да се сакрију, могли су да се боре, али знајући да народу прете рат и нове несреће и страдања, они одлучише да својом крвљу угасе шахов гнев. Он их предаде Туркменима – рођацима погинулих. Ови их бацише на најсуровије муке: скинуше им одећу, везаше их и намазавши медом њихова тела, ставише их на сунце: осе и пчеле су их у облацима ројева нападале и уједале. Затим су Шалви и Елизбару сабљама одсекли руке и ноге и почели да пуцају у мученике из пушака као у мете. А Бидзину су спремили још тежу казну – као великомученику Јакову Персијанцу: почеше да му секу тело на делове, почевши од зглобова руку и ногу. А он је за то време изговарао Символ вере и Оче наш. Тела Светих мученика су касније тајно узета од мучитеља и пренета у Грузију.
Пре мучења светим кнезовима су понудили да приме ислам обећавајући им помиловање. Код муслимана важи шеријатски закон: ма шта човек да је учинио, све му се опрашта ако прими ислам. Због тога су муслимани нудили кнезовима да приме њихову веру, обећавајући им не само опроштај већ и највише почасти. Међутим, Свети изабраше мученичку смрт.
Житија Светих представљају Јеванђеље испуњено у животу. Данашње Јеванђеље нас подсећа да је највиша заповест, циљ читавог човековог живота стремљење да човек заволи Господа, односно да Му посвети своје срце; то је тежња да човек воли свако људско биће као да му је најближе. Ове заповести захтевају огроман напор и самоодрицање, али Господ велику награду обећава за њих. Онај ко у свом срцу носи љубав разликује се од других по томе што је његово срце као драги камен који зрачи невидљивом светлошћу. Ову светлост он сам не може да види, али је други људи осећају срцем. И због тога су се око пустињака и отшелника скупљали монаси, људи су ишли у далеке манастире да би се огрејали у зрацима ове свету невидљиве љубави.
Ми смо Хришћани онолико колико у срцу имамо духовне љубави. Заповести о љубави према Богу и људима су крила која човека подижу увис. Ако у човеку нема љубави он личи на јадног црва, који беспомоћно пузи по земљи и не може да се подигне из праха и блата.
У молитви Светог Јована Златоуста коју читамо сваке вечери постоје речи, постоји молба да нам се дарује љубав. Али, не само увече, већ увек морамо да молимо Господа: Господе, дај ми благодат да Те заволим; Господе, дај ми снаге да испуним вољу Твоју; Господе, дај ми храброст да се одрекнем своје гордости!“Амин.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *