НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

 

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви

 

 
ДЕМОНИ – НЕПРИЈАТЕЉИ ЧОВЕКОВОГ СПАСЕЊА
 
Читали сте јеванђељску причу о томе како је Господ наш Исус Христос исцелио несрећника опседнутог демоном (Мт. 17,1421).
Свети Јован Златоуст објашњава: „Демон је мучио човека када је млад месец, како би људи, видећи његову патњу, хулили месец, творевину Божију, а не демона“. Демон мучи, тиранише, страшним унутрашњим пламеном сажиже своју жртву, и притом покушава да остане непримећен, као лопов ноћу.
Један богослов је писао: „Највеће лукавство демона се састоји у томе што може да убеди многе у то да не постоји.“ Постоје људи које себе називају Хришћанима, али говоре: „Ми верујемо у Бога, али не верујемо у ђавола. Ђавола нема, то је само митолошка персонификација наших грехова и страсти.“
Браћо и сестре! Ако зажмуримо на нашег најљућег непријатеља, испоставиће се да смо пред њим беспомоћни и ненаоружани. Као што се лисица претвара да је мртва, да би се затим неочекивано бацила на своју жртву тако се и демон стара да заборавимо на његово постојање, да заборавимо на то да је ова мрачна сила близу нас, како би нас изненада напала, затекла неспремне, парализовала нашу душу, дочепала је се својим страшним зубима.
Свето Писмо јасно говори о постојању сатане и царства мрачних сила. О томе је написано у посланицама апостолским, нарочито код Светог апостола Павла, код њега се говори о ђаволу као о сталном, реалном непријатељу сваког Хришћанина. У житијима Светих, нарочито у патерицима описани су многобројни случајеви појаве и дејства мрачних сила.
Ако анализирамо свој сопствени живот, своју душу, видећемо како често грех влада над нама силом тиранина. Прича се да змија привлачи жабу својим погледом, као да фиксира очима свој плен и жаба, хипнотисана, сама а против своје воље, упада у змијску чељуст. Тако, браћо и сестре, грех никоме не доноси ни радост, ни срећу, али га ми под утицајем мрачне силе чинимо, и наша душа пати, плаче због своје раслабљености, али ми, и поред тога, ипак, чинимо грех.
Као што људи после бродолома, оставши на мору и без воде за пиће, пију слану, надајући се да ће утолити жеђ која их мучи, али је она само још више распаљује, тако нам и греси и страсти доносе непрекидно страдање и тешкоће, тескобу духа, и истовремено нас привлаче некаквом страшном, хипнотичком, сатанском силом.
Свако зна и за постојање друге пројаве сатанског деловања. То су богохулне, одвратне, светогрдне помисли које нам „саме од себе“ падају на памет. То нам, уствари, ђаво, пролећући поред нас, убацује у наш ум такве гнусне слике и предлоге.
Чак постоје места која као да су заражена неком духовном губом. Постоје куће у којима је посебно тешко, као да нам неко притиска душу и чини нам се да је овде почињен неки злочин, да се на зидовима ових кућа виде трагови крви. И насупрот томе, нека места делују умирујуће на човекову душу. И то је, такође, пројава дејства мрачних (демонских), односно светлих (ангелских) сила.
Браћо и сестре! А до каквог стања могу неки људи да дођу под утицајем демона! Једном је у Француској живео познати херој енглеско-француског рата – маршал, један од краљу блиских људи. О његовом богатству су се причале легенде. Међутим, пошто је водио расипан живот, маршал је постепено осиромашио. У трагању за начином да поврати изгубљено богатство он се повезао са маговима и од једног од њих је добио савет: да краде децу и да од њихове крви прави злато.
Кад су у околини почела да нестају деца, непогрешиви мајчински инстинкт је указао на маршалов замак. Али, доказа није било. Злочин је откривен само захваљујући случајности. И када је краљевска војска упала у замак, у његовим подрумима војници су угледали мноштво дечјих лешева.
А једна од најстрашнијих сатанистичких појава у наше време је фашизам. Испоставља се – и сада се већ пише о томе – да је Хитлер био окружен астролозима, предсказивачима будућности, врачевима и маговима и да их је слушао. Он је желео да оствари обнову ритуала паганских религија са њиховим магијским обредима. И сама свастика је веома стари аријевски знак који личи на крст са сломљеним, пребијеним крацима.
Сам Хитлер је више пута говорио да је Христос његов лични непријатељ! И када је на Северном Кавказу био освојен Елбрус, Немци су решили да тамо обаве ритуално приношење жртава убијајући заробљенике.
Данас у Америци званично постоји организација која се зове „црква сатане“. Свети Василије Велики је говорио: „Демон је лопов, он нема ништа своје, он само покушава да нам украде оно што нам припада.“ На небу Анђели певају Богу, на земљи се служи Евхаристија, а у пакленој дубини се одвија „црна литургија“, „црна миса“ и управо одломци из ове „црне мисе“ улазе у клетве и магијске формуле. У ритуалима „цркве сатане“ постоји причешћивање крвљу из људских лобања; притом се лобање сваки пут мењају. А неки обреди су толико бестидни и гнусни да просто не могу о томе да говорим на проповеди.
Друге појаве сатанских сила су хиндуистичке религије, које се, нажалост, шире по читавом свету.
Шта је то хиндуизам? То је религија која фактички укида разлику измећу добра и зла.
У нарочито популарној грани хиндуизма – јоги, користе се такозване мантре – кратке изреке које човек мора да понавља као молитву. Мећу њима су и такве као што су: „Ја сам апсолут, бог, охо мене се окрећу хиљаде светова.“ Као да чујемо речи самог сатане који је хтео да постане Бог!
Друга сатанистичка појава, распрострањена у наше време, јесте спиритизам, такозвано призивање душа умрлих, у ствари – општење са мрачним духовима пакла.
Још је Тертулијан у 3. веку писао о столовима који говоре, о том обичају призивања духова. А у Старом Завету је Мојсијев Закон заповедао: врачаре и призиваче мртвих треба предавати смртној казни каменовањем, јер је због њих могао да пропадне читав народ.
У сатанистичке појаве такође спада магија, бајање и гатање сваке врсте, због тога Света Црква за магове предвиђа епитимије као за убице и одлучује од Св. Причешћа на много године оне који се обраћају њима или гатарама.
Па и сувишна вера у своје предосећаје или вера у снове може човека да доведе буквално до опседнутости.
Црква такође забрањује лечење бајањем код гатара, чак и ако би у њиховим кућама биле иконе и они изговарали молитве. Јер, као што сам већ рекао, неколико речи из црне мисе, неколико речи бајања могу молитву да претворе у бајање: исто као што неколико капљица отрова може сав мед да претвори у отров!
Такође се забрањује ношење амајлија против болести, јер је наша нада и заштита – Крст Христов!
Браћо и сестре! Још једном понављам да се православним Хришћанима забрањује да се лече хипнозом, јер је хипноза насилни упад туђе воље у нашу свест. Ми као да ко зна коме дајемо своју вољу, својство своје Боголикости.
Хипноза је налик на представу у луткарском позоришту, где глумац који седи иза сцене повлачи конце, а лутке праве различите покрете: час устају, час седају, час се преврћу. Тако и на хипнотичким сеансама људи под утицајем хипнозе чине чудне, апсурдне и срамне радње, и човек који тако лако своју вољу препушта хипнотизеру касније ће бити пријемчив и за свакакве сатанске сугестије, биће играчка у рукама злочинаца.
Хришћанима је такође забрањено и лечење такозваном „биоенергијом“, применом „биопоља“. Ко су ови самозвани „исцелитељи“? Каквом силом они делују? Да ли су они можда свети људи, пуни благодати? Не! Већина њих уопште не иде у цркву, не причешћује се, не исповеда се. Многи од њих нису Хришћани и воде потпуно световни, а понекад и порочан начин живота. Каквом онда силом они исцељују?
Од Светих, као што знате, исходи нека унутрашња светлост, и на икони је ова светлост приказана у виду златокруга који светли; али од мрачних сила излазе црни зраци и због тога и демон као да је окружен мраком. Демон није изгубио своју анђеоску силу, само што ова сила више не служи добру него злу.
Ове чудне „сеансе исцељивања“ као да наказно копирају чуда Христа и светих људи. Још је Василије Велики говорио: „Демон је мајмун Бога,“ јер демон покушава наказно (он другачије ни не може) да понавља и уједно да изнутра исмеје оно што су чинили Свети. И они који иду код такозваних исцелитеља остају „дужници“ мрачних сила које ће у своје време тражити од њих да им врате овај дуг.
Браћо и сестре! Какво оружје ми имамо против демона? То је пре свега, као што је Господ рекао, пост и молитва, нарочито молитва Исусова, јер је у Јеванђељу речено: Именом Мојим изгониће ђаволе (Мк. 16,17); затим речи псалма: Устаће Бог, и расуће се непријатељи Његови, и побјећи ће од лица Његова који мрзе на Њ (Пс. 68, 1).
Када је неки старац упитао демона чега се он највише боји, овај је под дејством благодати, био принуђен да призна да се боји речи псалама. Затим демон рече: „Бојим се онога што носите на грудима и онога што једете“ – односно бојим се Крста и бојим се Св. Причешћа.
Да нама не би завладале мрачне силе треба своју душу да чистимо од грехова честом исповешћу. Старац јеросхимонах Иларион Оптински који је истеривао зле духове из људи који су долазили код њега пре свега је захтевао потпуну исповест, почевши од шесте године.
Демон је горди дух и због тога се он највише боји смирења. Антоније Велики је имао ученика Павла Простог који је код њега дошао већ као старац, али је својим дубоким смирењем и свецелим послушањем постигао да су демони дрхтали пред њим – старим по годинама, али по монаштву младим подвижником. И због тога је преподобни Антоније оне које су опседали најљући демони слао код свог ученика говорећи: „Демони се истерују вером, а демонски кнезови – смирењем.“
Браћо и сестре! Чему нас учи данашње Јеванђеље? Оно нам подиже крајичак завесе над будућим животом, показује каква несрећна жртва може да буде душа која је потпала под власт ђавола још овде, у овом животу. А грешнике ће демон мучити и после смрти. Страшна су мучења демонска, страшан је пакао – она огромна провалија, препуна змија, у коју ће човек бити бачен. Ове змије ће га вечито уједати, отров ће палити ватром његову крв, али он више никада неће умрети.
Браћо и сестре! Зато вас упозоравам на грехове као што су гатање и спиритизам. Чак и ако гатате шале ради, не придајући томе значај као што неки гатају гледајући у шољу, ипак отварате своју душу, као врата своје куће, мрачним силама.
У Апокалипси је написано да ће из Небеског Јерусалима бити истерани убице и прељубочинци, чаробњаци, врачари и идолослужитељи, да је њихов удео у језеру, које гори од огња и сумпора, а чега се боји и сам сатана (Апок. 21, 8).
 
Демони и људска гордост
 
Зло је извртање и замена истинитог садржаја лажју. Зло има два аспекта. Зло као природа, као супстанција не постоји, међутим, свако од нас осећа његову моћ и насиље, његову црну енергију. Богослови са извесним правом говоре о томе да је зло активна сила, јер је нашло своју пуну афирмацију у Анђелима ада – демонима, чији се пад не састоји само у духовном опрегрешењу и неправилном избору пута, већ и у свесном вољном супротстављању вољи Божијој, која је највише добро. У демонима је зло добило своје оличење; може се рећи да се зло у демонима оваплотило. Због тога, ако је са једне стране зло недостатак добра, оно је с друге стране реална сила која је усмерена против добра и која се са њим бори.
Човек се састоји од душе и тела, он је по својој природи сложен. Природа Анђела је једноставна и неподељена. Због једноставности природе у њима не може бити поделе измећу добра и зла. Они се или потпуно руководе вољом Божијом и добром, или, пак, у потпуности стају на страну зла и супротстављају се вољи Божијој. За палог Анђела нема покајања. Човек има непрекидни низ искушења, непрекидни низ падова, и истовремено сталну могућност да устане. Анђели су били искушани једном за време свог космичког битовања и ово једино искушавање и провера – искушавање гордошћу је заувек, засвагда одредило њихово стање. Садржај демонског постојања и његов циљ је непрестано супротстављање вољи Божијој. Сама реч „сатана“ означава „противник“. Овај дух је постао противник Бога. Унутрашњи садржај демона је мржња према Богу, мржња гигантске снаге, интензитета и димензија. Ниједан човек нема представу о демонској мржњи према Богу.
Зашто се ђаво бори против човека? Зато што у човеку постоји образ и подобије Божије, које ђаво мрзи. Ђаво се бори против човека зато што Господ воли човека. У људском срцу су пали духови нашли поље за борбу са Богом. Демони утичу на човека преко извртања његових мисли, буђења похота и греховних страсти у њему, навођења његове воље на зло и грех. Међутим, човек је слободно биће и може сам да бира. Демони не могу да свежу и укину човекову слободну вољу. Мрачна сила само искушава и нуди. Али, прихватити или не прихватити демонске предлоге, следити их или им се супротставити – то је већ лична ствар, могућност сваког човека. У духовном животу човек опитује реалне нападе од стране зле силе; нарочито су је често осећали монаси и пустињаци који су унутрашњи свет могли да сазрцавају као што ми видимо предмете спољашњег света. Управо они су на основу свог унутрашњег искуства борбе са демонима, свог виђења људске душе и саставили аскетске поуке које су нам толико потребне (на пример, преподобни авва Доротеј, Јован Лествичник, Симеон Нови Богослов, Исаак Сиријски и многи други). У њиховим делима нема демонологије као теорије, већ је описана борба са демоном, код њих је, ако могу тако да се изразим, тактика и стратегија духовне борбе.
Дакле, у човековом срцу се одвија непрестани бој против зла. Међутим, како се рађа грех? Обично демон човеку предлаже неку греховну слику или греховну идеју (помисао); то је предлог. Међутим, предлог не свезује човекову душу; она може да га прими, одбаци или да остане равнодушна према њему. Предлог – греховна помисао или слика – на првом стадијуму се човеку још не рачуна као грех.
Други стадијум је ступање у разговор са греховно помишљу или сликом, када човек почне да размишља о њима, да их анализира, не покушавајући да од њих ослободи свој ум, већ улази са њима у мислени разговор. Затим следи пристанак воље на прихватање греховне мисли или слике. Фазе ступања у разговор и пристајања на помисао већ се рачунају у грех човеку, јер оне оскрнављују његово срце. Међутим и овде човек својом вољом може да пресече демонски утицај. Само што је сада тај процес већ ухватио дубљег корена у човеку и што му је због тога теже да се тог злог утицај а ослободи.
Затим се код човека јавља жеља да се почини грех односно емоционална усмереност ка греху; а после жеље и одлучност воље човекове да се зли предлог испуни на делу, и тада у човеку већ сазрева известан план за остварење помисли. Након тога следи само дејство, тј грешна помисао се претвара у дело, у остварени грех.
Грех који се почини делом постаје издаја Бога и савез са ђаволом. Због тога сваки грех мора бити очишћен покајањем, јер у себи самом носи плату и казну; неокајани грех човека отуђује од Бога. Када се понавља грех прелази у навику. Код човека се стварају одређени комплекси, затим навика прелази у сам карактер, у природу човекову. Грех не постаје човекова природа, али ураста у њега као рђа у гвожђе. Свети Оци говоре да је на почетку греховна помисао слаба као новорођенче, али да затим израста у џина – од греха који је прешао у навику човек може да се избави само уз помоћ других (пре свега – духовног оца) и по молитвама Цркве. Тумачећи речи псалма „кћери Вавилонска, крвницо!.. благо ономе који узме и разбије дјецу твоју о камен“ (Пс. 137, 89), Свети Оци у њима виде указивање на начин духовне борбе. Вавилон је пакао, символ пакла. Вавилонска деца су греховне помисли; благо ономе ко их разбије о камен, значи: благо ономе ко одмах одбаци греховну помисао. Под каменом се у датом случају подразумева Господ Исус Христос и сила Његовог Имена. Разбити вавилонску децу о камен значи умртвити греховну помисао молитвом, која у себи садржи име Божије.
Свети Оци говоре о томе да сатана не зна наше мисли и намере; међутим, он је вешт психолог и проучавајући живот сваког човека са већим или мањим степеном вероватноће он погађа шта човек мисли и шта ће да уради. Ђаво сам убацује греховне помисли у наше срце, учествује у сваком греху и зна шта ће да сугерише нашој души. Он не зна тачно будућност, али има огроман број информација и са великом вероватноћом претпоставља и досећа се шта би могло бити. Многа сатанска предсказивања се остварују, али не сва. И човек који је искусан у свом послу може да претпостави и погоди како ће се овај или онај догађај завршити, како ће се окончати овај или онај посао. А ум сатане умногоме превазилази могућности човековог познања. Зато сатана преко својих лажних пророка може да говори о будућности. Међутим, то опет није виђење Светог Духа, пред Којим је будућност откривена исто онако јасно као садашњост, већ су то само више или мање вероватне претпоставке палог духа.
Сатана је отпао од Бога кроз гордост, односно умислио је да је он средиште свега што постоји и саблазнио се својом тварном лепотом, лепотом Првоанђела, али свеједно лепотом која је створена и бићем које је (будући да је створено) ограничено. Он се сам обоготворио и зато је изгубио Бога и изгубивши Бога постао је дух таме и зла. Демон се налази у стању борбе са човеком; у томе је садржај његовог живота, у томе је његова мрачна паклена злурадост. Саблажњавајући човека на грех он себе сматра победником. За сатану су, као што је већ горе речено, покајање и устајање немогући, зато што они претпостављају борбу доброг и лошег у самој суштини и победу доброг. У сатани и демонима нема ничег доброг, што би могло да ступи у унутрашњу борбу са злом. Сатана и демони, с обзиром на то да су анђели, личили су на пламен који гори, али се пламен неповратно угасио. Што се тиче човека, он није био пламен већ само угаљ који гори. И у томе је после пада у грех његово спасење, јер су у угљу који догорева остале искре и ове искре се поново могу разгорети; оне и даље горе испод пепела. Пред човеком је пут покајања отворен до саме смрти. Међутим Свети апостол и Јован Богослов пише да и човек може да падне у такво стање када више не може да устане и када молитве за њега немају моћ (1. Јн. 5, 16). То је случај када се грех дубоко уселио у саму човекову природу и када га је човек свим својим срцем заволео. Ово ужасно стање, погубно по душу, нарочито ће се јако испољити у антихристу који треба да доће и који ће, иако ће доћи на земљу као човек, бити под потпуним утицајем сатане. Он ће бити човек, али ће његовом вољом толико завладати сатана да ће он живети у њему као душа у телу.
Демон је дух гордости; где је гордост – тамо је и демон. Зато је гордост толико страшна. Она човека предаје у руке палих духова. Свети Оци пишу: „ђаво искушава страстима, али ономе ко је горд ђаво није потребан, он је сам себи постао ђаво.“ Хришћани највише од свих грехова треба да се чувају гордости тајне и јавне, у свим облицима и под било каквим маскама, треба да се чувају гордости и под најбољим изговорима. Сатана се побеђује само смирењем; ван смирења нема победе над њим. Међутим, смирење не схватају сви правилно. Неки сматрају да је смирење некаква покорност пред злом. Нипошто! Сви истински подвижници су као главну врлину имали управо смирење, међутим они су више волели да умру него да згреше, односно да пређу на страну зла и потчине се греху. Због тога смирење за нас не претпоставља неку капитулацију пред силама таме. Смирење је човекова правилна унутрашња духовна оцена себе, виђење својих грехова и мана, стално осећање потребе за Божијом помоћу. Смирење је поштовање свакога човека као образа и подобија Божијег; чак и ако је овај човек наш непријатељ, ипак он је створење и образ Божији. Смирење је умеће човека да у свим животним ситуацијима и конфликтима налази своју кривицу. Смирење надомешта оскудне људске силе Божанском помоћи.
А горд човек је увек задовољан собом. Он као да говори: „Ништа ми не треба; својом силом, својим врлинама могу сам да достигнем Небеско Царство; ја сам могу да победим сатану.“ И тако понавља грех палог првоанђела: код Њега нестаје осећај снажне зависности од Бога и почиње дивљење себи самом, односно нарцизам. Постоји мит о прелепом младићу Нарцису, који је видео одраз свог лица у води и није могао да одвоји поглед од сопственог лика. Суштина гордог човека је тајно дивљење себи самом, дакле – тајно одступање од Бога.
Горди човек не може бити Хришћанин, чак и ако себе назива таквим, јер је горд човек емоционално и духовно стран Христу. Као пример могу да нам послуже старозаветни фарисеји. Уопште, Јеванђеље је књига у којој можемо да нађемо одговоре на сва питања ако је будемо пажљиво читали. Фарисеји су очекивали Месију, али када је Он дошао на земљу, они Га нису препознали. Зашто? Зато што им Он у суштини, није ни био потребан. Фарисеји нису осећали свој општељудски пад, нису били свесни да им је потребно покајање. Управо због тога је Христос као Проповедник љубави и покајања у њима изазивао само осећај раздражености, који је затим прешао у злобу и љуту мржњу.
Горд човек није способан за покајање. Дакле, он није способан за препород. Покајање је осуђивање себе пре Свеопштег Суда над родом људским. Фарисеји су били задовољни собом и својим правилима, која су сами саставили, прихватали су као дужно свеопште поштовање и веома су волели да их људи називају учитељима. Они су се изузетно поносили својим плотским пореклом од Авраама и, изгубивши осећај своје греховности, апсолутно нису схватали о каквој слободи им Христос говори, и одговарали су Му: Ми смо сјеме Авраамово, и никоме нијесмо робовали никад (Јн. 8,33). Међутим, Свето Писмо говори: Кога ко надвлада онај му и робује (2. Петр. 2, 19). Онај кога грех победи роб је греха. И то је најмучније, тиранско ропство.
Обично световни људи не схватају да су робови – у смислу потчињавања духу света, паганском духу – света са његовом страсном уметношћу, философијом, идејама, условностима, бонтоном. Већина њих, напротив, могућност да испуњава све своје каприце и жеље сматра знаком слободе. Међутим, унутрашњи хришћански живот нам открива да бивамо слободни само онда када испуњавамо вољу Божију. Зашто? – Зато што испуњавајући своје каприце и страсти ми потчињавамо дух – души, разум – чулности, односно боље – горем. Страсти, уколико их човек не савлаћује, осећања, уколико их човек не контролише, постају човекови тирани. Њему изгледа да је слободан, да остварује своје жеље, а заправо он је роб своје горе стране; ако се тако може рећи, он је роб своје сопствене болести. Човек добија истинску слободу тек када живи у хармонији са Божијом вољом. Само испуњење заповести Светог Писма јесте истинска слобода. Зашто? Зато што ове заповести човеку нису туће и нису спољашње; оне су у суштини најдубље, најбоље испољавање његовог истинског „ја“. Због тога, испуњавајући заповести, човек живи истински достојанственим људским животом. Тада је он заиста слободан.
Горд човек никада не може да буде ни миран ни срећан. Горди човек се налази у конфликту са целим светом који га окружује, јер сматра да је управо он центар света, а пошто је немогуће да натера друге да верују у то, он се изнутра осећа увређеним и погођеним. Чак и ако горде људе на извесно време везује нека заједничка идеја, то је свеједно лабав савез. То је савез који ће се распасти и завршити непријатељством свих против свакога и свакога против свих. Надмен човек не може имати ни мира ни спокоја. Он је стално нерасположен, стално је раздражен, никад није задовољан.
Горд човек није у стању да поштује другог човека, јер је гордост лажна свест о свом умишљеном превасходству. Горд човек у дубини душе сматра да сви остали могу да буду само његови робови и да врше његову вољу. Горди људи су увек насилни према другима. Ово насиље може да се испољава у различитим облицима и различитим размерама. Веома често поприште таквог насиља постају односи измећу супружника. И у томе је један од разлога лабавости савремене породице: уместо савеза љубави она се претвара у непрестану борбу за власт измећу својих чланова, од којих је сваки уверен да ће бити добро ако он у својој породици постане наредбодавац и цар.
Горди човек наизглед може бити религиозан, али то је само наизглед, зато што срце гордог човека никада неће моћи ватрено и покајнички да се моли. Горд човек личи на болесника који је убеђен да је здрав. Такав човек ће се дубоко увредити ако му кажу да му прети смртна опасност од болести, иако ће се истовремено жив распадати од неке унутрашње гнојне ране или рака.
Да, свака страст, свака лаж, свако зло су од ђавола. Али је гордост најстрашније од свих зала за духовни живот, највеће уподобљење демону. Горди човек, чак, и своје способности претвара у зло. Зато је за гордог добро да нема никаквог талента. И Господ их често одузима од гордог управо ради његовог спасења. Постоји духовно стање које се назива прелест, када гордост доводи човека до помрачења ума и он себи приписује способности чудотворца, пророка, духовника, прозорљивца итд. Људи који су пали у прелест споља личе на безумне, али сваки горди човек у суштини и јесте безуман, зато што је ван Бога – област таме и безумља, а горди човек излази из центра живота, удаљава се од Бога. Зато свештеник, који има задатак да буде проповедник Јеванђеља, савршитељ Светих Тајни и духовни отац, највише треба да се брине о томе да код своје духовне деце искорени гордост.
Горди човек је отрован човек. Највише су, вероватно, људе волели Пророци и Апостоли, међутим, и они су сматрали да је за њихове ближње добро да разобличавају њихове недостатке и пороке и најчешће су због тога страдали. Управо у томе се и испољавала њихова љубав. Они су желели да се други спасу, волели су човека и због тога су мрзели грех у њему. Духовни отац који подстиче, или макар не искорењује код своје духовне деце осећање надмености, гордости, уображености, таштине у сваком облику, личи на човека који трује бунар, који тајно баца отров у бунар, и ко пије из њега бива отрован и умире. Због тога свештеник мора бити веома опрезан у похвалама. Човек се може похвалити у случају када пада у униније и очај – како не би изгубио наду. Али, ласкати човеку значи правити од њега духовни леш. Уколико човек поверује у своје наводне врлине преостаће му само да се радује што је „тако добар“. А када пресуши покајање, више нема напретка, тада се појављује друга – центрифугална сила и човек клизи наниже, ни не помишљајући да је то тако. Свети Јован Лествичник пише да ће у смртном часу многи проклињати своје духовне оце због тога што нису били строги према њима. Истинска љубав се не огледа у похвалама и слатким речима. Истинска љубав се огледа у жељи да се сви спасу. Сав земаљски живот је време испитивања, избора између добра и зла и борбе са грехом, бојно поље, где може бити остварена или победа или пораз. Човека истински воли онај ко жели да се овај ослободи својих порока и грехова и ко је спреман да му у томе помогне. Уколико се духовни отац равнодушно односи према пороцима своје пастве, то значи да је он не воли.
Наш живот је борба са мрачним духовима. Јерма пише да поред сваког човека постоји мрачни и светли дух; поред сваког од нас стоји демон-кушач. Сви се ми налазимо у страшној духовној опасности, сви ми као да стојимо на ивици провалије. А горд човек на то заборавља. Он личи на пијаницу; пијаници изгледа да је најјачи, да ће ако пожели – прећи море, ударити зид и зид ће се срушити. А са стране гледано он је јадан и смешан. Тако је и са гордим човеком. Међутим, горд човек не само да је јадан и смешан. Сва трагедија је у томе што он пада у власт гордог духа – демона – и постаје његов покорни слуга.
Хришћанин пре свега треба у свом срцу да стекне смирење. Смирење и грешника уздиже из бездана, а гордост је и првоанђела свргла са неба. Свети Оци су имали различите дарове, и они су смиривали себе овим даровима приписујући их само Богу, а не себи. Што им је Господ више давао, они су постајали све смиренији, говорећи: „Ми нисмо достојни такве милости Божије,“ и себе су сматрали чуварима туђег блага. А ми и најмање добро приписујемо само себи самима. Ево, и у Цркви сада нема тако очигледних дивних чуда као што су исцељења, појаве натприродних сила као у првим вековима. Зашто? Ради нашег спасења. Зато што ни то нећемо приписати Богу, већ себи самима и обавезно ћемо пасти у надменост, хвалисавост и умишљеност. Данас Господ одговарајући на наше молитве и непрестано творећи чудеса, чини то скривено, знајући да можемо да постанемо надмени и због самих Његових милости које нам указује.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *