НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

 

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви

 

 
ЦРКВЕНО ПОЈАЊЕ
 
Појање је, вероватно, прво што чује човек који случајно сврати у православни храм. Оно заузима веома важно место у православном богослужењу. Појање, као и реч, изражава наше верске мисли и осећања, а нарочито расположења: радост и тугу, тескобу и ликовање, наду и молбу за помоћ и заштиту.
Од најстаријих времена сви народи, који живе на земљи, користе појање у богослужењима. Појање су добро познавали и људи у Старозаветној Цркви. Сам Христос је Својим примером освештао употребу музике у молитви: када је ишао са ученицима на гору Елеонску, Он је заједно са њима певао псалме. То можемо да прочитамо у Јеванђељу.
Апостоли су и сами певали и учили друге Хришћане да прослављају Бога „у псалмима, појању и песмама духовним“.
Већ је у апостолска времена појање имало свој поредак и устав. Свети апостол Павле наводи врсте раних хришћанских песама: псалми, појање (или химне) и духовне песме. Из њих је израсло сво богатство савремене црквене музике.
Псалми представљају изабрана места из свештене књиге Псалтир. Они се веома често читају на богослужењу, а понекад се и певају.
Песме или химне представља девет песама које се помињу у Библији и које одговарају важним тренуцима из Свештене историје.
 
1) Песма после преласка богоизабраног народа кроз Црвено море и избављања од прогона, после изласка из Египта.
2) Поучна песма Мојсија пред смрт.
3) Песма Ане, мајке пророка Самуила. Песме пророчке:
4) Исаије,
5) Авакума,
6) Јоне,
7) Песма тројице младића.
8) Песма Богородичина.
9) Захаријина молитва.
 
Ове химне су важне због тога што се по узору на њих у православном богослужењу граде песме канона на јутрењу.
Духовне песме су сачињавали хришћански песници и писци богослужења. Оне су почеле да се појављују већ у доба апостолско, али процват доживљавају у време после Апостола. Ове духовне песме представљају велико богатство наше Цркве и веома су разноврсне и многобројне.
Мноштво духовних песника и писаца свих времена нам је оставило ове песме у наследство. Само Грчка Црква од апостолских времена до краја 18. века броји више од сто познатих састављача црквених песама. Ако се узму у обзир аутори од тада па наовамо и из других Помесних Цркава, испоставиће се да их има много више.
На жалост, до нас није дошло довољно података о првобитном периоду црквеног појања, сачувало се мало рукописа, а они који постоје тешко се могу дешифровати. Док није пронађен систем нотног записивања музике, који се данас користи, појци су углавном учили појање један од другог. Записи су их само подсећали на оно у шта су се они добро разумели, подражавајући старијима. Зато тешко можемо да замислимо одређене мелодије: кретање гласова појаца, па чак и карактер појединих музичких дела данас знамо само по опису.
Древни црквени писци су на пример говорили да је први глас (гласови су основне мелодије песама и има их осам) важан, величанствен и најсвечанији. Поредили су га са сунцем, говорећи да он одагнава лењост, тромост, сан, тугу и смућење.
Други глас је препун кротости, свештеног трепета, он теши тужне и одгони мрачна осећања.
Трећи глас је снажан. Он, као море за време непогоде, подстиче на духовне подвиге.
Четврти глас је двојак: час подстиче на радост, час изазива тугу. Тихим и меким преливањем тонова, он у душу уноси радост, сугерише стремљење ка Свевишњем, најбоље изражавајући дејство Божије благодати на нас.
Пети глас умирује. душевна узбућења, он одговара плачу због греха.
Шести глас рађа благочестива осећања – оданост, човекољубивост, љубав.
Седми глас је мек, дирљив, поучан. Он нежно убеђује, призива, моли за милост.
Осми глас изражава веру у будући живот, сазрцава небеске тајне, моли се за блаженство душе.
Напеви су се са временом мењали. Наравно, не може се рећи да ми данас приликом појања користимо исте гласове као и византијска Црква пре толико столећа. Међутим, главно је то што устројство богослужбеног појања, потчињено равномерном смењивању мелодија, које је Црква одредила, остаје као и раније.
Да бисмо макар делимично схватили основе устројства грчког појања, које се одразило и у византијском и у руском црквеном појању из каснијег времена, истаћи ћемо следеће.
Стари Грци су имали три начина за изражавање својих осећања у музици: дијатонски, хроматски и енхармонски. Они су се разликовали по интервалу између степена звучне лествице.
Ако су преовладавали цели тонови (са једним полустепеном), то се устројство лествице називало дијатонским (и то најједноставнији и најприступачнији начин појања).
Ако су преовладавали полустепени, устројство лествице се називало хроматским (тежи начин појања).
На крају, постојало је устројство лествице у којем су преовлађивали интервали од четврт тона. Оно се називало енхармонским и било је најтеже за појање.
Да би запамтили и научили појање, стари Грци су затварали кретање звучних таласа у извесне оквире или границе које су се називале тетрахорди (четворозвучја).
Постојала су три оваква тетрахорда.
Лидијски – када се полутон налази на врху тетрахорда: сол + 1 тон = ла + 1 тон = си + 1/2 тона = до.
Фригијски – полутон заузима средину тетрахорда: ла + 1 тон = си + 1/2 тона = до + 1 тон = ре.
Дорски – полутон се налазио на дну тетрахорда: си + 1/2 тона = до + 1 тон = ре + 1 тон = ми.
Временом се звучна лествица повећавала и постајала све сложенија због комбиновања различитих тетрахорда. Резултат оваквог комбиновања је био напев, који је личио на савремену гаму. Разноврсно спајање тетрахорда је давало велики број напева.
Разноврсност грчких мелодија и напева не само што је била тешка за употребу приликом богослужења у Цркви, већ је због своје сложености понекад кварила богослужење.
Због тога су на Западу Свети Амвросије Медиолански, затим и Свети Григорије Велики, а на Истоку Свети Јован Златоуст, а понајвише Свети Јован Дамаскин из мноштва постојећих мелодија и напева изабрали осам најпогоднијих, који су највише одговарали циљу богослужења. Пошто су их писмено изложили они су поставили темељ црквеном осмогласју. Тако су се појавили гласови.
 
У основу првог гласа ушао је фригијски напев.
У основу другог – лидијски.
Трећег – миксолидијски.
Четвртог – дорски.
Петог – ипофригијски.
Шестог – иполидијски.
Седмог – ипомиксолидијски.
Осмог – иподорски.
 
Свети Јован Дамаскин је систематизовао и довео у ред употребу мелодија написавши нотно упутство за богослужење.
Добијено је осам мелодија или гласова, по којима су почела да се певају дела црквене поезије, псалми и химне.
Књига коју је сачинио Јован Дамаскин зове се „Октоих“, или у преводу на црквенословенски „Осмогласник“.
Руска (и Српска) Православна Црква је преузела систем осмогласног појања из Византије, заједно са веронауком и богослужењем. Сваки глас се у току недеље користи за време службе, а затим га замењује следећи глас. Када се заврши недеља осмог, последњег гласа, поново почиње први.
Треба истаћи да се на богослужењу не користи само Октоих, већ и друге богослужбене књиге, на пример Минеји. Стихире Светима или празницима које се у њима налазе поју се на своје гласове. Зато на једном богослужењу можемо чути песме које се поју на различите гласове.
Касније, нарочито у току 19. века, у Русији је своју музику за Цркву писало мноштво изузетних композитора, чија дела и данас чујемо у храмовима. Овакву разноврсност и музичко савршенство као у Русији, богослужење до тада није достизало. Списку познатих црквених композитора: Бортњанског, Турчанинова, Љвовског, Архангељског, Кастаљског, Чеснокова, Гречанинова и многих других, такође се могу додати имена Чајковског, Римског-Корсакова и Рахмањинова, који су се доста потрудили на пољу црквене музике.
Нема ниједне песме на Светој Литургији, као ни од главних песама које се стално поју на свеноћном бденију, која би остала без величанствених или једноставних, ликујућих или тужних и свечаних мелодија које се у богослужењу сливају у јединствену химну Творцу. Црквена музика придаје коначан, хармоничан облик читавом устројству богослужења. Музикалност молитве која се узноси Господу представља најузвишеније служење Богу. Зато је читав црквени живот напојен песмама, како онима које се поју у храму, тако и код куће.
У Православној Цркви је присутна искључиво музика људског гласа. У Православљу се не користе никакви музички инструменти.
Устав православног богослужења јасно одређује који ће текстови бити појани, а који прочитани. Чак и више од тога, одређено је разно појање – негде једногласно, а негде вишегласно.
Основу црквене музике чини хор појаца. Хорови могу бити различити. Мешовити хорови се састоје од мушкараца и жена свих узраста. У манастирима постоје или мушки или женски хорови. Могу постојати и дечји хорови. Постоје дуети, трија и квартети, али највише има хорова од осам (октети) и више певача.
У градским парохијама има неколико хорова: празнични, такозвани десни (јер стоје за десном певницом), али осим њих постоје и мали свакодневни – леви хорови (који стоје за левом певницом).
За време постова има мало појања, сви текстови се углавном чита (чиме се наглашава покајно-подвижнички тон посних богослужења). На празнике се, насупрот томе, све поје, као што је то, на пример, на Васкрс.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *