НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

 

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви

 

 
ДУХОВНИ ОТАЦ – ДУХОВНИК
 
Како се борити против мрачне силе, како се ослободити од њеног страшног утицаја, како се ишчупати од „хипнозе“ ђавола?
Прво средство je искрена исповест свих својих грехова. Када je оптински старац Иларион читао молитве онима који су долазшш код њега пo духовну помоћ захтевао je потпуну исповест почев од шестогодишњег узраста.
Затим, потребно je често причешћивање Светим Тајнама. Неки старац je једном питао демона: „Шта je теби најстрашније?“ Овај одговори: „Причешће. Кад се човек причешћује то je за мене најстрашније.“
Осим тога, потребна je Исусова молитва. Свети Јован Златоуст говори: „И ми имамо заклињање против демона – то je име Исуса Христа. Непрестано, од ујутру до увече, a ако можеш и од вечери до јутра говори: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, смилуј се мени, грешном!“ – ова молитва није само у стању да истера демона, већ ћe залечити и ране које су његови отровни зуби оставили у твојој души.
Моћно оружје против демона je смирење. Демон je Макарију Великом говорио: „Ти постиш, a ja уопште не једем, ти мало спаваш, a ja уопште не спавам, али ти можеш да будеш смирен пред другима, a ja не могу да се смирим ни пред ким, чак ни пред Богом. Побеђујеш ме смирењем!“
Затим, велико оружје против невидљивих непријатеља je послушање, послушање свом духовном оцу, али потпуно послушање. Послушник се у свом подвигу уподобљава Самоме Христу, Који je разапет на Крсту ради послушања Небескоме Оцу. Мећутим, многи ћe рећи: „Ми имамо духовног оца, али нам због тога није лакше.“ Браћо и сестре, човек може да умре поред бунара пуног воде ако нема чиме да захвати из њега. Очигледно je да у вашем односу према духовном оцу постоји нешто неправилно.
Kao прво, човек који носи послушање мора да буде свестан своје крајње немоћи и слабости. Он треба да каже себи: „Ja сам ништа, ништавило. He могу сам да се спасем.“ Човек мора дубоко да се разочара у своје сопствене снаге. Уједно треба потпуно да се препусти вољи свог духовника, да се уподоби камену у рукама вајара, скулптора, или глини у рукама грнчара. (Наравно, под условом да заповести духовника не противрече заповестима Јеванћељским, које су вечне!). Идући духовном руководитељу човек треба да буде чврсто решен да испуњава све што му он каже.
Треба имати на уму да нас неиспуњени благослов духовног оца (када нама изгледа да je корисније да га нарушимо расудивши својим умом) никако неће приближити Богу, већ ћe нас удаљити од Њега, да ћe ово неизвршење лећи као камен на нашем путу. Послушник у лету треба да ухвати сваку реч свог духовног оца као неку драгоценост и да je чува у свом срцу као многоцени дар.
Али, ево каква грешка постоји на том духовном путу: човек иде код свог духовника са већ раније донетом одлуком, не узима благослов за неки поступак, већ пре сам наговара духовника да му овај да благослов да поступа онако како он хоће. Понекад га, чак, тако ватрено убећује у то да je у праву да, мислећи да се налази у послушању, он сам поучава свога духовног оца.
Понекад се, браћо и сестре, неправилност поткрада и у исповести и она бива веома хладна, човек пo неколико пута понавља једно те исто, говори оно што се уопште не тиче греха, и на крају, у самој исповести тражи лепе и изражајне речи уместо да као дете обнажи своју душу и да замоли за опроштај. Таква исповест je плод таштине и тежак јарам за духовника.
Наравно, духовна деца треба да се виђају са својим духовним оцем, али само да би решавала своја духовна питања. Ово се може учинити брзо; мећутим, неки долазе код свог духовника као што световњаци иду у госте једни код других. Ови људи су лопови: они духовнику одузимају време које je неопходно за молитву.
Браћо и сестре! Неки људи осећају како им je лепо са духовником пa проводе код њега много времена не зато што желе нечему да се науче, већ управо ради тога да би упили неку силу, благодат. Ови људи личе на вампире: они као да пију крв духовнику; не слушајући га, не испуњавајући оно што им он говори, они истог тренутка губе све што су стекли у општењу са њим. И онда их опет нешто вуче да иду код њега како би их он путем унутрашњег напора, пo цену огромног унутрашњег умора извео из овог празног, тешког стања, и опет узалудно, бескорисно. Човек који иде код свог духовника мора да зна да je дужан да изврши оно што му духовни отац каже. Ако свештеник говори са човеком који je у дубини бића расположен да извршава оно што му он каже мање се умара, a ако говори са човеком који je пре-окупиран и задојен световним духом и духом уздања у себе, види пред собом непробојни зид.
Има људи који добивши одговор од духовног руководитеља, уколико их овај одговор није задовољио иду код другог, трећег, са истим питањем. Ово већ значи искушавати Самог Бога. Човек треба да пита и да прими прве речи као вољу Божију, у противном он вара Господа.
Неки се хвале својим духовним оцем пред другима. У Патерику je написано како je неки монах говорио да je његов отац велики старац, a добио je одговор: „Како je добро дрво могло да да тако кисео плод као што си ти?“
Браћо и сестре! Ово се нарочито односи на жене које треба да имају дубоко поштовање и чак известан страх од духовног оца, јер иначе не може бити правилних духовних односа.
A нека духовна чеда иду код својих духовника као да иду да се разоноде, као да иду у позориште или биоскоп; уместо да иду у позориште, она иду код свог духовника и сатима седе код њега. Зато их Бог и кажњава: појављује се пристрасност, појављују се нечисте мисли у њиховим срцима, и уместо да се очисте, она се прљају. To je због тога што су изгубили страх пред својим духовним оцем, страх не пред човеком, већ страх пред Богом, чији je посредник свештеник.
He заборавите: сусрет са духовним оцем треба да буде кратак, тек тада ћe човек схватити речи свог оца и осмислити их! У противном, оне ћe нестати и растворити се у мору непотребних речи.
Браћо и сестре! Данашње Јеванћеље нам прича о томе како je Исус Христос исцелио гадаринског бесомучника. Демони су, изашавши из њега, ушли у свиње (Мк. 5, 1-13). Свиње су они људи који не виде духовно, не виде небо, свиње не могу да гледају увис. Свети Атанасије Велики говори: „Свиња je слика грешника који се каје, a затим опет иде и чини свој грех.“ И још: „Aко се свиња очисти, опере, обуче у свилену одећу и ако joj се обеси на груди златан ланац, она ћe свеједно збацити са себе сву ову одећу и грокћући поново полетети у блато.“ Дакле, свиње су они људи који се после неискреног покајања поново враћају својим ранијим гресима. Амин.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *