НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

 

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви

 

 
ПОКЛОЊЕЊЕ КРСТУ ХРИСТОВОМ
 
„Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и Свјатоје Воскресеније Твоје славим“. (Крсту Твом ce клањамо, Владико, и Свето Васкрсење Твоје славимо.) Духовно поклоњење Крсту je стално осећање захвалности према Богу за крсна страдања која су нас избавила од вечне погибли, од огња пакленог, од гроба богоодбачености и заборава у којем je требало да нестане читав род људски.
Један богослов je рекао: “ Да те je ујела отровна змија и да си неизбежно морао умрети у страшним мукама, али да je твој пријатељ својим устима исисао отров из ране и сам умро од овог смртоносног отрова, како би ти било драгоцено сећање на њега, сматрао би га за свог највећег доброчинитеља; a Христос je за тебе учинио много више… Он je испио страшну чашу паклених мука која те je чекала, чашу коју je требало вечно да пијеш.“ A чиме ми одговарамо Христу Спаситељу нашем? Углавном равнодушношћу и хладноћом. Духовно поклоњење Крсту je покорност Промислу Божијем, то je трпљење у жалостима и искушењима, – у ономе што чини крст нашег земаљског живота.
Неки Оци су говорили: најузвишенија молитва je „Нека буде воља Твоја, Господе!“ Када мрак тескобе као црни облаци постаје све гушћи око нас, када као да ce гаси светлост Божија за нас, и када нам изгледа да више нема избављења и спасења, да пропадамо под тежином патње тада непрестано треба да говоримо и понављамо: Тосподе, нека буде воља Твоја, нека буде воља Твоја!“ И када нам засија светлост наде и у жалостима Господ ће нам послати небеску утеху.
Духовно поклоњење Крсту je жеља да човек олакша патње других, да узме на себе њихов труд, њихове немоћи и болести, као што je Господ на Крсту узео на Себе наше грехове и страдања. Преподобни Агатон je рекао: „О, када бих могао да дам губавцу своје тело, a да узмем од њега тело које ce распада од гнојних приштева и рана!“.
Духовно поклоњење Крсту je опраштање свих увреда. Крст je средиште Божанске љубави, и због тога je највише испуњење Јеванђеља – љубав према непријатељима. Свети Димитрије Ростовски каже: „Неки мисле да ce у наше време чуда више не дешавају. He, Хришћанство нам даје снаге за веће чудо од васкрсавања мртвих, то je чудо да искрено, од свег срца волимо своје непријатеље и не само да их волимо, већ да их сматрамо за наше највеће доброчинитеље!“.
Духовно поклоњење Крсту je и осећање сталног смирења. Aко je Господ Исус Христос сишао на земљу и примио најсрамотнију смрт на крсту, онда je за нас понижење на земљи велика слава, клевета – награда, a мучења – радост. У „Отачнику“ ce говори како je један скитски старац, преподобни Мојсије, срео младог монаха Захарију и видео како на њему почива Дух Свети. Ово je запрепастило старца, он паде пред младићеве ноге и рече: „Сине мој, кажи ми, шта je потребно да би човек постао истински монах и да ce спаси?“ Овај ce зачуди и ускликну: “ Авва! Ja то треба да питам тебе, a не ти мене.“ Овај, не желећи да говори о виђењу одговори: „Има неко ко ми je заповедио да те питам.“ Тада Захарија скиде своју камилавку, баци je на земљу, згази ногама и рече: „Ако не будеш под ногама свих људи, да те газе, не можеш да постанеш истински монах и да ce спасеш.“
Браћо и сестре, на крају, духовно поклоњење Крсту je борба са својим страстима, са својим похотама, са својом гордошћу. Неки подвижник je због велике љубави према Христу желео да постане мученик за Њега. Нарочито je желео да за веру буде разапет на крсту. Међутим, прошло je време, смрт ce приближила, a он није постао мученик. Ово му je причињавало велику жалост. Али му ce у виђењу открило да je читав његов живот био мучеништво зато што ce храбро борио против својих грехова и страсти. И он ћe бити овенчан истим венцем као и древни мученици, они који су за име Христово бацани зверима или разапињани на крсту.
У Светом Писму je речено да треба да прослављамо Христа у душама и телима нашим (1. Kop. 6, 20). Када ce клањамо Крсту, ми прослављамо Христа и у телу нашем. Ми себе осењујемо крсним знамењем, савијајући три прста тако да она означавају Тајну Свете Неразделне Једносуштне Тројице; друга два савијена прста су символ две природе: Божанског и људског у Лицу Исуса Христа. Ова два прста савијамо према длану у спомен тога да je Господ сишао са Неба на земљу, оваплотио ce и сјединио земљу с Небом. Ha тај начин сам положај прстију у крсном знамењу je као кратак Символ хришћанске вере. Осењујући ce крсним знамењем треба да ce сећамо Голготских страдања Исуса Христа. Прстима дотичемо чело како би Господ просветлио наше мисли, дао нам духовну мудрост. Затим руку спуштамо низ груди, како би човек очистио наша осећања, како би нам даровао љубав према Њему и према сваком човеку, како бисмо силом Крста победили своје ниске страсти. И затим ce дотичемо руком десног и левог рамена како наша вера не би била мртва вера, већ како би ce испољавала у делима (јер je рука символ делатности); како би Господ укрепио нашу вољу за хришћански живот, за вршење добрих дела, за испуњење Јеванђељских заповести у нашем животу, у нашим свакодневним пословима.
Крст осењује читав човеков живот. Крсним знамењем почиње човеково ступање у Цркву – Света Тајна Крштења. Крст он носи на својим грудима као моћно оружје против мрачних сила ада. Крст благосиља гроб Хришћанинов после његове смрти.
Клањајмо ce, стога, Господу телесно и духовно. Гледајмо очима вере пред собом не само лик Христа Спаситеља, него и Њега Самог, Који страда на Голготи. Када целивамо Крст Спаситељев целивајмо га тако као да ce уснама дотичемо рана Христових из којих тече крв.
Браћо и сестре, Крст je оружје које нам je Господ дао као дар, као оружје против сатанских сила. Свети Кирило Јерусалимски je говорио: „Осењуј крсним знамењем храну коју једеш, одећу коју облачиш, врата када излазиш из куће и када ce враћаш кући.“
Тако и ми пре сваког посла треба да ce прекрстимо и да кажемо: Господе благослови! A пo завршетку посла – Господе, ломллуј ме! или, пак, Слава Теби, Боже! Ујутру, устајући из постеље треба да целивамо крст са одлучношћу да претрпимо све што нам донесе дан који долази. Кад лежемо да спавамо треба да целивамо крст са речима: „Заштити ме, Господе, силом часног и животворног Твог Крста и сачувај ме од свакога зла.“
Благоверни кнез Владимир Мономах je у свом завештању деци говорио: „Сваке вечери, целивајући крст, кајте ce за грехе своје и од срца вапијте Господу: „Господе, као што си ce смиловао разбојнику, митару и блудници, тако ce и нама смилуј, јер je име Твоје – Љубав“.
Амин.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *