НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

 

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви

 

 
О ТОМЕ ДА НЕ ТРЕБА ВЕРОВАТИ СНОВИМА
 
Понекад човек пада у „грешку“, у прелест под утицајем снова – демон га обмањује, прави од њега некаквог „пророка“. Не можемо да негирамо феномен снова као такав. У стању сна човекова душа је осетљивија за импулсе из ванматеријалног света. Међутим, невоља је у томе што смо ми због отупелости наше религијске инутиције све мање и мање способни да разликујемо из каквих сфера нам долазе ови импулси, од кога потичу снови: од мрачне – демонске или од светле – ангелске силе. Због тога је, да не бисмо пали у заблуду, најбезбедније да уопште не верујемо у снове. Према њима можемо да се односимо са поверењем, осим у неколиким ретким случајевима – када нас они позивају на покајање.
Снови личе на полице на којима једни поред других могу да стоје и лекови и отров, а на којима се натписи не могу прочитати. Због тога нам је боље да не дирамо непознате флашице, да ке бисмо, мислећи да узимамо средство за лечење, погрешили и узели отров.
Један Светитељ је испричао следећу причу: муж је отпутовао од куће и рекао жени: “ До мог доласка немој никоме да отвараш врата.“ Међутим, кад је мало одмакао одлучио је да провери да ли ће жена испунити његову молбу. Пошто се вратио поче да куца на врата и да зове супругу. Међутим, она одговори: „Муж ми је забранио да отварам било коме.“ Супруг рече: „Али, ја сам твој муж, зар ме не препознајеш по гласу?“ „Можда си ти мој муж, али је могуће да неко други имитира његов глас и зато је боље да испуним оно што ми је рекао.“ Муж је целе ноћи стајао крај прага, а ујутру је, ушавши у кућу, похвалио жену зато што је правилно поступила. Дакле, чак и ако сан буде од Бога, али га ми одбацимо из бојазни да не одступимо од свог Творца овакво одбацивање неће бити увреда Господа.
Преподобни Јован Лествичник говори: „Онај ко верује у снове личи на човека који трчи за сопственом сенком.“ Неког подвижника, који је веома дуго живео у пустињи, ђаво ничим није могао да победи. И решио је да га обмане кроз снове приказујући у њима како треба да му дођу неки људи. И заиста, кроз неко време би ови људи долазили: сатана је знао да се људи који су далеко живели спремају да дођу код пустињака. Затим је почео да му показује – такође у сновима – где леже различити изгубљене или сакривене ствари, и он их је стварно тамо налазио. Тако су се демонски снови један за другим потврђивали и на крају је монах-пустиножитељ потпуно поверовао у своје снаге. Тада је пали анђео почео да му показује два народа – јеврејски и хришћански. Јевреје заједно са праоцима – у слави, а Хришћане у паклу. Ови снови су се наставили и монах је помислио: значи, истинита религија је религија Јевреја, а Хришћанство је погубно. И прелешћен, он одбаци монаштво, оде у свет, прими јудаизам, ожени се и умре од тешке болести, не покајавши се.
Атонски оци имају следеће правило – да не одбацују и не прихватају снове; да не говоре да је тај сан или виђење од Бога, и да не тврде да је од ђавола, већ да кажу: „Не знам“ и да иде даље. У неким случајевима сан који је оставио нарочит утисак можемо да испричамо свом духовнику, али под условом да је он познат по свом духовном искуству.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *